Razrogačio sam oči da vidim to novo kako dolazi, kako briše pred sobom ono moje staro, kad smo mi klinci čuvali koze na Tašmajdanu i makljali se sa Tašmajdancima, i krali lagere kod čika Neđe koji je kod Pravnog imao tezgu na ulici sa natpisom: "Uzmi stvar koja ti treba, ostavi para kolko misliš da vredi"
Oktobar 1969: Proverio sam: kaldrma u Beogradskoj je
još ona ista, stara. I šine kojima "dvojka" struže
uzbrdo, od Slavije prema Pravnom, još su one, iste, stare. Ali, kuće
u Krunskoj više nema. Nema ni balkona na prvom spratu, ni saksija sa
cvećem, ni ružinih grana u dvorištu, ni podruma više nema.
A počelo je u tom podrumu, u Krunskoj.
Čudno svetle neki dimnjaci na krovovima iznad Njegoševe
Čkiljila je petrolejka na tavanici punoj paučine i mirisalo na buđ, na duvanski dim i na rđavu okupacijsku ciguru kafe. Svi smo bili
dole, u polumraku, mi sa sprata, i oni, Profesorovi, iz prizemlja, i
hauzmajstorovi iz suterena, svako u svom uglu, kao i uvek kad
zaduvaju sirene.
I dok tutnje leteće tvrđave, a sa Zvezdare gruva
protivavionska, svi ćutimo, zurimo u prozorče kroz koje titra
ružino granje u bašti, a već malo posle, zapodeva se razgovor,
profesor pali "zetu", hauzmajstorka kuva prvu kafu, živi
se u podrumu, okupacijski, beogradski, podrumski.
I tada je bilo sve
isto, ćutanje, mirisi i granje, ali nije bilo sirena. I nije
gruvalo, onako potmulo i duboko, kao iz zemljine utrobe, već je
treštalo i tandrkalo, kao da se šerpe i kazani kotrljaju niz
kaldrmu, dole, prema Trećoj muškoj.
Izišli smo kasnije, kada se već čula
graja, vikali su sa ulice, oni grlati, prekoputa, pozivali nas i
pevali u glas sa momcima na kamionu što se zaustavio na uglu
Beogradske, stao nakrivo, nasred "dvojkinih" šina.
Peli su
se gore, na karoseriju, i ljubili se i mahali kapama jednoj grupi što
je trčala odozgo, do Pravnog.
Peo se i hauzmajstor, i grlio se, i
Profesor se popeo da se rukuje sa dvojicom vojnika. Popesmo se i mi,
deca.
Bilo je već kao da je sve gotovo, kao da je, kako reče
Profesor u podrumu, prošlo "staro" i počelo to "novo",
nastupila ta "najveća promena u našoj istoriji posle
Nemanjića" ...
Ja sam razrogačio oči da sad vidim to
novo kako dolazi, kako briše pred sobom ono moje staro, kad smo mi
klinci čuvali koze na Tašmajdanu i makljali se sa Tašmajdancima, i
krali lagere kod čika Neđe koji je kod Pravnog imao tezgu na ulici
sa natpisom:
"Uzmi stvar koja ti treba, ostavi para kolko misliš
da vredi".
I ja sad hoću da vidim kako odlazi sve
to, ti trotoari po kojima klepeću drvenjaci, te nemačke table na
Slaviji i kod Zelenog Venca, taj Aleksić u kavezu na Kalenića
guvnu koji kida lanac pre no što prsne ekrazitna patrona, i ta
proja, petrolojke, i ćebad na prozorima, i sat
na pošti koji otkucava i čuje se noću do Vukovog spomenika, i
parket iz ruševina, vađen za loženje, i noću sirene, i podrumi, i
miris buđi i cigure, i ružino granje.
Hoću da vidim kako to sve
ode sad zauvek pred tim "novim" što dolazi, kako reče
Profesor, novim i velikim, najvećim što je došlo posle Nemanjića.
Osvrćem se i gledam gde je i kako se
ukazuje.
I u taj mah, zaglušen hukom i pevanjem, ugledah kako se
čudno svetle neki dimnjaci na krovovima iznad Njegoševe ulice,
blistaju u mlečnom sjaju kakav nikad do tada nisam video.
I shvatih
u magnovenju da je to što vidim, ta svetlost, da je to ono novo, da
je ono tu, u tom svetlu koje menja sve, sve preobražava.
Dva ruska vojnika
Ali, tada su nas uklonili sa kamiona,
bili su to neki oficiri, vikali su da se sklonimo u kuće inače će
nas silom rasterati.
