Spopala je, pre nešto više od mesec
dana, malog Mitu teška groznica (kasnije se ispostavilo da su
boginje) izgore dete od temperature, muti mu se u glavi, vidi on,
kraj je blizu.
A Mita zna da nema ko da pritekne u pomoć. Majka mu je već godinama teško bolesna. Pored njega samo deda, ali potpuno slep, a i nije mu baš pravi deda; združili se, u stvari, njih dvojica u nevolji, kako se to kaže.
A Mita zna da nema ko da pritekne u pomoć. Majka mu je već godinama teško bolesna. Pored njega samo deda, ali potpuno slep, a i nije mu baš pravi deda; združili se, u stvari, njih dvojica u nevolji, kako se to kaže.
Mita je, ipak, našao dovoljno snage da
natera dedu da ga povede lekaru.
- Moramo, deda, mnogo sam bolestan.
Samo da me pridržavaš, a ja ću ti govoriti kuda ćemo.
Krenuli su - i uspeli.
Od zabitog
homoljskog sela između Kučeva i Golupca do najbliže autobuske
stanice u Rabrovu ima gotovo 10 kilometara. Slepi starac od preko 80
godina i bolesni dečak uspeli su tu razdaljinu da prepešače!
Dobri
"čika šofer" požarevačkog "Litasa" nije ni
pitao za pare, koje oni uostalom nisu ni imali, a srećno ih prevezao
do Požarevca, odakle već nije bilo teško dokopati se gradske
bolnice.
Tako je mali Mita Pavlović, uz pomoć
slepog dede spasao sam sebe.
Kao iz logora
Vukovići, rodno selo Mitino, i za
homoljske prilike zabačeno i siromašno. Beže ljudi iz njega,
trbuhom za kruhom, pa pobeže i Mitin otac Rista, a kotvu je bacio
negde daleko, čak u Švajcarskoj. Što se tamo ukotvio ni po jada,
ali što zaboravi Mitu...
A Mita, plavokos i zelenook sa crnim
dugim trepavicama, osta sa majkom, teškim nervnim bolesnikom koja,
na žalost, ni o sebi brigu ne može da vodi.
- Gledali smo ga zaprepašćeno kada je
došao kod nas - kaže doktor Miodrag Sretenović, internista
požarevačke bolnice. - Kao da je stigao iz nekog koncentracionog
logora - sama kost i koža. Čini mi se da sam mu samo oči video.
Mali Mita je sada sasvim drugi dečak:
bucmast i rumen. Bistar, ponaša se kao da je jedino ovako živeo -
okružen negom, pažnjom i, što je najvažnije, ljubavlju.
Plašili su se zaraze, pa nije smešten
u dečjem već u internom odeljenju. Ubrzo, pošto je bolest
savladana, hitar, okretan i umiljat, postao je ljubimac svih bolesnika, ali i osoblja cele bolnice. Sada
proživljava, verovatno, najsrećnije trenutke u životu.
U bolnici kažu da je bolest upravo
neverovatno brzo savladana. Između ostalog i zbog izuzetne Mitine
volje i želje da ozdravi. I lekari i medicinske sestre tvrde da
odavno nisu imali tako disciplinovanog bolesnika i toliko prožetog željom da što pre
stane na noge.
A kad je stao na noge...
Moj drug čika doktor
Požarevačka bolnica nalazi se u
zgradi, podignutoj pre više od dvadeset godina: velika, sumorna
izgleda, ne odgovara potrebama kojima je namenjena. Ima bezbroj
hodnika pa i oni koji tu rade
godinama ne znaju sve njene kutke.
Međutim, za Mitu ta zgradurina - nema tajni. Ako hoćete da ga
vidite i porazgovarate sa njim, morate poprilično da pričekate dok
bude otkriven. Jednostavno, on je svuda. Svi ga znaju i on sve zna. Odomaćio se.
- Čika doktore, je l’ si ti večeras
sa mnom dežuran - obično tako u toku dana skreće pažnju lekaru na
njegovu večernju obavezu.
Medicinskim sestrama pomaže u
raznošenju lekova. Bolesnicima je pri ruci. Kuvaricama daje
primedbe. Sa lekarima je na "ti", pa nije redak slučaj da
"protežira" nekog bolesnika. Kada je nekom od pacijenata
posebno loše, sedi pored njega i teši ga:
- Ne brini, to će moj drug čika
doktor sve da sredi, sad ću ja kod njega.
U bolnici, međutim, nisu zaboravili da
je dečak i đak. Dobio je knjige, sveske, olovke i ostali pribor
koji mu je potreban. Nisu zaboravili ni učitelja i Mita nadoknađuje
sve ono što propušta ovim prisilnim odsustvom od škole.
A nije Mita dobio samo knjige i školski
pribor. Njegov ormarčić uvek je pun raznih poslastica i voća,
koje ranije nikada nije ni video. I njegova odeća je potpuno
obnovljena. Ima sada sve. Ali, dokle...
Na raskrsnici
U bolnici su svi uzbuđeni. Mita mora
da ide, ne može ovde večno da ostane. Ukratko, Mitinoj
kratkotrajnoj sreći bliži se kraj.
Mita se ovih dana vraća u Vukoviće,
teško bolesnoj majci i slepom dedi.
Vraća se nemaštini i krajnjoj bedi, posle kratkotrajnog boravka u sredini koja mu je otkrila da može i drugačije da se živi.
Vraća se nemaštini i krajnjoj bedi, posle kratkotrajnog boravka u sredini koja mu je otkrila da može i drugačije da se živi.
Kako će sada sve to da podnese - to
muči njegove prijatelje.
- Uputićemo pismo Opštini u Kučevu i
dogovorićemo se šta još drugo za Mitu da uradimo, da bi taj zlatni
dečak koliko-toliko nastavio život u pristojnim uslovima - kaže
doktor Duško Javtović, internista.
Koliko će ovi plemeniti ljudi moći da
učine za Mitu, teško je sada reći.
Napisao: Milorad Dobrić, obrada: Yugopapir (Ilustrovana, decembar 1976.)