Kad se budu snimili eksterijeri u Pragu, Njujorku, Kolorado Springsu i na slapovima Nijagare, može se reći da je jedan veliki posao završen.
Reditelj Edo Galić, ćutljiv i spokojan, kaže da je
bio siguran kada je angažovao Šerbedžiju za tumačenje tako
složenog lika:
- Radeta duga poznajem i više puta smo
radili zajedno. Uvek uspešno. Nisam tragao za fizičkom sličnošću
sa Teslom, mada je Rade ima. Želeo sam da serija obiluje podacima, i
da Teslu predstavim kao naučnika. Mogu reći iznenađen sam kako je
sve teklo glatko i bez teškoća.
Rade Šerbedžija, televizijski Tesla,
mlad glumac sa velikom reputacijom smatra Teslu izuzetno složenim
likom koji nosi mnoge zamke. Kakve su to zamke?
- Igrati velikog čoveka, znači
snositi veliku odgovornost. Velika ličnost često "pojede" glumca. Predstava svih ljudi o Tesli je
jedinstvena. On je bio veliki, genijalan čovek. E, sad treba znati
kako da predstaviš tog velikog čoveka.
- Bojite li se da će publika reći za
Vašu ulogu da to nije Tesla?
- Nemam čega da se bojim. Ja sam
učinio koliko sam mogao. Proučio sam ono što je najbitnije kod
Tesle, a o čemu se malo zna. Za Teslu svi znaju ali malo ko zna o njemu. Da bih ispunio svoj glumački zadatak, morao sam mnogo da
naučim. Prostudirao sam do tančina sve eksperimente, postupke koje
sam objašnjavao, morao sam znati. Da nisam, ubila bi me struja.
- Zar ste radili verodostojno, onako
kako je stvarno bilo?
- Da. Kroz mene je na trenutke
prolazila struja napona 30-40.000 volti. Ponekad sam osećao kako me
trese negde iznutra.
- Niste se bojali?
- Glumački posao nosi izvestan rizik.
Zato sam i naučio sve postupke i eksperimente. Zvučaće, možda,
malo banalno ali moram ispričati: pre desetak dana zamalo nisam
poginuo kod kuće i to od fena za kosu. Na snimanjima sam izlazio na kraj sa džinovskim transformatorima, a
kod kuće me struja bacila na kauč. To je bila valjda neka opomena.
Čovek je crna kutija
Reditelj Galić nije insistirao na
fizičkoj sličnosti?
- Razumljivo. I ja sam imao pre svega u
vidu Teslinu zatvorenost, ćutljivost, jednu gotovo odbojnost,
zamišljenost. Bitno je shvatiti da je Tesla čovek koji je koračao
ispred svog vremena. On je razgovarao sa svemirom, ja kažem imao je svemirsku grešku.
- Taj izraz nam dosad nije bio poznat?
- Imam svoje objašnjenje. U našem mozgu postoji tajna
našeg postanka. Tamo stoji zapisano ko smo, šta
smo i kako smo postali. Mi smo avionska crna kutija. Kad se ta kutija
razbije, tajna ostane. Uveren sam da se povremeno u našem svetu
događaju greške, takozvane svemirske greške. Tesla je bio čovek
sa greškom. Bio je pametniji, mudriji, drugačiji. Njegovi
pronalasci su fenomenalni, u tome je njegova izuzetnost.
- Snimili ste taj Teslin
najkomplikovaniji i najplodniji period između tridesete i pedesete godine. Sad
igrate Teslu starca. Prvi put u životu igrate osamdesetogodišnjaka.
- Nemojte mi to spominjati, kad se
toga setim postajem nervozan, gotovo da se ljutim. Mnogo je teško.
Koncentracija je osnova života, sve se oko nje vrti. Moraš se
koncentrisati na posao koji radiš. Svaki posao se radi na neki
način, kad glumiš nekako najveći deo sebe odvojiš. Kako će
glumac odigrati bol? Onako kako je to u svom životu osetio, onako
kako je njega bolelo. Gluma je, dakle stalno razbijanje vlastite
ličnosti, neposedovanje sebe.
Kažu: "Rade, igrao si Hamleta
izvanredno!" A ja kažem: "Đavola sam igrao". Nije
to bilo dobro. Osećam da imam snage da odigram Hamleta triput
bolje. "Hamlet" u Dubrovniku, na Lovrijencu u neprikladnom
je prostoru, okolnosti su potpuno neteatarske. Govoriš na zidinama,
reči ti odlaze u nepovrat.
