Neko je rekao kako sada može da se desi, da u ovom opštem rasturu u kome živimo, doživimo najveću tragediju - a to je da počnemo da žalimo za komunizmom, za vremenom u kome smo imali kakvu-takvu ali - državu
Maj 1991: Kučan traži Tuđmana. Vuk traži
limunadu. Šuvar naprasno postaje šarmantan. Đilas se nevino
smeška. Koča Popović viče. Kod Jovića se čeka red. Za to vreme,
neki mladi, pametni ljudi čekaju da se i njih neko seti...
*****
Jugoslovenski političar do te mere je
neobična zverka da se, zaista, dovođenje jednog takvog primerka
pred kamere bilo koje televizije može smatrati ozbiljnim trofejnim
ulovom. Kada o lovu već govorimo. Zašto? Zato što rad oko toga
posla iziskuje napore taman koliko i da lopatom sami iskopate temelje
za jednu prosečnu kuću.
Možda poštovani čitalac ne zna, ali
vlast je vrlo čudan i vrlo opasan virus, rezistentan na sve fore kao
što su logika, prijateljstvo, učtivost ili ne daj bože argumenti.
Čim se dojučerašnji vaš komšija ili školski drug (mada takvoga
zbilja nemam u sferama politike) uspne do ličnog kabineta, za njim
se (o groteske li!) zatvaraju povorke vrata. Tako da je do čoveka
gotovo nemoguće doći.
Do političara još teže.
U mukotrpnom pronalaženju najkraćeg
puta do čoveka koji je izabrao najbolji put, najozbiljnije prepreke
predstavljaju pažljivo raspoređeni selektori, čuvari svakog
sokačeta koji bi vas možda mogao odvesti do traženog političara.
Pamtim bezbrojne razgovore sa sekretaricama i sekretarima, šefovima
kabineta, šefovima za informisanje i šefovima za telefoniranje.
Plaćam verovatno jedan od najviših telefonskih računa u gradu,
zbog čega sam neobično simpatična mome poštaru.
Pametan čovek na mome mestu vodio bi
dnevnik, kako ne bi zaboravio ni jedan od važnih detalja naše
političke svakodnevnice. Ja ne vodim dnevnik, zato što se pitam
koga će priča o našim političarima danas, zanimati sutra?
Hoće
li oni uopšte postojati tada kada bi dnevnik bio za čitanje, ili se
to ja samo nadam?
Institucija dnevnika bila je važna u vremenu za
koje smo verovali da je večno i nepromenljivo, pa se i danas, pošto
se sve sroljalo poput starih čarapa, još mogu naći oni koji su
spremni da bez daha čitaju nešto o tome kako su se komunisti
skrivali pre rata i ko je koga potkazao.
Relativnost istorijskih veličina u
poslednje vreme našeg življenja istorije sve je veća.
Do skora
nisam mogla ni da sanjam da ću sa nekim od ondašnjih bumbara uopšte
moći da budem u istoj ulici, a doživela sam da pijem kafu i ćaskam
u vozu sa Josipom Vrhovcem.
Kada sam pre sedam godina radila intervju
sa Azemom Vlasijem, koji je, moram priznati bio prilično ljubazan,
morala sam da mu intervju donesen na autorizaciju u šest sati
ujutro, u nedelju jer je čovek putovao u Prištinu.
Cele noći sam
skidala taj razgovor sa trake, jedva pronašla taksi, stigla tamo, na
Dedinje u šest ujutro, beše neka magla, i
predala ga dežurnom straže, kako bi ga Vlasi poslao autorizovanog
sutradan u Beograd.
Čekala sam na autorizaciju nedelju
dana! Nadira Vlasi se igrala urednika. To je bilo to vreme.
Prošle nedelje, u Sarajevu, šetajući
sa Aleksandrom Tijanićem pred našu emisiju "Umijeće
življenja", sretnemo Azema i Nadiru Vlasi.
Obični prolaznici,
bez pratnje, bez pompe. Azem se šali kako smo mu konkurencija, i to
nelojalna, jer ima intervju na 3. kanalu sarajevske televizije u isto
vreme kada ide i naša emisija.
