Avanturu treba pokazati, jer jedino tada ona postaje smislena i korisna ljudima. Kada ja to prikažem na televiziji, onda putovanje izgleda nestvarno i senzacionalno. Kome? Pa tebi i drugima koji sedite po kafanama u Novom Sadu i dok se ja lomatam po prašumi i gledam smrti u oči, ispijate vinjake i lupate gluposti
Čini se da bi Željka Malnara ljudi
više cenili i ozbiljnije shvatali kada bi se, umesto što ih uverava
u svoju odvažnost, povukao u miran život ćutljivca. Ovako se stiče
utisak da ne može da živi bez publiciteta i dokaza tuđeg
divljenja.
Malnar deluje arogantno i drsko, kao čovek koji je posisao svo znanje sveta, pa sada reklamira svoju nadmoć...
*****
GLAS OMLADINE: Čini se da Tibor
Sekelj živi mudrije od tebe, bar kada su u pitanju mediji. Džungla
te sigurno nije naučila da budeš hvalisavac.
MALNAR: Džungla me je naučila
da budem skorman i ja se tako ponašam. Hvalisavci su budale a ja sam
pametan čovek. Što se tiče Sekelja, to je čovek kojeg izuzetno
cenim i volim. On je neponovljiv, samo jedan.
Ali, Sekelj je živeo u jednom vremenu a ja živim u sasvim drugom. Tu su upoređenja nemoguća bez obzira što smo obojica, kao luđaci, srljali u nepoznato. U svoje vreme Sekelj nije mogao da prezentuje ljudima svoje odiseje putem medija koji meni danas stoje na raspolaganju - zato ljudi misle da je on skromniji, pošteniji i mudriji od mene.
Njegove poruke ljudima nisu što i moje. Bez obzira koliko smo slični, Sekelj i ja smo dva paralelna sveta. On je čudo od čoveka. Ova Jugoslavija ni ne zna kakvu grandioznu ličnost ima, pa čak ni ljudi kojima je poznat nisu svesni njegovog kosmopolitizma.
Jedna reka u američkim džunglama nosi njegovo ime, a krstili su je ljudožderi. Ona će se tako zvati dok je god čovečanstva.
Ko to zna izuzev njega, mene i ljudoždera?
Ali, Sekelj je živeo u jednom vremenu a ja živim u sasvim drugom. Tu su upoređenja nemoguća bez obzira što smo obojica, kao luđaci, srljali u nepoznato. U svoje vreme Sekelj nije mogao da prezentuje ljudima svoje odiseje putem medija koji meni danas stoje na raspolaganju - zato ljudi misle da je on skromniji, pošteniji i mudriji od mene.
Njegove poruke ljudima nisu što i moje. Bez obzira koliko smo slični, Sekelj i ja smo dva paralelna sveta. On je čudo od čoveka. Ova Jugoslavija ni ne zna kakvu grandioznu ličnost ima, pa čak ni ljudi kojima je poznat nisu svesni njegovog kosmopolitizma.
Jedna reka u američkim džunglama nosi njegovo ime, a krstili su je ljudožderi. Ona će se tako zvati dok je god čovečanstva.
Ko to zna izuzev njega, mene i ljudoždera?
GLAS OMLADINE: Ipak se čini da
ti krčmiš svoja dragocena putovanja, pa tako ispada da im je jedina
svrha tvoje medijsko eksponiranje.
MALNAR: Nisam ja kriv! Uvek mi
na nos nabijaju kako sam egzibicionista koji trči za slavom i
priznanjima svoje hrabrosti. Govore kako sam nametljiv i sklon
potrebi da budem popularan. To je laž. Opanikavaju me oni koji se ne
miču dalje iz svog smrdljivog kreveta i kojima iskaču oči od
straha kada prelaze prometnu ulicu.
Istina je u ovome: sva moja putovanja ništa ne znače ako se ljudima ne pokažu, kao što je bezvredno i nekorisno svako književno delo zaključano u ladici književnika. Čak i da postoji, vrednost knjige je uništena, kao što je uništena vrednost mog putovanja među ljudoždere.
Avanturu treba pokazati, jer jedino tada ona postaje smislena i korisna ljudima. Kada ja to prikažem na televiziji, onda putovanje izgleda nestvarno i senzacionalno. Kome? Pa tebi i drugima koji sedite po kafanama u Novom Sadu i dok se ja lomatam po prašumi i gledam smrti u oči, ispijate vinjake i lupate gluposti.
