Na aerodromu u Detroitu sleteo sam 22. avgusta. Prethodno sam poslao u pismu znake raspoznavanja: stajaću na vidnom mestu u sivom odelu. Imaću kutiju cigareta filter crvene boje u levoj, a putnu torbu i kofer u desnoj ruci. Naravno, pušiću
Porodica Milana Todorova, penzionera (77) u selu Mokrinu, nedaleko od Kikinde, dobila je "dragog gosta". Iz Sjedinjenih Američkih Država, posle punih 67. godina, vratio se Milanov stariji brat Čedomir (87).
Suze radosnice, bratski zagrljaji i
tople reči rođene braće, posle 1907. godine, kada ih je životni
vihor, bolje reći beda i nemaština razdvojila, ispunili su ponovno
viđenje i susret, da se, zauvek - do groba - više ne rastaju...
Porodica Todorov vodi poreklo iz Seravola (Rumunija). U Mokrin su
se doselili 1902. godine. Sedmočlana porodica: otac, majka, četiri
sina i ćerka bili su željni hleba.
Milan se priseća:
- Bio sam dete. Bosonog. Gladan i
žedan, po mrazu sam vodio konja i plug imućnog seljaka. Uveče bi
mi gazdarica dala skuvano testo, bez ukusa i mirisa...
Bilo je to vreme bede i nemaštine u
bivšoj Austro-Ugarskoj.
Najstariji sin Čedomir rođen 1887. godine, nije se mirio sa položajem porodice. Rešio je da krene na daleki put. Dogovorio se sa nekim poznanicima, Mokrinčanima, i:
Jedna noć u Njujorku
Najstariji sin Čedomir rođen 1887. godine, nije se mirio sa položajem porodice. Rešio je da krene na daleki put. Dogovorio se sa nekim poznanicima, Mokrinčanima, i:
- U Rijeci sam se ukrcao u engleski
brod "Karpatija". To je bilo 15. septembra 1907. godine.
Imao sam 20 godina. Trećeg oktobra iskrcao sam se u luci Njujorka.
U ogromnom, višemilionskom Njujorku
zadržao se jednu noć.
- Sutradan bio sam u Detroitu. Dobio
sam posao u maloj fabrici cevi. Poslovi su išli slabo. Vlasnik ju
je zatvorio posle dve godine.
U međuvremenu, 1908. godine, u Detroit su stigli sestra Milica i zet
Živa Živanović iz Novog Miloševa.
- Prešao sam u Milvoki. U njemu je
bilo mnogo Nemaca. Najviše se proizvodilo pivo. Neki su
radili u poljoprivredi. Ali, u ovom gradu nisam duže ostao od 6
meseci. Više sam voleo Detroit i, vratim se...
Iako su mu došli sestra i zet,
nostalgija za starim krajem bivala je sve snažnija. Nepismen, bez
kvalifikacija, morao je da se primi bilo kakvog posla.
Našao mu ga je Nemac iz Mokrina Johan Tomas. Čedomir je ostao u stanu, a Johan mu je zaboravio ime.
Našao mu ga je Nemac iz Mokrina Johan Tomas. Čedomir je ostao u stanu, a Johan mu je zaboravio ime.
- Poslodavcu je rekao da se zovem Džon
Tomas. Nije se setio mog pravog imena. Tako sam postao i ostao Džon
Tomas! Zaposlio sam se u perionici veša. Radio sam 10 časova
dnevno, a imao sam 50 centi na čas. Povremeno sam pomalo para slao
svojima u Mokrinu.
Prepisku je vodila sestra Milica. Džon
Tomas je i dalje ostao nepismen. Ali, na njegovu žalost umrla je
1923. godine. Pisma su mu drugi pisali i čitali.
- Do 1935. godine primao sam pisma od
svojih. Tada je, ne mogu da objasnim, svaka veza bila prekinuta.
Brat Milan u Mokrinu se vajkao:
- Zašto nam više ne piše?
Godine su prolazile. Tek 1959. na adresu Čedomira Todorova, Detroit SAD, upućeno je nekoliko pisama iz Mokrina.
Godine su prolazile. Tek 1959. na adresu Čedomira Todorova, Detroit SAD, upućeno je nekoliko pisama iz Mokrina.
- Ona su se vraćala. Na koverti je
pisalo: "Nepoznat"...
Pismonoša nije znao da je Džon Tomas
ustvari Čedomir Todorov!
Uspostavljena veza Detroit-Mokrin
- Penzionisao sam se 1959. godine.
Želeo sam da se odmah vratim svojima u Mokrinu. Nisam znao šta da
činim od imovine. Nisam se ženio, iako sam voleo lepši pol. Poznanici su mi savetovali
da se vratim. Godine su bile tu. Imao sam punih 72...
Brat Milan u Mokrinu se čudio:
- Kako to da se moj brat više ne
javlja?!
Sreća se, ipak, osmehnula Čedomiru
(Džonu Tomasu), upoznao je Jugoslovenku Stojku Vančev. Koristila mu
je pri pisanju i čitanju pisama. Veza na relaciji Detroit - Mokrin
bila je, opet, uspostavljena.
Ali, tek januara 1972. godine, Čedomir je pozdravljao svoje. Nagoveštavao je povratak...
Ali, tek januara 1972. godine, Čedomir je pozdravljao svoje. Nagoveštavao je povratak...
- Interesovao sam se kako doći do
strica - priča sinovac Petar, matičar Mesne kancelarije u
Mokrinu (37). - Rekli su mi da ne mogu krenuti na put bez garantnog
pisma...
Čedomir, stric, reagovao je brzo. Poslao je garantno pismo, 20. jula
1974. godine. Tri-četiri dana docnije, Petar je dobio vizu SAD.
- Na aerodromu u Detroitu sleteo sam
22. avgusta. Prethodno sam poslao u pismu znake raspoznavanja:
stajaću na vidnom mestu u sivom odelu. Imaću kutiju cigareta filter
crvene boje u levoj, a putnu torbu i kofer u desnoj ruci. Naravno,
pušiću.
Tako sam stajao, a oko mene je vrilo kao u košnici. Neko je viknuo:
"Pero, Pero!"
Tako sam stajao, a oko mene je vrilo kao u košnici. Neko je viknuo:
"Pero, Pero!"
Bila je to poznanica mog strica Olga i
njen muž Zoran Zečević. Prevezli su me kolima do strica koji je
otišao, a da se ja još nisam ni rodio...
Moja radost bila je velika,
neopisiva. Čvrsto sam zagrlio strica. Govorio mi je da želi
svojima...
Sinovac Petar ostao je u Detroitu 15
dana, da bi, potom, sa stricem seo u avion i krenuo put Evropi,
Jugoslaviji i Mokrinu.
Susret rođene braće Čedomira (Džona
Tomasa) i Milana bio je dirljiv. Sastali su se posle punih 67 godina
kada ih je beda i nemaština razdvojila. Dugo su se
grlili, ljubili...