U to vreme čuda se nisu događala, ma koliko da sam se nadao da će mi trideset i prvog decembra prići na štrafti neka od tadašnjih čuvenih lepotica i ponuditi mi da tu noć provedem pričajući joj o sebi.
Imao sam toliko toga da ispričam, ali to tada zaista nikoga ni je zanimalo.
Vukao sam se kroz gužvu na Terazijama i mrzeo iz dubine duše srećniji deo čovečanstva, koji je kupovao poklone.
Negde oko pet popodne ulice bi opustele; svi su odlazili da se odmore pred novogodišnji okršaj. Sišao bih tada u Zoološki vrt i lunjao zaleđenim stazama.
Obišao bih sirote majmune od kojih smo svi postali, udisao miris sena u štali za ponije.
Oko labuda se već ledila voda.
Lud sam za životinjama!
Ličio sam na mladog Noja koji se sprema da ispliva iz novogodišnje poplave. Imao sam sve životinje za sebe.
Uveče bih seo na brzi voz za Sarajevo. Vagoni bi bili pusti, gotovo bez putnika. Ogrnuo sam se zmijskim kaputom i gledao svoje lice u tamnom staklu iza kojeg je promicala noć.
Uživao sam u svojoj samoći kao što nikada posle nisam uživao u nečijem društvu.
Tako sam dočekao pet novih godina.
Uživao sam u svojoj samoći kao što nikada posle nisam uživao u nečijem društvu.
Tako sam dočekao pet novih godina.
U tim ponoćnim vozovima, upoznao sam svet kome nije do Nove godine.
Pijane železničare sa reži-kartama i fenjerima u krilu, neke zalutale žene, vojnike i seljake, skitnice, lopove i odbegle dečake.
U ponoć bi neko pogledao na sat i kazao:
"E, pa, neka je sa srećom!"
I to bi bilo sve.
Nekad se pilo iz boce, kolala je od ruke do ruke. Ponekad bi mi se kolena dodirnula sa oblim kolenima neke saputnice iz provincije, pa bismo izmenjali poglede koji toliko mnogo znače u noći kada je osamljenost najosamljenija.
Taj noćni voz pun očajnika, danas je za mene najlepše mesto na svetu za doček nove godine.
Pijane železničare sa reži-kartama i fenjerima u krilu, neke zalutale žene, vojnike i seljake, skitnice, lopove i odbegle dečake.
U ponoć bi neko pogledao na sat i kazao:
"E, pa, neka je sa srećom!"
I to bi bilo sve.
Nekad se pilo iz boce, kolala je od ruke do ruke. Ponekad bi mi se kolena dodirnula sa oblim kolenima neke saputnice iz provincije, pa bismo izmenjali poglede koji toliko mnogo znače u noći kada je osamljenost najosamljenija.
Taj noćni voz pun očajnika, danas je za mene najlepše mesto na svetu za doček nove godine.
Jutro je bilo sivo, a kroz sneg se teturali pijanci. Svugde su ležale novogodišnje kape i grad je bio pun odjeka što su lutali pustim ulicama. Po ulazima konfete, ispred zatvorenih kafana - pokidane girlande od krep-papira...
Nisam tada ni sanjao da upravo savlađujem najvažniju lekciju u životu - samoću.
Pokraj mene bi promakla poneka mlada žena ogrnuta bundom, ispod koje se po snegu vukla večernja haljina.
Vraćala se kući sa osećanjem krivice, straha ili razočaranja.
Nešto im se događalo! Svet je bio zaustavljen. I život, takođe.
Bio sam isključen iz svega, baš kao neki loš đak.
Sagao sam se i napravio oblu ledenu grudvu. Zamahnuo i pogodio u oko fen-kare lepotana koji mi se cerio sa limene frizerske firme.
Bio je to prvi hitac u tek objavljenom ratu koji se vodio između mene i onih što me nisu voleli.
Pokraj mene bi promakla poneka mlada žena ogrnuta bundom, ispod koje se po snegu vukla večernja haljina.
Vraćala se kući sa osećanjem krivice, straha ili razočaranja.
Nešto im se događalo! Svet je bio zaustavljen. I život, takođe.
Bio sam isključen iz svega, baš kao neki loš đak.
Sagao sam se i napravio oblu ledenu grudvu. Zamahnuo i pogodio u oko fen-kare lepotana koji mi se cerio sa limene frizerske firme.
Bio je to prvi hitac u tek objavljenom ratu koji se vodio između mene i onih što me nisu voleli.
A danas?
Najbolje je privatno, tvrdim.