Pages

Mirjana Bobić Mojsilović, "Umijeće življenja": Kako namamiti jugoslovenskog političara na intervju




Neko je rekao kako sada može da se desi, da u ovom opštem rasturu u kome živimo, doživimo najveću tragediju - a to je da počnemo da žalimo za komunizmom, za vremenom u kome smo imali kakvu-takvu ali - državu




Maj 1991: Kučan traži Tuđmana. Vuk traži limunadu. Šuvar naprasno postaje šarmantan. Đilas se nevino smeška. Koča Popović viče. Kod Jovića se čeka red. Za to vreme, neki mladi, pametni ljudi čekaju da se i njih neko seti...


*****



Jugoslovenski političar do te mere je neobična zverka da se, zaista, dovođenje jednog takvog primerka pred kamere bilo koje televizije može smatrati ozbiljnim trofejnim ulovom. Kada o lovu već govorimo. Zašto? Zato što rad oko toga posla iziskuje napore taman koliko i da lopatom sami iskopate temelje za jednu prosečnu kuću. 

Možda poštovani čitalac ne zna, ali vlast je vrlo čudan i vrlo opasan virus, rezistentan na sve fore kao što su logika, prijateljstvo, učtivost ili ne daj bože argumenti. 

Čim se dojučerašnji vaš komšija ili školski drug (mada takvoga zbilja nemam u sferama politike) uspne do ličnog kabineta, za njim se (o groteske li!) zatvaraju povorke vrata. Tako da je do čoveka gotovo nemoguće doći.

Do političara još teže.

U mukotrpnom pronalaženju najkraćeg puta do čoveka koji je izabrao najbolji put, najozbiljnije prepreke predstavljaju pažljivo raspoređeni selektori, čuvari svakog sokačeta koji bi vas možda mogao odvesti do traženog političara. 

Pamtim bezbrojne razgovore sa sekretaricama i sekretarima, šefovima kabineta, šefovima za informisanje i šefovima za telefoniranje. Plaćam verovatno jedan od najviših telefonskih računa u gradu, zbog čega sam neobično simpatična mome poštaru.

Pametan čovek na mome mestu vodio bi dnevnik, kako ne bi zaboravio ni jedan od važnih detalja naše političke svakodnevnice. Ja ne vodim dnevnik, zato što se pitam koga će priča o našim političarima danas, zanimati sutra? 

Hoće li oni uopšte postojati tada kada bi dnevnik bio za čitanje, ili se to ja samo nadam? 

Institucija dnevnika bila je važna u vremenu za koje smo verovali da je večno i nepromenljivo, pa se i danas, pošto se sve sroljalo poput starih čarapa, još mogu naći oni koji su spremni da bez daha čitaju nešto o tome kako su se komunisti skrivali pre rata i ko je koga potkazao.

Relativnost istorijskih veličina u poslednje vreme našeg življenja istorije sve je veća. 

Do skora nisam mogla ni da sanjam da ću sa nekim od ondašnjih bumbara uopšte moći da budem u istoj ulici, a doživela sam da pijem kafu i ćaskam u vozu sa Josipom Vrhovcem.

Kada sam pre sedam godina radila intervju sa Azemom Vlasijem, koji je, moram priznati bio prilično ljubazan, morala sam da mu intervju donesen na autorizaciju u šest sati ujutro, u nedelju jer je čovek putovao u Prištinu. 

Cele noći sam skidala taj razgovor sa trake, jedva pronašla taksi, stigla tamo, na Dedinje u šest ujutro, beše neka magla, i predala ga dežurnom straže, kako bi ga Vlasi poslao autorizovanog sutradan u Beograd.

Čekala sam na autorizaciju nedelju dana! Nadira Vlasi se igrala urednika. To je bilo to vreme.

Prošle nedelje, u Sarajevu, šetajući sa Aleksandrom Tijanićem pred našu emisiju "Umijeće življenja", sretnemo Azema i Nadiru Vlasi. 