Meni je džungla sasvim obična, ali vama je senzacionalna. Zar sam ja kriv što ste posle gledanja filma zapamtili Željka Malnara i što je on postao "zvezda"?
Vaš nedostatak iskustva i neznanje su prepreke koje vas onemogućavaju da doprete do moje filozofije. Ja neću da budem medijski tip, ali vi ga sami od mene stvarate i posle mi to kačite kao slabost.
Ali ja nemam drugog izbora: moram vam to prikazati, jer lažete ako tvrdite da to ne želite da vidite. Ljudima treba senzacija, a ja im senzaciju dajem. Pošteno. Briga me šta će kasnije misliti o meni.
Istina je u ovome: sva moja putovanja ništa ne znače ako se ljudima ne pokažu, kao što je bezvredno i nekorisno svako književno delo zaključano u ladici književnika. Čak i da postoji, vrednost knjige je uništena, kao što je uništena vrednost mog putovanja među ljudoždere.
Avanturu treba pokazati, jer jedino tada ona postaje smislena i korisna ljudima. Kada ja to prikažem na televiziji, onda putovanje izgleda nestvarno i senzacionalno. Kome? Pa tebi i drugima koji sedite po kafanama u Novom Sadu i dok se ja lomatam po prašumi i gledam smrti u oči, ispijate vinjake i lupate gluposti.
Meni je džungla sasvim obična, ali vama je senzacionalna. Zar sam ja kriv što ste posle gledanja filma zapamtili Željka Malnara i što je on postao "zvezda"?
Vaš nedostatak iskustva i neznanje su prepreke koje vas onemogućavaju da doprete do moje filozofije. Ja neću da budem medijski tip, ali vi ga sami od mene stvarate i posle mi to kačite kao slabost.
Ali ja nemam drugog izbora: moram vam to prikazati, jer lažete ako tvrdite da to ne želite da vidite. Ljudima treba senzacija, a ja im senzaciju dajem. Pošteno. Briga me šta će kasnije misliti o meni.
Ja sam umetnik
GLAS OMLADINE: Tvoji filmski
zapisi iz prašuma nisu sirovi dokumentarni materijali, već čitave
priče urađene kao po precizno napisanom scenariju. Neki su čak
posumnjali u njihovu verodostojnost.
MALNAR: Ti nemaš pravo da ovako
sudiš, jer dok ti čamiš u redakciji i svađaš se sa urednikom
zbog neke tričave rubrike, ja se lomatam po džungli i pravim film!
Kad budeš otišao sam i uverio se na svojoj koži, onda možeš sa
mnom da razgovaraš na takvom nivou.
Ja sam pre nekoliko dana jedva živ glavu izvukao, a danas sam u Novom Sadu - držim predavanje!
Pišljivi Bani su mi ubili nekoliko ljudi i smrskali ih kao koštice pred mojim nogama, da bi mi ti i tebi slični postavljali danas pitanja o verodostojnosti onoga što radim.
’Bem vam boga, civilizacijskog!
Spavali ste u toplim krevetima dok smo mi još prošle nedelje. po mraku kojeg smo sekli mačetama, tumarali kroz džunglu i plašili se svakog treptaja lišća unaokolo.
Bani su nas danima pratili u stopu dok nas nisu ščepali, a onda je nastalo klanje u kojem je meni i drugima sam đavo pomogao da se izvučemo i dočekamo jutro živi.
Sad vas gledam tako pitome i nežne (Malnar se obraća nekolicini devojaka koje prisustvuju razgovoru - op. a.), a juče sam gledao u oči ljudoždere, video zdrobljene glave, i užas, nezamisliv užas...
Ja koji sam to doživeo, kao svaki normalan čovek, nisam sposoban da ovo iskustvo zauvek sahranim u sebe. Čovek sam i želim da ga prenesem drugim ljudima, jer čak i taj užas rađa neku novu vrednost, koje niste ni svesni dok vam se ne da na tacni u prikladnom obliku.
Zbog toga pravim filmove; ako ne mogu preneti detalje, trudim se da bar približno uverljivo snimim atmosferu koja je okruživala događaj. Time ne želim da kažem da improvizujem. Neke budale koje ne vide dalje od nosa kače mi i takva iskustva.
Ja sam pre nekoliko dana jedva živ glavu izvukao, a danas sam u Novom Sadu - držim predavanje!