Pomislim, kako je bilo vreme kada je
Azem Vlasi mogao da bira kada će i na kom programu da učestvuje.
Sada kada reklamira knjigu svojih zatvorskih razmišljanja "Majstori
mraka", Azem Vlasi ostavio je utisak čoveka koji se žali.
Novinarima.
Sarajevska raja nije bila preterano
uzbuđena što može da ga dodirne, što može da ga zaustavi i
porazgovara sa njim. Nije bilo ničeg tužnog u toj slici. Naprotiv.
Bilo je nećeg dosta duhovitog - narod se zaustavljao oko nas, ali
više da bi pipnuo Aleksandra Tijanića.
Mene nisu dodirivali. To vam
je relativnost značaja naših političara.
Stipe Šuvar me je nedelju dana masirao
svojom neodlučnošću da li da dođe u emisiju ili ne.
Mesić je
poziv prihvatio sa oduševljenjem.
Šuvar se lomio, lomio i najzad
stigao. Stalno je ponavljao, sa onim izrazom dosade na licu da je "Što bi rekli Englezi, ja sam empty".
Srećan zbog aplauza koje
je doživeo, vraćao se sa nama, kolima, u Beograd. Bio je šarmantan (!), duhovit (!), i naravno pametan i obrazovan. Komunista, ali od
dobrog štofa.
Kada smo negde u srcu Bosne našli
pristojan kafić sa pravim espresom, mrzovoljni Šuvar u besprekornom
teget odelu doživeo je najlepše trenutke u karijeri (ako ne
računamo njegove osobne susrete sa Titom) kada mu je lokalni
rmpalija prišao, podigao kažiprst i rekao:
"Bili ste mi
najodvratniji političar u Jugi, ali poslije sinoćne emisije moram
da vam čestitam, potpuno sam promijenio mišljenje. Bravo Stipe".
Stipe je bio srećan, koliko je to na
njegovom licu moglo da se vidi.
Razmišljala sam tada koliko pad sa
vlasti oplemeni ljude. Postanu mekši, tolerantniji, normalniji za
razgovor. Takoreći - filozofi.
Uostalom, nije li i Milovan Đilas u
sarajevskoj emisiji pokupio najviše aplauza. On za koga se i danas
čuje kako je tužno da živimo u zemlji u kojoj jedan od nekada
najvećih krvoloka sada postaje jedan od najvećih filozofa, čijim
se potonjim izjavama nema šta zameriti. Naprotiv.
Neko je rekao kako
sada može da se desi, da u ovom opštem rasturu u kome živimo,
doživimo najveću tragediju - a to je da počnemo da žalimo za
komunizmom, za vremenom u kome smo imali kakvu-takvu ali - državu.
Tuđman nije pristao, odbio me Kučan...
Sarajevski Dom pisaca!
Jedna izvanredna
kafana, vrlo in, u koju smo, sa naši malim društvancetom koje je
brojalo dvadesetak ljudi stigli na večeru posle emisije.
Momir
Bulatović sa suprugom, došao je na viski koji sam mu obećala.
General Stevan Mirković bio je gladan, i stalno je govorio kako sam
se prevarila što sam umesto generala (njega) izabrala potporučnika
(Bulatovića).
Zatim je stigao Vuk Drašković. Ljudi, to vam je
prava politička zvezda! Cela kafana gledala je u Vuka. Jedan deo
prisutnih bio je spreman da mu ljubi stope. Drugi deo gledao ga je
kao opasno srpsko čudo.
A Vuk Drašković se pred spanaćem i
biftekom prvo prekrstio. General Mirković gledao je to sa
simpatijama. Rekla sam:
"Generale, bili ste toliko simpatični u
emisiji, da Vuk Drašković prosto žali što niste sa njim".
General je ne trepnuvši
odvratio:
"Kad biste vi znali koliko ja žalim što Vuk nije sa
nama".
To vam je relativnost za večerom. Taj
strašni Vuk, sa onom kosom i onom bradom, međutim, pije samo
limunadu. I to na slamčicu.