Isti slučaj je sa Don Žuanom. Kad sam
počeo da radim, znao sam da neću uspeti. I nisam uspeo. Nekom se
možda sviđa Rade Šerbedžija kao Don Žuan, ali se Radetu
Šerbedžiji ne sviđa.
- Šta se još Radetu Šerbedžiji ne
sviđa?
- Ne sviđa mu se što je nekolkko puta
mnogo pogrešio. Što je igrao u filmu "Popodne jednog fazana"
koga se i danas stidi i crveni kad se pomene. Ima još nekih gluposti
u kojima sam igrao.
Ničiji dužnik
- Snimanje televizijske serije "Nikola
Tesla" biće završeno za desetak dana. Šta posle toga?
- Reditelj Žika Pavlović angažovao
me je za film "Hajka", po romanu Mihaila Lalića. Snimanje
počinje 10. januara, ulogu sam već proučio. Lado Tajović je
pravi lik. Četiri godine nisam snimio nijedan film. Sad ću snimiti
"Hajku" i onda opet dugo ništa neću snimati.
- Čini nam se da postoje određeni
ljudi sa kojima sarađujete?
- Jeste. Evo, snimam film sa Žikom
Pavlovićem, recitujem poeziju Arsena Dedića, igram u televizijskim
serijama Eda Galića...
- Da li biste mogli reći da Vas je
neko otkrio? Da li ste nekom zahvalni što ste danas Rade Šerbedžija?
- Nisam ničiji dužnik, treba
jednostavno samo biti zahvalan nekim ljudima zbog
poštenog gesta. Šta znači kad reditelj kaže za glumca "Ja
sam ga otkrio". Nije istina! Da ga nije on otkrio, otkrio bi ga
neko drugi. On bi morao biti otkriven, kad-tad stvari dođu na svoje
mesto.
Sve se mora dokazati, nema nepravde. Dok sam bio u gimnaziji u
Vinkovcima, petljao sam nešto oko pozorišta i nameravao da se
prijavim na beogradsku Pozorišnu akademiju. Jednog dana došao je u
naše pozorište profesor sa beogradske Akademije i oni iz pozorišta
rekoše "Daj, saslušaj maloga, hoće u glumce".
On me
sasluša pa kaže "Jeste li vi ludi. Šta će on na akademiji?".
Ipak sam postao glumac.
Usnuli teatar
Kad smo se dogovorili sa Radetom
Šerbedžijom da ga snimimo za naslovnu stranu, zagonetno se nasmešio
rekavši:
- Sad ću vas odvesti na jedno mesto na
Zrinjevcu. Videćete, to je ...
U zrinjevačkom parku peli smo se
travom obraslim stepenicama. Gore na vrhu doživeli smo iznenađenje.
Pred nama se nalazio letnji bioskop, nalik na pravi grčki amfiteatar. Drvene klupe sasvim zarasle u
korov, ponegde se provalila trula daska, debeo sloj lišća prekrio
je pozornicu.
Niz mokro lišće slivala se jutarnja rosa i kroz
krošnje se probijalo jesenje sunce. Idilična atmosfera koja
nagoni čoveka da za trenutak zaboravi stvarnost, da siđe na
pozornicu i odigra jednog Don Žuana ili Jaga pa da se vrati i sve to
iz gledališta posmatra.
Rade se nada da će idućeg leta dobiti
taj usnuli teatar. Pa će na tom mestu doživeti premijeru "Ričard
Treći", ulogu koju u potaji sprema i kojom je opsednut.
Kad ga
neko pita - gde će se taj "Ričard Treći" izvoditi, odgovara:
- Ne znam gde će se i kada izvoditi,
ali znam da ću ga ja jednoga dana igrati. I to ovako.
Tog trena od šarmantnog
tridesetogodišnjaka postaje prava nakaza poput zvonara Bogorodičine
crkve. Trup se iskrivi, lice se užasno deformiše, oči zasijaju
čudnim sjajem, progovori nepoznati glas:
"O sjaj ti, sunašce
mireno, ogledalo dok ne nađem da tako bar po sjeni svojoj, mogu
motriti svoj čar".
Zamislite još kako će to izgledati kad
Rade stavi masku...
Razgovarao: D. Vesović, obrada: Yugopapir (Ilustrovana, decembar 1976.)