Pišljivi Bani su mi ubili nekoliko ljudi i smrskali ih kao koštice pred mojim nogama, da bi mi ti i tebi slični postavljali danas pitanja o verodostojnosti onoga što radim.
’Bem vam boga, civilizacijskog!
Spavali ste u toplim krevetima dok smo mi još prošle nedelje. po mraku kojeg smo sekli mačetama, tumarali kroz džunglu i plašili se svakog treptaja lišća unaokolo.
Bani su nas danima pratili u stopu dok nas nisu ščepali, a onda je nastalo klanje u kojem je meni i drugima sam đavo pomogao da se izvučemo i dočekamo jutro živi.
Sad vas gledam tako pitome i nežne (Malnar se obraća nekolicini devojaka koje prisustvuju razgovoru - op. a.), a juče sam gledao u oči ljudoždere, video zdrobljene glave, i užas, nezamisliv užas...
Ja koji sam to doživeo, kao svaki normalan čovek, nisam sposoban da ovo iskustvo zauvek sahranim u sebe. Čovek sam i želim da ga prenesem drugim ljudima, jer čak i taj užas rađa neku novu vrednost, koje niste ni svesni dok vam se ne da na tacni u prikladnom obliku.
Zbog toga pravim filmove; ako ne mogu preneti detalje, trudim se da bar približno uverljivo snimim atmosferu koja je okruživala događaj. Time ne želim da kažem da improvizujem. Neke budale koje ne vide dalje od nosa kače mi i takva iskustva.
GLAS OMLADINE: To znači da u
tebi ima nešto i od umetnika? Da li je, po tvom mišljenju, veština
putovanja neka vrsta umetnosti?
MALNAR: Čovek koji zna da
putuje, umetnik je. Toj ideji mora da posveti celi život ako želi
da uspe. Ja sam u tom smislu srećan čovek. Sve ono što na
putovanjima doživim, ja verno prenosim na celuloid. Tu nema
improvizacije, mada se ljudima, shvatajući da to nisu čisti
dokumentarni materijali, već da imaju priču, scenario, čini da su
neka moja putovanja iskonstruisana.
To je glupost.
Ponavljam: ako se gledalac oseća prevarenim, onda mu je to zbrčila njegova vlastita žudnja za senzacionalnim. On nema takvo iskustvo i zato sumnja.
Sumnja koja proističe iz neznanja je glupost, a najveći broj ljudi kojima se ja obraćam nisu svesni svojih sumnji, ne razumeju ih, a sumnjaju. Na to sam navikao i ne smeta mi mnogo. Tvrd sam kao kamen.
Ne pravim hladne dokumentarce jer ja nisam zapisničar, činovnik džungle, ja se ne postavljam iznad nje i kao neki bog posmatram stvari ne učestvujući u njihovim procesima. Ja ne prepisujem prirodu, već se ponašam kao njen logični sastojak.
Da bih prikazao to žestoko spajanje, ja svojim filmskim zapisima dodajem, vi biste rekli umetničku žicu. Da nje nema vi biste gledali u ekran kao volovi, neke stvari biste saznavali, ali bi suština ostala iza vas.
Ovako se osećate plemenitijim, putujete zajedno sa mnom, strahujete...
Ti filmski tragovi su posledica moje sanjalačke prirode, jer ja sam pre svega čovek kojeg vode njegovi snovi. Sva moja putovanja imaju uporište u snovima, a čovek koji zna da sanja, umetnik je.
Ja kao svaki drugi umetnik moram da pravim priče. U tome mi već godinama pomaže Ivica Drnić, montažer na TV Zagreb.
To je jedan predivan čovek kojeg ja volim jer mi je jednom, premoren od rada, šutnuo jedan film iz Amazona i rekao:
"Čuj, Željkec, jebem ja tvoje ljudoždere! Idem kući da vidim decu!"
Sva moja putovanja padaju na kolena pred tom rečenicom, a svi filmovi se čine besmislenim. To je moja sudbina, imenjače.
To je glupost.
Ponavljam: ako se gledalac oseća prevarenim, onda mu je to zbrčila njegova vlastita žudnja za senzacionalnim. On nema takvo iskustvo i zato sumnja.
Sumnja koja proističe iz neznanja je glupost, a najveći broj ljudi kojima se ja obraćam nisu svesni svojih sumnji, ne razumeju ih, a sumnjaju. Na to sam navikao i ne smeta mi mnogo. Tvrd sam kao kamen.
