Prolazio sam kroz Beograd vozom, imam čak i jedan doživljaj vezan za to. Naime, izašao sam iz voza da malo protegnem noge i kupim cigarete i novine, i prošetao sam se tako po beogradskoj stanici, a kada sam se vratio u kupe, tamo više nije bilo mog mantila
Leonard Cohen, legenda šezdesetih i
sedamdesetih godina, Jevrejin iz Kanade, autor mnogih knjiga poezije,
jedan od najčitanijih pesnika Severnoameričkog kontinenta, kantautor
čije su balade postale simbol mnogih generacija. Izdao je osam LP
albuma, od kojih četiri "licencno" i u Jugoslaviji: "Pesme
uživo", "Najveći hitovi", "Smrt ljubavnika"
i "Skore pesme".
Svojim specifičnim, jednostavnim
stilom i jakim emocijama koji izbijaju iz svakog njegovog stiha Cohen
je vrlo blizak Bobu Dilanu, Žaku Brelu, Žoržu Brasansu...
Svi faktografski podaci nesumnjivo
govore o tome da je zvezda; vrtoglavi tiraži ploča, knjige pesama
koje doživljavaju po deset izdanja, o njemu su snimljena dva filma
"Dame i gospodo, Leonard Cohen" i dokumentarni film o
njegovoj evropskoj turneji 1971. godine ""Ptica na žici".
Pa ipak, on je antizvezda. Izbegava
novinare, vrlo retko daje intervjue, ne pravi "pres"
konferencije i bučne promocije. I kad je okružen gomilom ljudi on
je podjednako sam kao i onda kada pola godine provodi na grčkom
ostrvu Hidra. Malo govori, teško sklapa poznanstva, beži u samoću
i mnogo radi, čita, izučava filozofiju, posebno zen-budizam koji
vrlo dobro poznaje.
Susret na Hidri
U trenutku kada smo ga oslovili, vidno
se trgnuo i za trenutak bio u nedoumici; reagovati nagonski i odbiti
bilo kakav razgovor ili, ipak, biti učtiv. Mada teška srca, odlučio
se za ovo drugo i pozvao nas u "Bilijev bar", hladovito
mesto u kojem se okupljaju Englezi i Amerikanci.
- Ovaj klub je moja druga kuća, ovde
se viđam sa prijateljima, ostavljaju mi poruke na ovaj telefon, ovde
čitam novine... Moja kuća je gore u brdu, ali ona nije gotovo
nikome dostupna. Želim apsolutni mir, čak ni intimnim prijateljima
nisam želeo da otkrijem da imam telefon, zato me i zovu na broj
"Bilijevog bara". Ima već dvadesetak godina kako sam
otkrio ovo božanstveno ostrvo, u koje sam se odmah zaljubio i
odlučio da se nastanim na njemu.
• Odmah su nas upozorili da ne
volite nova poznanstva i to da vas uznemiravaju?
- Ne volim. Ne volim ni mnogo da
pričam. Imam puno prijatelja, mnogi od njih imaju kao i ja ovde kuću
ili dolaze jahtama, ali me to ne obavezuje da sa njima sedim satima,
da dočekujem jutro uz vino, viski i priče. Kada mi je dosta
društva, ustanem i odem kući. Retko dajem intervjue, ili ih dajem
samo onda kada ne mogu da izbegnem, jer šta da pričam? Najbolje se
izražavam (onda kada imam potrebu za tim) kroz moje pesme, a sve
drugo je samo gubljenje vremena.
Ja često menjam stavove, mišljenja.
Sedim noću i razmišljam ili čitam istočnjačku filozofiju. Pa
znači ovo što danas kažem, ne znači da ću i sutra tako misliti.
Samo budale stalno isto misle i to nazivaju stavovima. Svako ko ima
iza sebe život i ko ga je živeo u pravom smislu reči je nesiguran i
sumnja u sve. Ja ponajviše.
Nisam ženskaroš, ali...
... Gorko nezadovoljstvo vlada zato
što moja muzika ne peva za mene, mrzim svoju muziku, žudim za
oružjem...
