Kako je Đorđe Kadijević doživeo oslobođenje Beograda: Snajperista na krovu Nemačke amabasade




Razrogačio sam oči da vidim to novo kako dolazi, kako briše pred sobom ono moje staro, kad smo mi klinci čuvali koze na Tašmajdanu i makljali se sa Tašmajdancima, i krali lagere kod čika Neđe koji je kod Pravnog imao tezgu na ulici sa natpisom: "Uzmi stvar koja ti treba, ostavi para kolko misliš da vredi"


Oktobar 1969: Proverio sam: kaldrma u Beogradskoj je još ona ista, stara. I šine kojima "dvojka" struže uzbrdo, od Slavije prema Pravnom, još su one, iste, stare. Ali, kuće u Krunskoj više nema. Nema ni balkona na prvom spratu, ni saksija sa cvećem, ni ružinih grana u dvorištu, ni podruma više nema.

A počelo je u tom podrumu, u Krunskoj. 


Čudno svetle neki dimnjaci na krovovima iznad Njegoševe



Čkiljila je petrolejka na tavanici punoj paučine i mirisalo na buđ, na duvanski dim i na rđavu okupacijsku ciguru kafe. Svi smo bili dole, u polumraku, mi sa sprata, i oni, Profesorovi, iz prizemlja, i hauzmajstorovi iz suterena, svako u svom uglu, kao i uvek kad zaduvaju sirene.

I dok tutnje leteće tvrđave, a sa Zvezdare gruva protivavionska, svi ćutimo, zurimo u prozorče kroz koje titra ružino granje u bašti, a već malo posle, zapodeva se razgovor, profesor pali "zetu", hauzmajstorka kuva prvu kafu, živi se u podrumu, okupacijski, beogradski, podrumski. 

I tada je bilo sve isto, ćutanje, mirisi i granje, ali nije bilo sirena. I nije gruvalo, onako potmulo i duboko, kao iz zemljine utrobe, već je treštalo i tandrkalo, kao da se šerpe i kazani kotrljaju niz kaldrmu, dole, prema Trećoj muškoj.

Izišli smo kasnije, kada se već čula graja, vikali su sa ulice, oni grlati, prekoputa, pozivali nas i pevali u glas sa momcima na kamionu što se zaustavio na uglu Beogradske, stao nakrivo, nasred "dvojkinih" šina. 

Peli su se gore, na karoseriju, i ljubili se i mahali kapama jednoj grupi što je trčala odozgo, do Pravnog. 

Peo se i hauzmajstor, i grlio se, i Profesor se popeo da se rukuje sa dvojicom vojnika. Popesmo se i mi, deca. 

Bilo je već kao da je sve gotovo, kao da je, kako reče Profesor u podrumu, prošlo "staro" i počelo to "novo", nastupila ta "najveća promena u našoj istoriji posle Nemanjića" ...

Ja sam razrogačio oči da sad vidim to novo kako dolazi, kako briše pred sobom ono moje staro, kad smo mi klinci čuvali koze na Tašmajdanu i makljali se sa Tašmajdancima, i krali lagere kod čika Neđe koji je kod Pravnog imao tezgu na ulici sa natpisom: 

"Uzmi stvar koja ti treba, ostavi para kolko misliš da vredi".

I ja sad hoću da vidim kako odlazi sve to, ti trotoari po kojima klepeću drvenjaci, te nemačke table na Slaviji i kod Zelenog Venca, taj Aleksić u kavezu na Kalenića guvnu koji kida lanac pre no što prsne ekrazitna patrona, i ta proja, petrolojke, i ćebad na prozorima, i sat na pošti koji otkucava i čuje se noću do Vukovog spomenika, i parket iz ruševina, vađen za loženje, i noću sirene, i podrumi, i miris buđi i cigure, i ružino granje. 

Hoću da vidim kako to sve ode sad zauvek pred tim "novim" što dolazi, kako reče Profesor, novim i velikim, najvećim što je došlo posle Nemanjića.

Osvrćem se i gledam gde je i kako se ukazuje. 

I u taj mah, zaglušen hukom i pevanjem, ugledah kako se čudno svetle neki dimnjaci na krovovima iznad Njegoševe ulice, blistaju u mlečnom sjaju kakav nikad do tada nisam video. 

I shvatih u magnovenju da je to što vidim, ta svetlost, da je to ono novo, da je ono tu, u tom svetlu koje menja sve, sve preobražava.


Dva ruska vojnika



Ali, tada su nas uklonili sa kamiona, bili su to neki oficiri, vikali su da se sklonimo u kuće inače će nas silom rasterati. 