Obični prolaznici, bez pratnje, bez pompe. Azem se šali kako smo mu konkurencija, i to nelojalna, jer ima intervju na 3. kanalu sarajevske televizije u isto vreme kada ide i naša emisija. 

Pomislim, kako je bilo vreme kada je Azem Vlasi mogao da bira kada će i na kom programu da učestvuje. Sada kada reklamira knjigu svojih zatvorskih razmišljanja "Majstori mraka", Azem Vlasi ostavio je utisak čoveka koji se žali. Novinarima.

Sarajevska raja nije bila preterano uzbuđena što može da ga dodirne, što može da ga zaustavi i porazgovara sa njim. Nije bilo ničeg tužnog u toj slici. Naprotiv. Bilo je nećeg dosta duhovitog - narod se zaustavljao oko nas, ali više da bi pipnuo Aleksandra Tijanića. 

Mene nisu dodirivali. To vam je relativnost značaja naših političara.

Stipe Šuvar me je nedelju dana masirao svojom neodlučnošću da li da dođe u emisiju ili ne. 

Mesić je poziv prihvatio sa oduševljenjem. 

Šuvar se lomio, lomio i najzad stigao. Stalno je ponavljao, sa onim izrazom dosade na licu da je "Što bi rekli Englezi, ja sam empty". 

Srećan zbog aplauza koje je doživeo, vraćao se sa nama, kolima, u Beograd. Bio je šarmantan (!), duhovit (!), i naravno pametan i obrazovan. Komunista, ali od dobrog štofa.

Kada smo negde u srcu Bosne našli pristojan kafić sa pravim espresom, mrzovoljni Šuvar u besprekornom teget odelu doživeo je najlepše trenutke u karijeri (ako ne računamo njegove osobne susrete sa Titom) kada mu je lokalni rmpalija prišao, podigao kažiprst i rekao: 

"Bili ste mi najodvratniji političar u Jugi, ali poslije sinoćne emisije moram da vam čestitam, potpuno sam promijenio mišljenje. Bravo Stipe".

Stipe je bio srećan, koliko je to na njegovom licu moglo da se vidi. 

Razmišljala sam tada koliko pad sa vlasti oplemeni ljude. Postanu mekši, tolerantniji, normalniji za razgovor. Takoreći - filozofi. 

Uostalom, nije li i Milovan Đilas u sarajevskoj emisiji pokupio najviše aplauza. On za koga se i danas čuje kako je tužno da živimo u zemlji u kojoj jedan od nekada najvećih krvoloka sada postaje jedan od najvećih filozofa, čijim se potonjim izjavama nema šta zameriti. Naprotiv. 

Neko je rekao kako sada može da se desi, da u ovom opštem rasturu u kome živimo, doživimo najveću tragediju - a to je da počnemo da žalimo za komunizmom, za vremenom u kome smo imali kakvu-takvu ali - državu.


Tuđman nije pristao, odbio me Kučan...



Sarajevski Dom pisaca! 

Jedna izvanredna kafana, vrlo in, u koju smo, sa naši malim društvancetom koje je brojalo dvadesetak ljudi stigli na večeru posle emisije.

Momir Bulatović sa suprugom, došao je na viski koji sam mu obećala. 

General Stevan Mirković bio je gladan, i stalno je govorio kako sam se prevarila što sam umesto generala (njega) izabrala potporučnika (Bulatovića).

Zatim je stigao Vuk Drašković. Ljudi, to vam je prava politička zvezda! Cela kafana gledala je u Vuka. Jedan deo prisutnih bio je spreman da mu ljubi stope. Drugi deo gledao ga je kao opasno srpsko čudo.

A Vuk Drašković se pred spanaćem i biftekom prvo prekrstio. General Mirković gledao je to sa simpatijama. Rekla sam: 

"Generale, bili ste toliko simpatični u emisiji, da Vuk Drašković prosto žali što niste sa njim". 

General je ne trepnuvši odvratio: 

"Kad biste vi znali koliko ja žalim što Vuk nije sa nama".