Ne pravim hladne dokumentarce jer ja nisam zapisničar, činovnik džungle, ja se ne postavljam iznad nje i kao neki bog posmatram stvari ne učestvujući u njihovim procesima. Ja ne prepisujem prirodu, već se ponašam kao njen logični sastojak.
Da bih prikazao to žestoko spajanje, ja svojim filmskim zapisima dodajem, vi biste rekli umetničku žicu. Da nje nema vi biste gledali u ekran kao volovi, neke stvari biste saznavali, ali bi suština ostala iza vas.
Ovako se osećate plemenitijim, putujete zajedno sa mnom, strahujete...
Ti filmski tragovi su posledica moje sanjalačke prirode, jer ja sam pre svega čovek kojeg vode njegovi snovi. Sva moja putovanja imaju uporište u snovima, a čovek koji zna da sanja, umetnik je.
Ja kao svaki drugi umetnik moram da pravim priče. U tome mi već godinama pomaže Ivica Drnić, montažer na TV Zagreb.
To je jedan predivan čovek kojeg ja volim jer mi je jednom, premoren od rada, šutnuo jedan film iz Amazona i rekao:
"Čuj, Željkec, jebem ja tvoje ljudoždere! Idem kući da vidim decu!"
Sva moja putovanja padaju na kolena pred tom rečenicom, a svi filmovi se čine besmislenim. To je moja sudbina, imenjače.
Možete li to poverovati?
GLAS OMLADINE: Pokušaj da se
setiš onih sudbonosnih časova u tvom detinjstvu koji su te učinili
avanturistom. Kada si prvi put osetio žudnju za daljinama?
MALNAR: Ja sam rastao u
zagrebačkom naselju Pešćenica, u kraju gde su milicionari dolazili
jednom godišnje, i to bornim kolima. Bio sam član jedne lokalne
bande koja je krala ugalj i prodavala ga bogatijim ljudima u Zagrebu
i okolini.
Zajebavali smo se tako sve dok vođa bande nije pogrešio, skliznuo sa vagona i točkovi su mu otsekli obe noge.
To je bio moj prvi dodir sa smrću, istovremeno i motiv da se zamislim nad njom.
"Sidarta" je bila prva knjiga koja mi je ponudila neka rešenja i istinski me prodrmala.
Cilj mog prvog putovanja bila je naša jedina prašuma Perućica, ali pre nego što sam ušao u nju, na Magliću, nabasao sam na pastira Miladina Budalića, starca koji je ceo život proveo potpuno sam u divljini.
On me je naučio kako se može proći kroz livadu prepunu cveća a da se ni jedna biljka ne zgazi.
Mnogo godina kasnije, u prašumama Amazonije, shvatio sam koliku važnost ima samo jedan jedini cvet za čovečanstvo.
Miladin mi je govorio da šuma egzistira kao društvo - ako ne poremetiš harmoniju šume, ona će te pustiti napolje, u protivnom - ubiće te!
Upitao sam ga kako ću znati da me je šuma svojevoljno pustila unutra? Odgovorio je:
"Kad u ovom mračnom zidu vidiš svetlu tačku, to ti šuma odobrava ulazak!"
Ja sam 17 dana blenuo u mračni zid Perućice dok mi se zbilja nije ukazala svetla pukotina: kroz nju sam onda ušao unutra, tamo gde bi svaki američki turista ušao sa hamburgerom u ustima.
Danima sam lutao mračnom šumom i imao tu (ne)sreću da prisustvujem samrtničkom ropcu jednog drveta.
Njegova agonija, slična čovekovoj, trajala je oko deset minuta. Jasno sam čuo uzdahe, roptanje, kidanje korenja, sve dok se drvo nije srušilo.
Proces je izazvao neobično osećanje u meni, možda je baš ta smrt predhodila ovome što danas jesam.
Zajebavali smo se tako sve dok vođa bande nije pogrešio, skliznuo sa vagona i točkovi su mu otsekli obe noge.
To je bio moj prvi dodir sa smrću, istovremeno i motiv da se zamislim nad njom.
"Sidarta" je bila prva knjiga koja mi je ponudila neka rešenja i istinski me prodrmala.
