Na velikom jarbolu ispred zgrade Jugoslovenskog dramskog pozorišta vije se velika crna zastava. Nedavno je umro Milivoje Živanović, takođe eminentan član te kuće. Novi udarac je još teži jer je u pitanju čovek koji je tek navršio 32 godine
Automobilske nesreće postale su moderna mora. Dovoljna je mala nesmotrenost, pa da se u jednoj
sekundi spoje život i smrt. Na taj način iz naše kulture nestao je glumac koga smo svi voleli. Vest o smrti Slobodana Đurića, člana
Jugoslovenskog dramskog pozorišta bila je toliko neverovatna i
stravična u svojoj neumoljivosti da u nju u prvi mah nismo poverovali.
Sad znamo: tog divnog glumca više nema. Svi smo
osiromašeni. Televizijski gledaoci pamte njegov lik, tu svežu
originalnu komiku.
Slobodan Đurić je bio najtipičniji
moderni komičar. Do njegove pojave naše pozorište nije imalo
tako autentičnog komičara sa svim darovima prirode: pojavom, snagom
i lepotom. Niko sa toliko dara i rafinovanosti nije umeo da udahne
pravi život u likove svojih junaka, bilo da je u pitanju urbani ili
folklorni humor.
Niko od njega nije lakše umeo da postigne ono čemu
teže svi glumci: da im se veruje.
Posle završene Pozorišne akadsmije
Đurić je 1968. godine došao u Jugoslovensko dramsko pozorište.
Pojavom, svežinom i muškom lepotom svoga lica bio je predodređen da
igra romantnčne ljubavnike.
Rediteljski refleks Miroslava Belovića
otkrio je u Đuriću pravog komičara, glumca koji se i u
tragikomedijama snalazi na način koji uzbuđuje gledalište i tera
na "smeh kroz suze".
Đurićev uspon u Jugoslovenskom
dramskom pozorištu je nezapamćen. Nikada u modernom teatru jedan
mlad glumac nije za tako kratko vreme uspeo da odigra toliko uloga
kao Đurić.
- Da mi je neko rekao da Jugoslovensko
dramsko pozorište mora da nestane sa lica zemlje i da se iz te
nevolje može spasti samo jedna ličnost, ja bih uzviknuo: ostavite
Slobodana Đurića - tako nam je vlastiti očaj iskazao Milisav
Mirković, upravnik Jugoslovenskog dramskog pozorišta. - Naša kuća
takav gubitak ne može da nadoknadi.
Đurić je bio jedan od stubova
mnogih naših predstava. "Mister dolar", "Veseli dani ili Tarlekinova smrt", "Dundo Maroje", "Vasa Železnova"
gotovo su nezamislivi bez njegovih ostvarenja. Nije imao
alternacije.
On je atletski lako nosio svoj sve bogatiji opus uloga.
Đurić je, uz Nikolu Simića, u srcu našeg repertoara. Ovih dana je
dobio i dve nove uloge: u "Zidanju", Svetozara Vlajkovića, i
"Domu gospodnjem", Džemsa Boldvina.
Radovao se kao i uvek
novom zadatku. Ko je od nas mogao da pomisli da ih neće ostvariti...
Na velikom jarbolu ispred zgrade
Jugoslovenskog dramskog pozorišta vije se velika crna zastava.
Nedavno je umro Milivoje Živanović, takođe eminentan član te
kuće.
Novi udarac je još teži jer je u pitanju čovek koji je tek
navršio 32 godine.
U pauzi predstave glumci su u salonu doznali za strašnu vest
Đurića uspeh nije zaneo. Pred njim je bilo sve široko, ravno i svetlo.
Sve mu je bilo milo i lepo.
Nekoliko dana pre tragedije bio je na
ručku kod svog kolege Ivana Bekjareva. Zračio je zadovoljstvom
čoveka koji je uspeo. On je osećao da ga na ulici, u trgovinama
ljudi pozdravljaju pogledima, da ga prepoznaju i vole i rekao je:
- Ivane, mogu da kažem da su mi se ostvarile sve želje. Baš mi sve
ide od ruke. Srećan sam!
Smrt traži i dolazi po čoveka
najčešće i kad je zadovoljan sobom i životom. Zaustavila je život
glumca koji je na najlepši način bio tako čest gost u našim
domovima.
Neke njegove uloge sa malog ekrana, na primer, "Izvinjavamo
se, mnogo se izvinjavamo", pamtiće se dugo. Na taj način Đurić
se uselio u srca miliona gledalaca i zato je njegova prerana smrt
primljena kao nemilostivi udar sudbine koji je pogodio i sve nas,
poštovaoce njegove glume.
Te kobne večeri u Jugoslovenskom
dramskom pozorištu davala se komedija "Naslovna strana".
U
pauzi predstave glumci su u salonu doznali za strašnu vest. Svi su
zanemeli. Nisu znali šta će sa sobom. Trebalo je nastaviti
predstavu, ali, kako?
Srce im se lomilo, snaga nestajala. Zar igrati
komediju u času kada su saznali da im je hladna smrt otela kolegu
koga su toliko voleli.
Ali, glumački poziv ne priznaje slabosti i
odlaganja: predstava je morala da se odigra.
U grču, sa suzama u očima Svetlana
Bojković, Olga Spiridonović, Zoran Ristanović, Gojko Šantić,
Milan Gutović i ostali glumci govorili su svoj tekst, igrali tužni
i napeti.
Publika se praskavo smejala. Glumci su očaj nosili u duši
i srcu. Bio je duboko u njima, nije prelazio "rampu" i
tako je okončana ta u jednom delu najteža predstava za sve one koji
su bili na sceni.
Vest s Đurićevoj smrti u Beogradskoj televiziji primljena je sa bolom, kao gubitak koji ostavlja veliku
prazninu. Umetnički rukovodioci i reditelji kažu da je imao lice za ekran. Od srednjeg teksta Boban Đurić je pravio glumačke bravure,
stvarao lik koji se pamti.
Jedan život u uzletu, dar i rad
zaustavljeni su u olupinama smrskanog automobila. U nedovoljno
obezbeđenoj ulici iza koje je bio ambis, nestala su dva života.
(Automobil "zastava 101" kojim je upravljao Slobodan Đurić sleteo je u provaliju duboku 50 metara i svom silinom udario u krov vagona-kuće.)
Sve je moglo da bude još tragičnije da je u tom vagonu, koji je
improvizovani stan jedne porodice, bilo i onih koji tu stanuju. Stradalo je i skromno pokućstvo
stanara.
Kao neka gorka simbolika ostao je budilnik. Prestao je da
radi u času udesa. Pokazivao je 17,40 časova. Samo nekoliko sekundi
ranije zaustavilo se i srce Slobodana Đurića i njegovog saputnka Dragoslava Tešića.
Napisao: M. Kos, obrada: Yugopapir (Ilustrovana, decembar 1976.)