Prate ga dva telohranitelja zamamne
muskulature, od kojih je jedan prvak Evrope u "full contactu".
Obraćaju mu se sa "gospodine predsedniče", to je tačno,
ali je takođe tačno da je gospodin Drašković želeo da njegovi
momci sede sa nama za stolom.
Hm, a zvala sam u emisiju i predsednika
Jugoslavije, gospodina Borislava Jovića. Ljubazni šef kabineta,
jedan istinski profesionalac koji zna šta znači vreme u našoj
profesiji, pozvao me je telefonom tačno kada smo se dogovorili.
Bila
sam očarana, jer je to nešto na šta novinari u ovoj zemlji nisu
naviknuti. Naprotiv.
Ovde je još najnormalnija stvar na svetu da
hiljadu puta okrećete jedan isti telefonski broj, da danima čekate
na odgovor, da morate da pišete silna pisma molbi, objašnjenja i
tema za razgovor, kako bi sve to bilo zavedeno u arhivu, i da napokon
čekate u redu za intervju jer, po pravilu "već trideset molbi
za intervjue i od stranih i od domaćih novinara
čeka na odgovor."
Odbili su me. Suviše se kao zezamo u
toj našoj emisiji, a situacija je mnogo ozbiljnija nego što to
uopšte možemo i da zamislimo.
O.K. Odbili su me, ali mi se nekako
dopala poslovnost tog odbijanja. Bilo je sve na vreme. Za razliku na
primer od gospodina Kučana koji je pristao da dođe u emisiju ali u
vezanoj trgovini samo sa Tuđmanom.
Tuđman nije pristao. Odbio me
Kučan. To se zove demokratski pristup medijima.
Kada pomislim šta se sve može
đoživeti u ovoj našoj profesiji i koliko neočekivanih obrta nas
čeka iza svakog ćoška, vazda bih sa sobom nosila kasetofon. Jer,
nešto od toga bi zbilja valjalo imati snimljeno.
Zovem Koču
Popovića. Glasom Paje Patka, taj za koga sam mislila da je gospodin
starog kova, izvređao me je kao niko, i mene i moje kolege Babića i
Tijanića, ljut (s pravom) na novinare zbog silnih i prljavih napada
na njega, ali ljut na sve bez razlike.
Svu silesiju njegovog
staračkog gneva osetila sam na svojim plećima.
Čovek me je optuživao da želimo da
zaradimo na njemu, da nikada nije čuo za nas, da novinare više neće
da vidi nikada, i sa neopevanom radošću u glasu, gotovo
podvriskujući rekao:
"I milo mi je, strašno mi je milo što mogu
lično da vas odbijem, znate koliko se radujem što mogu da vam to
lično kažem preko telefona".
Čovek je pričao nešto i o tome
kako treba svima da poručim da će ih sve odbiti, i da je ljut, i
nešto o Srbendama ali sam to zaboravila, šokirana njegovim tonom,
njegovim nedostatkom osećanja za meru i naravno strašću, tom
količinom strasti koju u ljutini može da ima nekadašnji Titov
general, u tim godinama.
To vam je priča o nama danas i ovde.
Koliko tragična, toliko i komična.
Moja malenkost uradila je ne zna
se koliko intervjua i postalo joj je pomalo dosadno da uverava ljude
od političke moći u to koliko je važno da se pojavljuju u javnosti
u pravim razgovorima, čime pokazuju pre svega meru normalnosti i
ruše ideal komunističkog vlastodršca - a to je osionost.
Ali, avaj.
Pedeset godina smo živeli sa tim, može li se za godinu dana nešto
na tom polju bitno promeniti?
Naša nada su mladi ljudi.
Ali dok oni
dođu u poziciju da ih intervjuišemo, svi ćemo već biti matori.
Jer, na neki način, ljuti ili ne, Titovi generali još ovde, na
žalost, izdaju komande.
Napisala: Mirjana Bobić-Mojsilović, obrada: Yugopapir (ZAM, maj 1991.)