Cilj mog prvog putovanja bila je naša jedina prašuma Perućica, ali pre nego što sam ušao u nju, na Magliću, nabasao sam na pastira Miladina Budalića, starca koji je ceo život proveo potpuno sam u divljini.
On me je naučio kako se može proći kroz livadu prepunu cveća a da se ni jedna biljka ne zgazi.
Mnogo godina kasnije, u prašumama Amazonije, shvatio sam koliku važnost ima samo jedan jedini cvet za čovečanstvo.
Miladin mi je govorio da šuma egzistira kao društvo - ako ne poremetiš harmoniju šume, ona će te pustiti napolje, u protivnom - ubiće te!
Upitao sam ga kako ću znati da me je šuma svojevoljno pustila unutra? Odgovorio je:
"Kad u ovom mračnom zidu vidiš svetlu tačku, to ti šuma odobrava ulazak!"
Ja sam 17 dana blenuo u mračni zid Perućice dok mi se zbilja nije ukazala svetla pukotina: kroz nju sam onda ušao unutra, tamo gde bi svaki američki turista ušao sa hamburgerom u ustima.
Danima sam lutao mračnom šumom i imao tu (ne)sreću da prisustvujem samrtničkom ropcu jednog drveta.
Njegova agonija, slična čovekovoj, trajala je oko deset minuta. Jasno sam čuo uzdahe, roptanje, kidanje korenja, sve dok se drvo nije srušilo.
Proces je izazvao neobično osećanje u meni, možda je baš ta smrt predhodila ovome što danas jesam.
GLAS OMLADINE: Ispričaj nešto
o svojoj poslednjoj ekspediciji na Solomonska ostrva.
MALNAR: Ekspediciju je
finansirao zapadni kapital, a ja sam joj bio vođa. Imali smo više
složenih zadataka, a cilj je bio da se dođe
do nekih saznanja korisnih za nauku i istoriju. Bilo je teško,
pobijeno mi je mnogo ljudi, a neke posebne rezultate nismo ostvarili.
Jedan od naših zadataka bio je, recimo, da utvrdimo da li se kineskom džunkom, koja je rečni brod, moglo krenuti na otvoreno more.
Neki tvrde da su Kinezi oplovljavali svet još pre Kolumba i drugih morepolovaca, a mi smo dokazali da nisu.
Dobili smo zadatak da uđemo u vrtlog tornada, u toj jebenoj ljusci oraha. Ratni i prekookeanski brodovi su bežali iz pojasa vrtloga, a mi smo punom parom, pred očima zaprepašćenih mornara i putnika, zapalili prema srcu tornada.
Jedan brod nam je dao počasnu stražu! Sad znamo da Kinezi nisu opolovili svet...
Tornado nas je bacio na koralni sprud na kojem smo ostali sedam i po meseci i tada smo izgubili četiri čoveka.
Utvrdili smo, dalje, da je nedolazak monsuna u Indiju direktno povezan sa poljoprivredom u Vojvodini! Možete li to poverovati?
Možete li poverovati da rezanje jednog stabla u džungli, izaziva biološki poremećaj četiri kilometra unaokolo. Da svakog dana sa zemljine kugle nestaje 3,5 kilometra prašuma...
Jedan od naših zadataka bio je, recimo, da utvrdimo da li se kineskom džunkom, koja je rečni brod, moglo krenuti na otvoreno more.
Neki tvrde da su Kinezi oplovljavali svet još pre Kolumba i drugih morepolovaca, a mi smo dokazali da nisu.
Dobili smo zadatak da uđemo u vrtlog tornada, u toj jebenoj ljusci oraha. Ratni i prekookeanski brodovi su bežali iz pojasa vrtloga, a mi smo punom parom, pred očima zaprepašćenih mornara i putnika, zapalili prema srcu tornada.
Jedan brod nam je dao počasnu stražu! Sad znamo da Kinezi nisu opolovili svet...
Tornado nas je bacio na koralni sprud na kojem smo ostali sedam i po meseci i tada smo izgubili četiri čoveka.
Utvrdili smo, dalje, da je nedolazak monsuna u Indiju direktno povezan sa poljoprivredom u Vojvodini! Možete li to poverovati?
Možete li poverovati da rezanje jednog stabla u džungli, izaziva biološki poremećaj četiri kilometra unaokolo. Da svakog dana sa zemljine kugle nestaje 3,5 kilometra prašuma...
GLAS OMLADINE: U džungli ste
imali zanimljiv susret sa jednim plemenom. Šta ste tamo tražili?
