Džoni Štulić, intervju uoči objavljivanja "Ravno do dna" (1/2): Sin sam ove Jugoslavije od glave do pete

Sin sam ove Jugoslavije od glave do pete. Kao umetnik nemam ništa osim reči a njima želim ukazati na stvari koje se ne rade dobro. Ja sam savest, istovremeno čovek koji ne želi da unovči svoju savest. Živim od svog rada. Gledaj čisto ekonomski: u mene niko nije uložio ništa, a država je od mene uzela za godinu i po čistu milijardu i po 

Branimir Štulić, 28 godina, poznat pod nadimkom Džoni. Gitarista, pesnik, kompozitor, pevač, glasnogovornik, i snaga vodilja grupe Azra. Autor je "Sunčane strane ulice", albuma sastavljenog od 24 pesme, koji je po mišljenju kritike najbolja LP ploča izdata tokom 1981.

Krajnje protivurečna, kontroverzna i zanimljiva osoba. Ne uklapa se ni u jednu predstavu o YU rokeru. Obrazovan i vrlo obavešten, čita razne knjige i upija svakojaka znanja, upućen u mnoge događaje sveta oko sebe.

*****

- Svakom intervjuu prethodi neki uvod. Imam utisak da bi svaki predgovor o tebi mogao da bude štur. Imaš li neku ideju?

- Ja sam oduvek u nekom intervjuu sa sobom. Kad god osetim neku nepravdu počinjem sebi da postavljam pitanja i dajem nekakve odgovore. Uvek sam u razgovoru ali nisam razmišljao kako treba da izgleda taj početak. Nikad mi baš to nije palo na pamet...

Šta znam, kako je ono Koen u svojoj knjizi rekao: ja nisam pesnik, nisam pevač, nego puno više od toga - čovek. Meni je uvek smetalo kad su me stavljali u neke muzičke okvire, rokenrol... Pojma nemam šta je rokenroi, ja to nikad nisam bio.

Za mene su rokenrol samo Bitlsi. Istina, sviram, tu sam cehovski, ali sam okupiran nečim drugačijim, nešto drugo govorim. Znam zanatski koliko treba ali mene u osnovi to ne interesuje. Ja sam više od svega toga. Zato me puno varaju... možda i sam sebe varam. Znam da svesno moramo platiti danak.

Ima onih koji misle da sam budala. Ako. Moram nešto platiti da bih nešto rekao. Ne plaćaju oni mene gledati već ja plaćam da bih bio u poziciji da kažem što želim...

Znaš, čak nisam ni tako glup. Na umu imam jednu Malroovu knjigu. Onaj deo kad piše o umiranju. Na samom kraju, u času agonije dolazi mačka. Na sav svoj užas on primećuje da se ta mačka smeje. Recimo, ja se koji put smejem kao ta Malroova mačka. Ljudima se i ja ponekad smejem. Na kratko.

- Smeješ se al’ si ipak obelodanio i svoj epitaf. Makar si tako objasnio onu minijaturu "Daleko od istine". Kako to izgleda; živeti sa epitafom?

- Čuj, svet po sebi sudim i reći ću ti da sam stari epitaf zamenio novim. On izgleda ovako:

"Bolje pijan nego mrtav
govore vojnici
koja vajda od vizije
svirepe tišine.
Baci pogled na ulicu
niko se ne smeje kao ja
gomila nesklada.
Digli su te visoko u zrak
reči, gospodaru, seku kao nož
za mene si srce uvek bio stranac
reči, gospodaru, kvare tvoje snove
ne dam da oživiš!
Sutradan isti doušnici traže moju glavu
njihov prst je na orozu
nišane svoju metu
zadnji korak pred odlazak
vidim kako padaš
kao i ja
gomila ne oprašta.
Digli su te visoko u zrak... "

E, to bi sada bio moj epitaf. Onaj prvi, "Daleko od istine" bio je dosta naivniji prema nekoj čistoj istini. Više prema taoističkom pristupu svetu; sam si kriv.

Ili onoj grčkoj: kralj ima vlast kakvu je zaslužio. To je jedna, ne akademska, već apstraktna

vizija...

Znaš, ja sam u zreloj fazi. Prošao sam ono vreme kad sam sam vežbao klasičnu gitaru a nisam imao šta da kažem svetu, kada nisam imao pesmu. To je ono - od drveta ne vidiš šumu. Sad sam bliži, ja se ponekad gubim ali sam shvatio: šta ću ja svojom pameću i svojom apsolutnom dobrotom kada će me zgaziti.

Šutiraju me kao zver. Svestan sam da nekad i grešim ali znam da se moram boriti. Neću odustati jer sam bliži svojoj viziji.

Neka pesme prođu kako zasluže

- Menjaš epitafe, da li to znači da se odričeš nekih ideala sa početka. Može li se to protumačiti da sa godinama menjaš i osnovnu priču?