Kamion ode prema Pravnom, ali se otud odmah vrati natrag i odjuri dole prema Slaviji. Kod Pravnog se čula jaka pucnjava, mi gledamo, ljudi polegali po trotoaru, nasta trka po stepeništima. 

Profesor je, međutim, bio mišljenja da ipak ne treba bežati dalje od ruševine porodilišta, tu smo se sklonili, kobajagi, ali stalno istrčavanje i zavirivanje u Beogradsku nije prestajalo. 

Tako smo ugledali Nemce. Još izdaleka. Čim su iz Aleksandrove skrenuli u Beogradsku. Bilo ih je dvadesetak, trčali su sredinom ulice, tačno između "dvojkinih" šina, malo pognuti, čulo se kako im šunegle zveckaju po kamenim kockama. 

Trčali su lagano, bez žurbe, kao da hoće da stignu na tramvaj, kao da hoće malo da se zagreju, i približavali se kao da hoće da pokažu da je ono staro još tu, da još nije prošlo, još se nije promenilo...

Osvrnuo sam se pokoleban prema mojim dimnjacima u Njegoševoj, ali oni se odavde, iz ruševine nisu videli. 

Zato su se jasno videla dva ruska vojnika. Gledali smo ih ukočeno kako kleče u vratima "Beogradske gostionice", na samom uglu, nepomični, čudno nalik jedan na drugog u toj nepomičnosti, i u kratkim, smeđim dolamicama što su im se istovetno posunovratile više bedara.

- Šta čekaju, jadikovao je Profesor, što ne pucaju, ta šta rade, pobogu! 

A oni su čekali da Nemci stignu na sam ugao Krunske, na ono mesto gde "dvojka" usporava bilo iz kog pravca da stiže, do tog mesta su ih pustili da trče, pognuti, između šina. 

A onda su pustili rafal.

Strugnuli smo kroz malter i cigle, prvi Profesor, pa svi mi za njim, i polegali u rupčage kraj porodilišta što su tu zjapile još od Šestog aprila. 

I tek kad se otud, sa ćoška, razlegla graja i podvriskivanje, i mi smo dotrčali, zadihani i beli od maltera, da vidimo Ruse. 

Do njih se već nije moglo. Grlili su ih i tetosali sa svih strana, tiskali se da ih poljube, da se rukuju sa njima, da ih bar pipnu. 

A na kaldrmi, na "dvojkinim" šinama, ležalo je jedanaest zelenih Nemaca.

Sad, izbliza, videlo se da Rusi ne liče toliko. 

Jedan je bio plav, obao, jedva prešao dvadesetu, a drugi stariji, crnpurast, povisok podoficir, sa brčićima. Još samo osmeh im je bio isti, dok su se branili od tolikih ruku. 

Krenuli su u gomili Krunskom prema Dvoru, dok smo se mi otimali da pokupimo čaure ispred "Beogradske gostionice", čije olovo je bilo tu, na par koraka u mesu zelenih Nemaca. 


Odatle, sa krova, pripucao je snajper



Tako nismo ni čuli kada je u Krunskoj pripucalo. Tek, vidimo, svi trče natrag, u ruševinu. Šta se dogodilo?

Dole, malo niže u Krunskoj, ima zgrada Nemačke ambasade. Odatle, sa krova, pripucao je snajper. Četvoro mrtvih, sve četvoro u glavu. Među njima i plavokosi Rus.

Izneli su ga iz Krunske i položili na pločnik, kraj vrata "Beogradske gostionice". Ležao je na leđima, sa glavom na pragu. 

Kraj njega, klečao je njegov drug, podoficir sa brčićima.

Snajperista se posle predao i sišao sa krova.

Stigao je i kamion, onaj isti na koji smo se peli. 

Plavokosog su podigli i položili na ciradu. Onaj drugi, sa brčićima, čučao je kraj njega. 

Kamion je krenuo, tačno sa mesta gde "dvojkine" šine seku Krunsku, i izgubio se u drvoredu, gore, prema Crvenom krstu.

Proverio sam: šine i kaldrma su još one stare. 

Tu su i vrata "Beogradske gostionice" kroz koja se sad ulazi u neku krojačku radnju. 

Ali više nema kuće sa balkonom u Krunskoj, i bašte sa ružinim granjem. Sada je tu neka nova građevina. Nema ni Profesora odavno. A ono svetlo, na dimnjacima u Njegoševoj, svetlo iz oktobra 1944. kakvo nikad nisam video, možda se i ono i sad, ponekad, pojavi...

Napisao: Đorđe Kadijević, obrada: Yugopapir (Teleobjektiv, oktobar 1969.)



Podržite Yugopapir: FB TW Donate