To vam je relativnost za večerom. Taj strašni Vuk, sa onom kosom i onom bradom, međutim, pije samo limunadu. I to na slamčicu. 

Prate ga dva telohranitelja zamamne muskulature, od kojih je jedan prvak Evrope u "full contactu". Obraćaju mu se sa "gospodine predsedniče", to je tačno, ali je takođe tačno da je gospodin Drašković želeo da njegovi momci sede sa nama za stolom.

Hm, a zvala sam u emisiju i predsednika Jugoslavije, gospodina Borislava Jovića. Ljubazni šef kabineta, jedan istinski profesionalac koji zna šta znači vreme u našoj profesiji, pozvao me je telefonom tačno kada smo se dogovorili.

Bila sam očarana, jer je to nešto na šta novinari u ovoj zemlji nisu naviknuti. Naprotiv.

Ovde je još najnormalnija stvar na svetu da hiljadu puta okrećete jedan isti telefonski broj, da danima čekate na odgovor, da morate da pišete silna pisma molbi, objašnjenja i tema za razgovor, kako bi sve to bilo zavedeno u arhivu, i da napokon čekate u redu za intervju jer, po pravilu "već trideset molbi za intervjue i od stranih i od domaćih novinara čeka na odgovor."

Odbili su me. Suviše se kao zezamo u toj našoj emisiji, a situacija je mnogo ozbiljnija nego što to uopšte možemo i da zamislimo. 

O.K. Odbili su me, ali mi se nekako dopala poslovnost tog odbijanja. Bilo je sve na vreme. Za razliku na primer od gospodina Kučana koji je pristao da dođe u emisiju ali u vezanoj trgovini samo sa Tuđmanom

Tuđman nije pristao. Odbio me Kučan. To se zove demokratski pristup medijima.

Kada pomislim šta se sve može đoživeti u ovoj našoj profesiji i koliko neočekivanih obrta nas čeka iza svakog ćoška, vazda bih sa sobom nosila kasetofon. Jer, nešto od toga bi zbilja valjalo imati snimljeno. 

Zovem Koču Popovića. Glasom Paje Patka, taj za koga sam mislila da je gospodin starog kova, izvređao me je kao niko, i mene i moje kolege Babića i Tijanića, ljut (s pravom) na novinare zbog silnih i prljavih napada na njega, ali ljut na sve bez razlike. 

Svu silesiju njegovog staračkog gneva osetila sam na svojim plećima.

Čovek me je optuživao da želimo da zaradimo na njemu, da nikada nije čuo za nas, da novinare više neće da vidi nikada, i sa neopevanom radošću u glasu, gotovo podvriskujući rekao: 

"I milo mi je, strašno mi je milo što mogu lično da vas odbijem, znate koliko se radujem što mogu da vam to lično kažem preko telefona". 

Čovek je pričao nešto i o tome kako treba svima da poručim da će ih sve odbiti, i da je ljut, i nešto o Srbendama ali sam to zaboravila, šokirana njegovim tonom, njegovim nedostatkom osećanja za meru i naravno strašću, tom količinom strasti koju u ljutini može da ima nekadašnji Titov general, u tim godinama.

To vam je priča o nama danas i ovde. 

Koliko tragična, toliko i komična. 

Moja malenkost uradila je ne zna se koliko intervjua i postalo joj je pomalo dosadno da uverava ljude od političke moći u to koliko je važno da se pojavljuju u javnosti u pravim razgovorima, čime pokazuju pre svega meru normalnosti i ruše ideal komunističkog vlastodršca - a to je osionost. 

Ali, avaj.

Pedeset godina smo živeli sa tim, može li se za godinu dana nešto na tom polju bitno promeniti?

Naša nada su mladi ljudi. 

Ali dok oni dođu u poziciju da ih intervjuišemo, svi ćemo već biti matori. Jer, na neki način, ljuti ili ne, Titovi generali još ovde, na žalost, izdaju komande.

Napisala: Mirjana Bobić-Mojsilović, obrada: Yugopapir (ZAM, maj 1991.)



Podržite Yugopapir: FB TW Donate