- To možemo tako shvatiti. Ali... ja sam čovek i to je normalno. Misliš li da zato gubim alibi za ovo što radim? Priznajem da sam samo čovek. Jebi tog čoveka koji sve zna a nije čovek, to je kamen.

Šta je čovek na vetrometini? Toga se stidim: ne znam otkud sam, zašto sam i kuda ću. Ja barem pošteno radim najbolje što mogu. Stojim iza toga. Nikad ne govorim MI i za to odgovaram. Svaki dan otkrivam nešto što pre nisam znao. Zar to nije dijalektički?

- Tvoja ploča "Sunčana strana ulice" u mnogim procenama izabrana je za ploču 1981. Načinila je nekakav pomak unutar domaćeg roka. Istovremeno se prodala u odličnom tiražu (oko 50.000 duplog albuma!) bez obzira što se desetak od ukupno 24 pesme uopšte nisu čule na radio talasima. Da li bi se ploča, po tebi, bolje prodala da su sve pesme emitovane?

- To uopšte nije važno. I te pesme koje se nisu čule preko radio talasa dopreće do ljudi. Za deset godina, ali će dopreti.

- Da li će tada imati isti smisao kao sada?

- Imaće. Ako ne budu imale znači da nisu ni zaslužile... Neka pesme prođu kako zasluže. To je malo cinično, onda postajemo malo fatalni kao Turci, sa sve sevdahom, ali neka je tako. Bitlsi su još Bitlsi. Vreme je arbitar istine...

- U prvom izvlačenju neke pesme su, kažem, "zaobiđene". Da li ti sada u tim pesmama nalaziš neke razloge za neemitovanje?

- Da sam ja cenzor ja bih našao iste razloge kao i taj koji ih je našao. Ljudi čuvaju svoje položaje i zašto bi ih reskirali puštajući moju pesmu "Kurvini sinovi"? Jebem ti ja tu umetnost koja je prvo podobna pa onda sve ostalo.

- Dobro, a da li te situacija u kojoj si se našao nagoni da ubuduće budeš lukaviji, pažljiviji, ako mogu reći podmukliji?

- Sigurno!

- Da li tada reskiraš da izgubiš svoju osnovnu odliku?

- Ne ako si svestan sebe. Menjaš samo taktiku. Vuk dlaku menja, a ćud nikada.

- Da li bi, poučen iskustvom, sada neke pesme menjao da bi dospele na radio talase?

- Pesme bih menjao samo u muzičkom a nikako ne u tekstualnom smislu. Kad sam rekao "oni dolaze", zna se na koga sam mislio. A "oni" nisu ni početak ni kraj sveta.

Nekad su nas tiranisali Turci a danas ih nigde nema. Nekad je crkva bila važna, danas nije u toj meri.

Onda su bili Nemci pa su i oni prošli. Sile i nepravde će uvek biti u drugačijem obliku a pesma mora biti za sva vremena.

Poljska 1980, Jugoslavija 1948.

- Reci, koliko je sada, decembra 81, Poljska u tvom srcu. Da li na isti način kao i kad si pisao tu pesmu?

- Kao kad sam svim srcem bio uz narod Vijetnama, narod Nikaragve tako sam i uz narod Poljske. Ja sam uvek uz narod. Sa ubeđenjem i rečju, jer drugo i nemam... Želim da kažem da praveći tu pesmu nisam želeo da stvorim neki panagerik Poljacima. Želeo sam da napišem kako jeste.

Već sam govorio o tome da je Poljska u jesen 80. imala sličan problem kao i mi 1948. Misleći u toj pesmi na Poljsku ja sam uvek u sebi duboko mislio na nas. Mislio jer znam da se tako krupne stvari ne mogu rešiti sa strane kao što ih ni vojska ne može rešiti.

Mogu se pobiti hiljade ljudi ali se time zauvek neće rešiti problem...

Mi smo smrtnici, možda nećemo doživeti pravi ishod ali znam da krvavi sistemi uvek propadaju.

Recimo Bastilja. Pala je 1789. a evo Francuska je tek nedavno postala socijalistička. Ali Bastilja je pojam, simbol.

Mislim da je i Poljska simbol. Svet će otići dalje ali više nikada neće biti kao pre te jeseni 1980, zar ne?

Kao što u našoj muzici neće biti isto kao pre pojave Azre.

Ja mogu nestati ali više neće biti isto.

Neka će se budala naći...

- Koliko te dotiče trenutak u kome smo sada? Ima li nešto o čemu bi pevao a još nisi?

- Pevam o svemu i to vrlo zrelo. Nevolja je što ne znam koliko ću još moći. Nije mi stvar za svoju guzicu jer ja nemam ništa za izgubiti. Strah me je za pesme, taj proizvod. Ogroman rad stoji iza svake od tih pesama, mnogo sam proživeo da bih takvu pesmu stvorio. Pesnik nije moj ego nego moj rad. A to je ljudska svojina u ime socijalizma.

