Pages

Dušan i Slobodan Ivković, košarkaška braća iz Žućkove ulice: Kako je Duda prvi put pobedio Pivu




Dušan ima neke osobine jače izražene nego što su u mene - kaže za mlađeg brata Slobodan. - On je, slobodno mogu da kažem, stabilnija ličnost. Uvek je tačno znao šta hoće i bio veoma, veoma uporan u svemu


Februar 1979: Dušan, trener košarkaša Partizana, ide stopama svog starijeg i poznatijeg brata Slobodana i već ga pobeđuje...


*****



Kad je, nedavno, trener košarkaša Beka prišao svom kolegi iz Partizana da mu čestita čistu i ubedljivu pobedu, bio je to čvrst stisak ruke učitelja i nekadašnjeg učenika i - rođene braće.

Stariji brat, priznati košarkaški stručnjak Slobodan Ivković, izgubio je utakmicu, ali je još jednom dobio potvrdu da je njegov mlađi brat Dušan stasao u odličnog košarkaškog učitelja.

O Slobodanu Pivi Ivkoviću košarkaška javnost gotovo sve zna, još od vremena kada je 1973. godine osvojio sa Radničkim prvenstvo Jugoslavije, ali za Dušana je šira javnost pitala tek prošle godine i to ovako: 

"Ko je onaj naočit plavokosi momak pored Žeravice?"


Iz "Žućkove" ulice



Ove sezone, međutim, taj plavokosi delija i mladići Partizana suvereno vladaju jugoslovenskim košarkaškim halama, što za mnoge predstavlja prvorazredno iznenađenje.

Kako momentalno stvari stoje, na pragu smo toga da i drugi predstavnik košarkaške loze Ivković osvoji državno prvenstvo.

Dušan Ivković, ozbiljan momak, odmerenih pokreta, energičnih crta lica, sportski odeven, diplomirani inženjer rudarstva, još uvek živi u kući, u Ulici Radivoja Koraća broj 1 na Crvenom krstu, odakle je još kao 13-godišnjak otrčao za šest godina starijim bratom Slobodanom u KK Radnički.

Igrali su jedno vreme zajedno, a onda je zbog obaveza na fakultetu Dušan nastavio da "igrucka" košarku u univerzitetskom timu, čisto radi društva i rekreacije. 

Stariji brat Slobodan je uspešno počeo trenersku karijeru, mlađi Dušan ga je i tu sledio. 

Posle diplomiranja i vojske prihvatio se treniranja juniora Radničkog, tima njegovog detinjstva, koji mu je, kaže, još uvek u srcu. 

U onom prvenstvu 1972/73. kada je Radnički bio prvak, Dušan je na svakoj utakmici sedeo na klupi, kraj Slobodana i pomagao mu. 

I učio, naravno.

Posle jednog nesporazuma i razočaranja, kada je Radnički, to jest neki ljudi iz tadašnje Uprave, odbio da učestvuje u delu troškova za Dušanovo usavršavanje u SAD, gde ga je slao KS Srbije (bilo je u pitanju milion i po starih dinara), mladi stručnjak je potražio novu sredinu.

Bio je razočaran u ljude iz kluba, ali realno gledajući na stvar, i dalje u srcu veran Radničkom, Crvenom krstu, drugarima i sećanjima na one divne dane "romantičara". 

Pozvao ga je Ranko Žeravica u Partizan i pre dve godine smo na malim ekranima prvi put videli tog "plavokosog momka kraj Žeravice".

Divni romantični dani dečaštva i momaštva na Krstu, igranke, tuče, prve ljubavi, golubarstvo, košarka, pomalo boemsko shvatanje života uopšte, karakteristično za tamošnje momke, nisu omeli Dušana da diplomira na Rudarsko-geološkom fakultetu u Beogradu.

- Dušan ima neke osobine jače izražene nego što su u mene - kaže za mlađeg brata Slobodan. - On je, slobodno mogu da kažem, stabilnija ličnost. Uvek je tačno znao šta hoće i bio veoma, veoma uporan u svemu. 

Nije imao prilike da kao košarkaš potvrdi od svih priznavani izuzetni talenat, ali kao trener, siguran sam, doguraće daleko. 

On sve uspe što naumi. 

Njegovo shvatanje košarkaške igre je savremeno, dinamično. Studiozno on to radi i nimalo ne sumnjam u njega.


Prvaci - što da ne?



Dušan voli košarku i zato nema nijedan radni dan kao inženjer rudarstva. On sada "rudari" u potrazi za novom igrom Partizana, jer gotovo strastveno veruje u te mladiće i njihovog neumornog vođu Kićanovića. 

Kada je, na početku ove sezone, postao prvi trener, prvi put u životu, znao je tačno šta hoće i, čini se, umnogome i uspeo u tome. 

Želeo je da Partizan igra mnogo bržu košarku, čvršću, dao je Kićanoviću potpunu slobodu i taj potez, možemo slobodno reći, prikazao nam je ovog reprezentativca u jednom novom svetlu.

Partizan izvanredno "gura" na dva koloseka (Prvenstvo i Kup Radivoja Koraća), treninzi su pakleni, utakmice i putovanja iscrpljujući, ali igrači i njihovi novi trener ne posustaju - drži ih, kažu, entuzijazam, drugarstvo, želja za afirmacijom.

Dušan Ivković, koji je svoja košarkaška znanja uglavnom "nasledio" od starijeg brata, a delom u po njemu, odličnoj, saradnji sa Žeravicom, ide sada svojim putem, i to veoma uspešno. 

U prevelikoj zagrejanosti za košarku i Partizan, i još većoj angažovanosti, zapostavio je i porodicu, drugare, svoj privatni život. 

Nema vremena ni da razmišlja o budućnosti, pogotovo ne o budućnosti vezanoj za inženjerski poziv.

Dušan "gura kao mećava", njegov stariji brat Slobodan, koji brine veliku brigu oko opstajanja Beka u Prvoj ligi, ipak nalazi vremena da sa neskrivenim zadovoljstvom prati i komentariše uspeh Dušana kao trenera.

A naša košarkaška javnost može samo da bude zadovoljna pojavom i afirmacijom jednog mladog, ambicioznog i sposobnog stručnjaka. I to u trenutku kada lakše dolazimo do asova nego do trenera.

Napisao: Dragutin Minić, obrada: Yugopapir (RTV revija, februar 1979.)



Podržite Yugopapir: FB TW Donate