MALNAR: Tražili smo muda
labudova! Krenuli smo prema tom selu (koje je, inače, imalo dodira
sa spoljnim svetom), ali kada smo stigli do njega ljudi nije bilo.
Čuli su da dolazimo i pobegli su duboko u džunglu.
Zabarikadirali smo se u jednu od koliba i tu probdeli noć, znajući da su oni u blizini i da motre na nas. Iste noći jedan od mojih ljudi, neki Ti-Si, dobio je malariju od ujeda komarca, ali, sva sreća, nije odapeo.
Ljudi su se sutradan vratili u svoje selo i, očigledno, shvatili da nismo došli sa neprijateljskim namerama.
Sela poput ovoga, koja imaju dodira sa spoljnim svetom, još su opasnija od onih koja ne znaju za drugi svet osim svog.
Ovi koji znaju, žele po svaku cenu da odbrane svoj integritet, zato sa njima čovek nikada nije na čistom.
Ekspediciju pre nas su pobili i požderali za večeru.
Zabarikadirali smo se u jednu od koliba i tu probdeli noć, znajući da su oni u blizini i da motre na nas. Iste noći jedan od mojih ljudi, neki Ti-Si, dobio je malariju od ujeda komarca, ali, sva sreća, nije odapeo.
Ljudi su se sutradan vratili u svoje selo i, očigledno, shvatili da nismo došli sa neprijateljskim namerama.
Sela poput ovoga, koja imaju dodira sa spoljnim svetom, još su opasnija od onih koja ne znaju za drugi svet osim svog.
Ovi koji znaju, žele po svaku cenu da odbrane svoj integritet, zato sa njima čovek nikada nije na čistom.
Ekspediciju pre nas su pobili i požderali za večeru.
Lagao sam i ljude i ljudoždere
MALNAR: Da bi proverio ko smo i
kakve su nam namere, seoski vrač je naredio da popijemo halucinogenu
drogu. U drogiranom stanju vrač igra oko neznanca i pita ga ko je
on, odakle dolazi, da li su njegovi demoni jači itd.
Vrač kontroliše stanje pošto zna šta vam se dešava u glavi.
Veza između drogiranog i vrača uspostavlja se kroz simbole, ukoliko se načini greška vrač ima pravo da vam odseče glavu dok ste opijeni.
Posle položenog testa dobili smo obećanje da će nas on povesti dublje u džunglu. Kada nas je vrač naterao da satima buljimo u mračni zid i sami pronađemo otvor, setio sam se Miladina sa Maglića.
Džungla je žena, pa je zato žena i jedino može shvatiti.
Unutra nas je povela jedna starica iz sela koja je svo vreme glasno razgovarala sa drvećem. Na mestima gde je bilo dosta zmija, ispred kolone se kretao čovek koji je znao zmijski jezik i koji je molio zmijsku kraljicu da nas pusti kroz svoje područje.
Na leđima nam je napisao molbu upućenu kraljici da se smiluje, i tek tada smo mogli da krenemo.
Za ilustraciju, jedan ugriz zmije 500 puta je jači od doze dovoljne da ubije.
Vrač kontroliše stanje pošto zna šta vam se dešava u glavi.
Veza između drogiranog i vrača uspostavlja se kroz simbole, ukoliko se načini greška vrač ima pravo da vam odseče glavu dok ste opijeni.
Posle položenog testa dobili smo obećanje da će nas on povesti dublje u džunglu. Kada nas je vrač naterao da satima buljimo u mračni zid i sami pronađemo otvor, setio sam se Miladina sa Maglića.
Džungla je žena, pa je zato žena i jedino može shvatiti.
Unutra nas je povela jedna starica iz sela koja je svo vreme glasno razgovarala sa drvećem. Na mestima gde je bilo dosta zmija, ispred kolone se kretao čovek koji je znao zmijski jezik i koji je molio zmijsku kraljicu da nas pusti kroz svoje područje.
Na leđima nam je napisao molbu upućenu kraljici da se smiluje, i tek tada smo mogli da krenemo.
Za ilustraciju, jedan ugriz zmije 500 puta je jači od doze dovoljne da ubije.
U tom selu bio je običaj da došljak
vodi ljubav sa ćerkom poglavice, pa je tako meni dopala trinaestogodišnja devojčica.
