Dušan ima neke osobine jače izražene nego što su u mene - kaže za mlađeg brata Slobodan. - On je, slobodno mogu da kažem, stabilnija ličnost. Uvek je tačno znao šta hoće i bio veoma, veoma uporan u svemu
Februar 1979: Dušan, trener košarkaša Partizana, ide stopama svog starijeg i poznatijeg brata Slobodana i već ga pobeđuje...
*****
Kad je, nedavno, trener košarkaša
Beka prišao svom kolegi iz Partizana da mu čestita čistu i
ubedljivu pobedu, bio je to čvrst stisak ruke učitelja i
nekadašnjeg učenika i - rođene braće.
Stariji brat, priznati košarkaški
stručnjak Slobodan Ivković, izgubio je utakmicu, ali je još jednom
dobio potvrdu da je njegov mlađi brat Dušan stasao u odličnog
košarkaškog učitelja.
O Slobodanu Pivi Ivkoviću košarkaška
javnost gotovo sve zna, još od vremena kada je 1973. godine osvojio
sa Radničkim prvenstvo Jugoslavije, ali za Dušana je šira javnost
pitala tek prošle godine i to ovako:
"Ko je onaj naočit plavokosi
momak pored Žeravice?"
Iz "Žućkove" ulice
Ove sezone, međutim, taj plavokosi delija i mladići Partizana suvereno vladaju jugoslovenskim
košarkaškim halama, što za mnoge predstavlja prvorazredno
iznenađenje.
Kako momentalno stvari stoje, na pragu smo toga da i drugi predstavnik košarkaške
loze Ivković osvoji državno prvenstvo.
Dušan Ivković, ozbiljan momak,
odmerenih pokreta, energičnih crta lica, sportski odeven,
diplomirani inženjer rudarstva, još uvek živi u kući, u Ulici
Radivoja Koraća broj 1 na Crvenom krstu, odakle je još kao
13-godišnjak otrčao za šest godina starijim bratom Slobodanom u KK
Radnički.
Igrali su jedno vreme zajedno, a onda
je zbog obaveza na fakultetu Dušan nastavio da "igrucka"
košarku u univerzitetskom timu, čisto radi društva i rekreacije.
Stariji brat Slobodan je uspešno počeo trenersku karijeru, mlađi
Dušan ga je i tu sledio.
Posle diplomiranja i vojske prihvatio se
treniranja juniora Radničkog, tima njegovog detinjstva,
koji mu je, kaže, još uvek u srcu.
U onom prvenstvu 1972/73. kada
je Radnički bio prvak, Dušan je na svakoj utakmici sedeo na klupi,
kraj Slobodana i pomagao mu.
I učio, naravno.
Posle jednog nesporazuma i
razočaranja, kada je Radnički, to jest neki ljudi iz tadašnje
Uprave, odbio da učestvuje u delu troškova za Dušanovo
usavršavanje u SAD, gde ga je slao KS Srbije (bilo je u pitanju
milion i po starih dinara), mladi stručnjak je potražio novu
sredinu.
Bio je razočaran u ljude iz kluba, ali realno gledajući na stvar,
i dalje u srcu veran Radničkom, Crvenom krstu, drugarima i sećanjima
na one divne dane "romantičara".
Pozvao ga je Ranko
Žeravica u Partizan i pre dve godine smo na malim ekranima prvi put
videli tog "plavokosog momka kraj Žeravice".
Divni romantični dani dečaštva i
momaštva na Krstu, igranke, tuče, prve ljubavi, golubarstvo,
košarka, pomalo boemsko shvatanje života uopšte, karakteristično
za tamošnje momke, nisu omeli Dušana da diplomira na
Rudarsko-geološkom fakultetu u Beogradu.
- Dušan ima neke osobine jače
izražene nego što su u mene - kaže za mlađeg brata Slobodan. - On
je, slobodno mogu da kažem, stabilnija ličnost. Uvek je tačno znao
šta hoće i bio veoma, veoma uporan u svemu.
Nije imao prilike da
kao košarkaš potvrdi od svih priznavani izuzetni talenat, ali kao
trener, siguran sam, doguraće daleko.
On sve uspe što naumi.
Njegovo shvatanje košarkaške igre je savremeno, dinamično.
Studiozno on to radi i nimalo ne sumnjam u njega.
Prvaci - što da ne?
Dušan voli košarku i zato nema
nijedan radni dan kao inženjer rudarstva. On sada "rudari"
u potrazi za novom igrom Partizana, jer gotovo strastveno veruje u te
mladiće i njihovog neumornog vođu Kićanovića.
Kada je, na početku
ove sezone, postao prvi trener, prvi put u životu, znao je tačno
šta hoće i, čini se, umnogome i uspeo u tome.
Želeo je da
Partizan igra mnogo bržu košarku, čvršću, dao je Kićanoviću
potpunu slobodu i taj potez, možemo slobodno reći, prikazao nam je
ovog reprezentativca u jednom novom svetlu.
Partizan izvanredno "gura" na
dva koloseka (Prvenstvo i Kup Radivoja Koraća), treninzi su pakleni,
utakmice i putovanja iscrpljujući, ali igrači i njihovi novi trener
ne posustaju - drži ih, kažu, entuzijazam, drugarstvo, želja za
afirmacijom.
Dušan Ivković, koji je svoja
košarkaška znanja uglavnom "nasledio" od starijeg brata,
a delom u po njemu, odličnoj, saradnji sa Žeravicom, ide sada
svojim putem, i to veoma uspešno.
U prevelikoj zagrejanosti za
košarku i Partizan, i još većoj angažovanosti, zapostavio je i
porodicu, drugare, svoj privatni život.
Nema vremena ni da razmišlja
o budućnosti, pogotovo ne o budućnosti vezanoj za inženjerski
poziv.
Dušan "gura kao mećava",
njegov stariji brat Slobodan, koji brine veliku brigu oko opstajanja
Beka u Prvoj ligi, ipak nalazi vremena da sa neskrivenim
zadovoljstvom prati i komentariše uspeh Dušana kao trenera.
A naša
košarkaška javnost može samo da bude zadovoljna pojavom i
afirmacijom jednog mladog, ambicioznog i sposobnog stručnjaka. I to
u trenutku kada lakše dolazimo do asova nego do trenera.
Napisao: Dragutin Minić, obrada: Yugopapir (RTV revija, februar 1979.)