Bojim se da me neko može sprečiti da pružim što mogu, a mogu još puno toga.

Koliko je to mnogo u širim razmerama ne znam, ali u našoj prosečnosti, u svom ovom autorskom sivilu, to može vredeti.

- Na kom nivou se bojiš da bi mogao biti sprečen, onemogućen?

- Sprečavaju me na svim nivoima. To su perfidne stvari. Jedino me još nisu uhapsili.

- U tom kontekstu: koliko ti je lako biti Džoni Štulić?

- Meni bi najteža kazna bila da nisam ovo što jesam. Odmah bih se ubio. Bez obzira koliko mi je teško ja sam vrlo srećan. To je moja sloboda...

Svestan sam da sam niko i ništa. Puno veće gubice od mene, kada se okrenulo kolo sreće, bile su brisane sa slika i iz knjiga.

Niko nije ništa, takvo je vreme. Valensa je ništa. To je ono najgore. Pesnik je ništa. On je uvek na početku. Ja sam tigar od papira, uvek na nekom početku...

Recimo, da je Bregović hteo da bude zvezda na početku. A za to trebaš imati strahovito jak stomak i živce da ne poludiš. Stalno biti pod lupom - to je užasan pritisak.

Ne poznajem dovoljno Bregovića da bih rekao kako sada izdržava i koliko se kaje te prve želje...

- Na tvom početku kakva je ambicija postojala?

- Ovako, sa devet-deset Bitlsi su me stvarno drmnuli. Nisam kužio engleski i nisam znao šta sve to znači. Kad danas prevodim te pesme shvatam da je ono što me je onda pogađalo upravo ono što sam i pretpostavljao.

Vremenom sam i ja osećao da mogu, neka mi ljudi oproste, biti bolji od drugih u nekim stvarima.

Za neke stvari mogu biti velika gubica. Ubijalo bi me ono kad idem ulicom a drugi ne znaju ono što ja znam i mogu. To je kao kad te zdravog strpaju u ludnicu.

Kraj 1. dela intervjua - 2. deo je OVDE

Želim ukazati na stvari koje se ne rade dobro:

"Sutra možeš pročitati u nekim novinama kako je Džoni Štulić osuđen zbog neprijateljske propagande a da niko ne zna zašto. Uvek se nađe neki paragraf o klevetanju sistema... Pazi, treba uvek znati zašto neki čovek nešto radi. Ja nisam opterećen ni nacionalnim ni klasnim pitanjem, bilo čim. 

Sin sam ove Jugoslavije od glave do pete. Kao umetnik nemam ništa osim reči a njima želim ukazati na stvari koje se ne rade dobro. Ja sam savest, istovremeno čovek koji ne želi da unovči svoju savest. 

Živim od svog rada. Gledaj čisto ekonomski: u mene niko nije uložio ništa a država je od mene uzela za godinu i po čistu milijardu i po. To je 50 godina tvoje bruto plate. 

’Ajdmo da vidimo kakva prava ja od toga imam? Totalno me negiraju a uzimaju moje pare od kojih žive i grade svoje vile. Nema veze što on ima vilu a ja nemam, ali neka makar nečemu iz te vile koristi. Kad sputava, kad stvari vodi ka propasti, kad uživa i ne da svoje, što zapravo nije njegovo, onda to postaje klasno pitanje."

Mislim da ljudima nikad nije bilo bolje, iako je sve gore: 

"Uz industriju straha i mi živimo sve gore i gore. Mada, paradoksalno, mislim da ljudima nikad nije bilo bolje u tom gore. Nekad jedan od hiljadu nije bio gladan, danas pet od hiljadu nisu gladni a to je bolje. U masi nepravdi, gladi, užasnih stvari to je fizički bolje, što se tiče duhovnog to je otvoreno pitanje. 

Kriterijumi morala i estetike se relativno često menjaju. Stari Grci su imali kriterijum lepote. Rat, hiljade mrtvih a onda čuješ da su zaklali nekog kormilara broda koji je bio lep ko Apolon. Herodot kaže: vidi varvara ubiše lepog čoveka! Danas je obratno - ko vodi računa jesi li lep ili mrtav, čim se vidi krv svi padaju u nesvest. 

Nismo gladni, nismo žedni ali neki te crv jede i muči. Da li je bolje da te boli, budeš mučen al’ da sačuvaš nešto čovečje ili da imaš sve al’ da je tako sterilno. Šta je, stvarno, bolje?"

Razgovarao: Petar Popović, snimio: Ivan Posavec, obrada: Yugopapir (Intervju, decembar 1981.)

2. deo intervjua: Neću da osrednjost vlada

Podržite Yugopapir: FB TW Donate