Kamion ode prema Pravnom, ali se otud odmah
vrati natrag i odjuri dole prema Slaviji. Kod Pravnog se čula jaka
pucnjava, mi gledamo, ljudi polegali po trotoaru, nasta trka po
stepeništima.
Profesor je, međutim, bio mišljenja da ipak ne treba
bežati dalje od ruševine porodilišta, tu smo se sklonili,
kobajagi, ali stalno istrčavanje i zavirivanje u Beogradsku nije
prestajalo.
Tako smo ugledali Nemce. Još izdaleka. Čim su iz
Aleksandrove skrenuli u Beogradsku. Bilo ih je dvadesetak, trčali su
sredinom ulice, tačno između "dvojkinih" šina, malo
pognuti, čulo se kako im šunegle zveckaju po kamenim kockama.
Trčali su lagano, bez žurbe, kao da hoće da stignu na tramvaj, kao
da hoće malo da se zagreju, i približavali se kao da hoće da
pokažu da je ono staro još tu, da još nije prošlo, još se nije
promenilo...
Osvrnuo sam se pokoleban prema mojim
dimnjacima u Njegoševoj, ali oni se odavde, iz ruševine nisu
videli.
Zato su se jasno videla dva ruska vojnika. Gledali smo ih
ukočeno kako kleče u vratima "Beogradske gostionice", na
samom uglu, nepomični, čudno nalik jedan na drugog u toj
nepomičnosti, i u kratkim, smeđim dolamicama što su im se
istovetno posunovratile više bedara.
- Šta čekaju, jadikovao je
Profesor, što ne pucaju, ta šta rade, pobogu!
A oni su čekali da
Nemci stignu na sam ugao Krunske, na ono mesto gde "dvojka"
usporava bilo iz kog pravca da stiže, do tog mesta su ih pustili da
trče, pognuti, između šina.
A onda su pustili rafal.
Strugnuli smo kroz malter i cigle, prvi
Profesor, pa svi mi za njim, i polegali u rupčage kraj porodilišta
što su tu zjapile još od Šestog aprila.
I tek kad se otud, sa
ćoška, razlegla graja i podvriskivanje, i mi smo dotrčali,
zadihani i beli od maltera, da vidimo Ruse.
Do njih se već nije
moglo. Grlili su ih i tetosali sa svih strana, tiskali se da ih
poljube, da se rukuju sa njima, da ih bar pipnu.
A na kaldrmi, na
"dvojkinim" šinama, ležalo je jedanaest zelenih Nemaca.
Sad, izbliza, videlo se da Rusi ne liče
toliko.
Jedan je bio plav, obao, jedva prešao dvadesetu, a drugi
stariji, crnpurast, povisok podoficir, sa brčićima. Još samo osmeh
im je bio isti, dok su se branili od tolikih ruku.
Krenuli su u
gomili Krunskom prema Dvoru, dok smo se mi otimali da pokupimo čaure
ispred "Beogradske gostionice", čije olovo je bilo tu, na
par koraka u mesu zelenih Nemaca.
Odatle, sa krova, pripucao je snajper
Tako nismo ni čuli kada je u
Krunskoj pripucalo. Tek, vidimo, svi trče natrag, u ruševinu. Šta
se dogodilo?
Dole, malo niže u Krunskoj, ima zgrada
Nemačke ambasade. Odatle, sa krova, pripucao je snajper. Četvoro
mrtvih, sve četvoro u glavu. Među njima i plavokosi Rus.
Izneli su ga iz Krunske i položili na
pločnik, kraj vrata "Beogradske gostionice". Ležao je na
leđima, sa glavom na pragu.
Kraj njega, klečao je njegov drug,
podoficir sa brčićima.
Snajperista se posle predao i sišao
sa krova.
Stigao je i kamion, onaj isti na koji
smo se peli.
Plavokosog su podigli i položili na ciradu. Onaj drugi,
sa brčićima, čučao je kraj njega.
Kamion je krenuo, tačno sa
mesta gde "dvojkine" šine seku Krunsku, i izgubio se u
drvoredu, gore, prema Crvenom krstu.
Proverio sam: šine i kaldrma su još
one stare.
Tu su i vrata "Beogradske gostionice" kroz koja
se sad ulazi u neku krojačku radnju.
Ali više nema kuće sa
balkonom u Krunskoj, i bašte sa ružinim granjem. Sada je tu neka
nova građevina. Nema ni Profesora odavno. A ono svetlo, na
dimnjacima u Njegoševoj, svetlo iz oktobra 1944. kakvo nikad nisam
video, možda se i ono i sad, ponekad, pojavi...
Napisao: Đorđe Kadijević, obrada: Yugopapir (Teleobjektiv, oktobar 1969.)