• U vašim pesmama često direktno
upotrebljavate reč mržnja, a znaju vas kao mirnog, setnog čoveka,
koji pre svega žudi za ličnim mirom?
- Moja osnovna osećanja su prezir,
nemirenje sa svakidašnjicom koja ubija ličnost, mržnja i tek na
kraju ljubav. To je normalno. Razmislite: koliko vas stvari u jednom
običnom danu nateraju da se naljutite, da reagujete, da se
iznervirate a koliko malo toga u vama izaziva ljubav. Samo neke
konstante: voljeno biće, deca, muzika, priroda. Tvrdim da ljubav
nije osnovno čovekovo stanje emocija.
• Kada već ne volite da pričate
o svom stvaralaštvu, da razgovaramo o običnijim stvarima!
- Čini mi se da ste već čuli
govorkanje o tome da sam ženskaroš. To nije baš tako. Ne mogu bez
žena, i imao sam ih mnogo, na stotine, hiljade. Prijatelji mi se
čude, danas me vide sa boginjom lepote, svima im zastane dah, kad
ono sutra - lepotica više nije u mom društvu, nego pod ruku sa mnom
ide neka ružna žena, možda niko drugi sa njom ne bi javno izašao.
Meni je svejedno, ali ne mogu da
objasnim zašto. Da li to znači da još tražim onu "pravu"
ili da sam prestao da je tražim? Žene su moja potreba, moja
inspiracija i sve moje emocije su u vezi sa njima: ljubav, prezir,
usamljenost... Jedan dan proveden sa ženom je čitav život sa njom,
i ne osećam potrebu da duže ostanemo zajedno, čak i onda kada nam
je božanstveno.
Obožavam svoju decu
• Ipak, bili ste i u pravim,
konvencionalnim brakovima?
- Jesam, na žalost. Kažem to tako,
jer iz jednog braka imam dvoje dece koju obožavam, ali ih retko
viđam. Oni žive sa majkom u Francuskoj. Verujem da će mi jednog
dana uspeti da ih dobijem i da ostanu sa mnom zauvek. To je i moja i
njihova želja. Živim za susrete sa njima.
• Vi ste sprega usamljenika,
ljubitelja žena i porodičnog čoveka. Sve to u jednoj ličnosti?
- Možda je i tako. Vezan sam za majku,
njoj sam posvetio jednu knjigu pesama. Moja majka Maša je Ruskinja,
rođena je u Rusiji i kao poodrasla devojka došla je u Kanadu. Ona
nikada ne govori o svojoj prvoj mladosti, o danima proživljenim u
Rusiji. Nikada je nismo ni čuli da govori ruski, kao da se trudila
da nas spreči da se u nama razvije eventualna ljubav ili
interesovanje prema toj dalekoj zemlji.
Ali, ipak, krv nije voda. Za mene nema
lepšeg pića od votke i lepše muzike od ciganske. Na svim mojim
koncertima prati me orkestar Cigana, koji inače žive po svetu, u
Španiji, Rusiji i okupljaju se samo za moje velike koncerte ili
turneje. Znači, ima u meni nečeg od predaka.
• U Jugoslaviji ima mnogo
ljubitelja vaših balada, čita se i knjiga poezije "Snaga
robova", jedina prevedena u nas. Imate li želju da nas
posetite?
- Već dugo vremena planiram da posetim
vaša ostrva, za koja sam čuo da su predivna, i to ću obavezno
učiniti. Inače, prolazio sam kroz Beograd vozom, imam čak i jedan
doživljaj vezan za to. Naime, izašao sam iz voza da malo protegnem
noge i kupim cigarete i novine, i prošetao sam se tako po
beogradskoj stanici, a kada sam se vratio u kupe, tamo više nije
bilo mog mantila. Ha, ha. Nemojte me ozbiljno shvatiti, ne žalim za
mantilom, samo sam se sada toga setio.
Razgovarala: Meri Azinović, snimio:
Radivoj Bajac (RTV revija, jun 1984.)
