Jasno je odmah da je predmet Laibachove predstave domen ljudske slobode, zatim manipulacija masama i pojedincem, pitanje totalitarizma i demokratije, jednom rečju jako širok prostor za svakakve pretpostavke i pitanja. A, kako je to obradio Laibach?
*****
Upućeni čitaoci verovatno znaju, ali
da ipak razjasnimo dilemu oko imena Laibach. To je, naime, naziv koji
je Ljubljana nosila za vreme nemačke okupacije. Samim imenom a i
programom koji su izvodili članovi Laibacha su skretali na sebe
pažnju i izazivali različite komentare, to ih je verovatno i
opredelilo da ne daju direktne intervjue već da odgovaraju na samo
unapred dostavljena pitanja.
Za vreme koncerta u beogradskom SKC-u
pozornica je bila ukrašena zastavama sa stilizovanim krstovima i
velikim posterom Laibacha.
Ispred je bio par velikih jelenskih rogova.
Pozadi se nalazilo platno na kome su projektovani filmovi - sastavni deo Laibach predstave. Pre samog koncerta iz zvučnika je
dopirala ozbiljna muzika.
Ispred je bio par velikih jelenskih rogova.
Članovi Laibacha pojavili su se
obučeni u stilizovanim vojnim uniformama, sa frizurama u dojč-maniru
i otpočeli svoj program.
On se sastojao iz dve velike tematske celine i to: "Revolucija još traje" i "Vojne poeme".
On se sastojao iz dve velike tematske celine i to: "Revolucija još traje" i "Vojne poeme".
"Revolucija još traje"
odvijala se praćena projekcijom nekoliko filmova koji su prikazivali
prizore u dijapazonu od nepatvorene prirode do fašizacije ljudskog
društva i njenog prevladavanja revolucionarnim pokretom masa.
Ovako širok zahvat stešnjen u vremenskom intervalu od nekih četrdesetak minuta pokazao je, uz muziku koja ga je pratila, sav košmar koji Laibach žele da prikažu.
Ravnom muzičkom linijom koja je potencirala elemente totalitarnog, u prikazanom, Laibach se i sam izgubio u košmaru svojih ideja koje je svesno ili nesvesno želeo da parodira.
Ovako širok zahvat stešnjen u vremenskom intervalu od nekih četrdesetak minuta pokazao je, uz muziku koja ga je pratila, sav košmar koji Laibach žele da prikažu.
Ravnom muzičkom linijom koja je potencirala elemente totalitarnog, u prikazanom, Laibach se i sam izgubio u košmaru svojih ideja koje je svesno ili nesvesno želeo da parodira.
Ako se tome doda i vizuelna komponenta, koja je veoma slična već viđenim konceptima (kao kod Kraftwerka), onda je utisak kompletan.
Vojne poeme
Koncert se završio blokom koji je
sadržao izvode iz govora druga Tita.
Pozabavimo se sada malo više onim što
negira i žigoše Laibach, a isto tako i metodom kojom to čini.
Jasno je odmah da je predmet Laibachove
predstave domen ljudske slobode, zatim manipulacija masama i
pojedincem, pitanje totalitarizma i demokratije, jednom rečju jako
širok prostor za svakakve pretpostavke i pitanja.
A, kako je to obradio Laibach?
A, kako je to obradio Laibach?
Bio je to pre svega jednoličan i
uniformisan ritam muzike, koja neodbranjivo gura u marširanje i
slepo sledbeništvo.
Scena u potpunoj tami obojena mračnom muzikom prepunom pritajenih slutnji delovala je sumorno i opominjujuće.
Scenski izraz bio je sveden na najmanju moguću meru, tako da su se time samo povećavali kontrasti pokreta i statičnosti, akcije i pasivnosti, manipulacije i pasivnog prihvatanja.
I baš u tim relacijama, koje naizgled deluju veoma jasno - izgubili su se i članovi Laibacha.
Muzika im je bila pravolinijska i unisona, scenski izraz zastareo i bled, paralele i pretpostavke sumnjive i nedovoljno argumentovane - a kraj nedefinisan.
Ostaje nam da se na kraju zapitamo kome i zašto treba ovakav Laibach?
Verovatno samo onima koji žele još nešto neobično i ništa više!
Jer, niti je Laibach neka totalitarna grupa, kako neki govore, niti je, pak, neka alternativa koja nas nečemu uči. Pre je to obična "elektronska mućkalica" koju što pre treba izbrisati sa trake.
Scena u potpunoj tami obojena mračnom muzikom prepunom pritajenih slutnji delovala je sumorno i opominjujuće.
Scenski izraz bio je sveden na najmanju moguću meru, tako da su se time samo povećavali kontrasti pokreta i statičnosti, akcije i pasivnosti, manipulacije i pasivnog prihvatanja.
I baš u tim relacijama, koje naizgled deluju veoma jasno - izgubili su se i članovi Laibacha.
Muzika im je bila pravolinijska i unisona, scenski izraz zastareo i bled, paralele i pretpostavke sumnjive i nedovoljno argumentovane - a kraj nedefinisan.
Ostaje nam da se na kraju zapitamo kome i zašto treba ovakav Laibach?
Verovatno samo onima koji žele još nešto neobično i ništa više!
Jer, niti je Laibach neka totalitarna grupa, kako neki govore, niti je, pak, neka alternativa koja nas nečemu uči. Pre je to obična "elektronska mućkalica" koju što pre treba izbrisati sa trake.
Napisao: Zoran Ilić, snimio: Zoran Jovanović, obrada: Yugopapir (Džuboks, jul 1984.)