Seksualni akt se morao odigrati na jednom platou, pred očima svih ljudi u selu.
Srećom, uspeo sam da odglumim snošaj.
Kad god bih odlazio u lov ili istraživanje morao sam, po nalogu samog poglavice, njegovu ćerku a moju suprugu vezivati kao kozu za neku palmu.
I danas mi je žao te žene.
Seksualni akt se morao odigrati na jednom platou, pred očima svih ljudi u selu.
Srećom, uspeo sam da odglumim snošaj.
Kad god bih odlazio u lov ili istraživanje morao sam, po nalogu samog poglavice, njegovu ćerku a moju suprugu vezivati kao kozu za neku palmu.
I danas mi je žao te žene.
GLAS OMLADINE: Osećaš li se
ti, imenjače, posle svih tih putovanja pomalo umoran? Nije li već
vreme da se negde baci sidro i počne miran život?
MALNAR: Mudrost je znati kada
prestati, a ja lično mislim da sam sa Solomonskim ostrvima svoju
odiseju priveo kraju. Nigde više ne idem, ostajem u Zagrebu, u
svojoj Pešćenici. Tamo sam ja bog.
Došao sam, stari moj, do uverenja da su ovakva putovanja postala besmislena, jer to ljude više ne interesuje, čak ni sa naučne strane.
Iz takvih putovanja, koja su osuđena na svakojake užase i ljudske tragedije, ekspedicija često iscedi samo atraktivan filmski materijal.
Meni požderu ljude da biste vi sedeli u fotelji i uz kikiriki doživeli strah, a da vam se pritom ništa užasno ne dogodi. Zbog toga nema smisla žrtvovati ljude i trošiti toliki novac.
Ja sam na Solomonskim ostrvima tražio neku lekovitu biljku, a američki kapital mi je za to istraživanje dao oko dva miliona dolara.
Pre deset godina tražio bih je sa oduševljenjem, sad krećem sa saznanjem da ta biljka ne može da pomogne zapadnom čoveku, jer se kalemi na jedan veštački materijal.
Biljka svoju lekovitost daje uz pomoć boga i kosmosa, a zapadnom čoveku je oduzeto i jedno i drugo.
Da bi biljka lečila potrebna je identifikacija sa njom, ona dakle leči samo mene i to dok je tražim. Ja, dakle, zapadnim ljudima donosim biljku svestan da ih obmanjujem!
Zato ću da prestanem sa ovim pizdarijama.
Opterećuje me saznanje o besmislenosti nekih sopstvenih poteza, jer ja sam stigao do faze žestokog prodiranja kroz stvari.
Ja sam sada moćan, ja znam tajnu života.
Došao sam, stari moj, do uverenja da su ovakva putovanja postala besmislena, jer to ljude više ne interesuje, čak ni sa naučne strane.
Iz takvih putovanja, koja su osuđena na svakojake užase i ljudske tragedije, ekspedicija često iscedi samo atraktivan filmski materijal.
Meni požderu ljude da biste vi sedeli u fotelji i uz kikiriki doživeli strah, a da vam se pritom ništa užasno ne dogodi. Zbog toga nema smisla žrtvovati ljude i trošiti toliki novac.
Ja sam na Solomonskim ostrvima tražio neku lekovitu biljku, a američki kapital mi je za to istraživanje dao oko dva miliona dolara.
Pre deset godina tražio bih je sa oduševljenjem, sad krećem sa saznanjem da ta biljka ne može da pomogne zapadnom čoveku, jer se kalemi na jedan veštački materijal.
Biljka svoju lekovitost daje uz pomoć boga i kosmosa, a zapadnom čoveku je oduzeto i jedno i drugo.
Da bi biljka lečila potrebna je identifikacija sa njom, ona dakle leči samo mene i to dok je tražim. Ja, dakle, zapadnim ljudima donosim biljku svestan da ih obmanjujem!
Zato ću da prestanem sa ovim pizdarijama.
Opterećuje me saznanje o besmislenosti nekih sopstvenih poteza, jer ja sam stigao do faze žestokog prodiranja kroz stvari.
Ja sam sada moćan, ja znam tajnu života.
GLAS OMLADINE: Znači,
neposlušni sin se vraća svom starom ognjištu.
MALNAR: I sve sledeće
ekspedicije koje bude organizovao, biće putovanja kroz njega samog.
Slutim da će to biti mnogo opasnije nego putovanje kroz džunglu.
