Maj 1968: Privatno sa Vesnom Nestorović, novoizabranim blagajnikom Udruženja spikera Jugoslavije.Spljiskaće članarinu na put oko sveta...
Najzad smo ostali sami. Očekivao sam
da će vrisnuti "U pomoooć!" ili skočiti kroz prozor. Međutim,
ona je pušila i posmatrala me začuđeno. Prišao sam bliže, zatim
još bliže...
Pre nego što je mogla bilo šta da preduzme,
skljokao sam se na stolicu i upitao je: Pa, kako ste, više u principu?
- Hvala, vrlo uopšteno.
- Ako jednog dana odlučim da postanem
najavljivačica tv programa, šta bih sve morao da preživim?
- Najpre biste morali da prođete kroz
petnaestak audicija. Na svakoj bi vam rekli da zadovoljavate, ali da
je neophodna još jedna provera. Jednog dana možda bi vam dozvolili
da stanete pred kameru.
Posle svakog nastupa, laskali bi vam da vam
je kosa bila neuredna (tačnije: nedovoljno uredna), šminka rđava,
akcent pogrešan...
Ukoliko biste uspeli da sve to izdržite dve-tri
godine, nije isključeno da biste ostvarili životni san. Mogu li ja
da priupitam nešto vas? Kako se postaje novinar?
- Morate se obratiti za pomoć nekom
jačem štihu. Meni to još nije pošlo za rukom. Zašto vas to
interesuje?
- Pre nego što sam postala
najavljivačica, maštala sam o pozivu žurnaliste. Zbog toga sam i
jezike studirala.
- Kako, onda, zalutaste na televiziju?
- Nije bilo sasvim slučajno. Zalutala
sam u Radio Beograd sa nepunih osam godina i ostala sve do položene
druge godine na fakultetu. Bata Miladinović rekao mi je da
Televizija Beograd poziva na audiciju spikere i da bi trebalo da se
prijavim.
Pomislila sam da ne bi bilo loše da upoznam, pored
mikrofona, i tajne kamere, pa sam prikupila hrabrost, prijavila se,
pokazala šta znam i - uspela.
- Bilo je to, što bi rekao Platon, pre
četiri godine. Čime ste se bavili u međuvremenu?
- Samo sam završila fakultet.
- Samo?! A šta ste još mogli da
učinite? Da postanete akademik?
- Ne, toliko nisam ambiciozna.
Uostalom, možda ću i to postati. Još sam mlada.
- Koliko?
- Imam tek 24 godine.
- Bruto?
- Neto.
- Ispričajte mi nešto iz studentskih
dana. Jer ionako nemamo šta da radimo.
- Naš dragi profesor Borivoje Nedić,
koga smo zvali Šekspir, kad god bi me video u kabinetu, pitao me je
zašto mu ne mahnem sa ekrana, jer to očekuje od mene, svake večeri.
- Zbog čega ste mu uskratili to
zadovoljstvo.
- Imati diplomu je lepa stvar, ali
zadržati posao, mnogo je bolje.
- Prilično promućurno, za vaše
godine. Udati?
- Ne, - kaže ona samouvereno.
- Zašto?
- Pitate me takvim tonom kao da imam
sto godina.
- Zar se treba udavati tek posle
navršene stote?
- To ne, ali prošlo je vreme naših
baka koje su se udavale u šesnaestoj.
- Žena koja se ranije uda, prema
najnovijoj teoriji, može se više puta razvesti nego ona koja to
učini sa zakašnjenjem.
- Još uvek sam romantična.
- Recite, ali, molim vas bez uvijanja:
ko je ON?
- Iju! Pa, ovaj, javnost to zna ili
pretpostavlja. Toliko o tome.
 |
| TV venčanje godine - Vesna Nestorović i Momčilo Popović |
- Hvala. Više nisam ni očekivao... Vesna je u nastavku po peti put
izrazila bojazan da je totalno neinteresantna ličnost.
- Frapirajte publiku nečim
neverovatnim. Još nije kasno.
- Dok sam najavljivala program,
primetila sam miša...
- Morate smisliti nešto mnogo žešće.
Kao: napolju je bila strašna pomrčina, a vi ste hteli da zamenite
Evu Čizmar, udatu Hristić...
- Deanu Vukotić - ispravlja me Vesna,
jer pati od realnosti.
- Radite li rado koleginicama o glavi? I
one vama?
- Ni slučajno! Izvrsno se slažemo.
- Pa šta onda, dođavola, radite?
- Smeškamo se dragim gledaocima.
- Za koliko, mesečno?
- Za manje nego što mislite.
- Ne mislim ništa. Ako bismo iz toga izveli zaključak, ispada da vi plaćate Televiziji Beograd što se
pojavljujete na ekranu.
- Toliki entuzijasta baš nisam.
Ovih dana Vesna je avanzovala. Postala
je blagajnik Udruženja spikera Jugoslavije. Uzgred budi rečeno,
ovaj zanimljiv skup sačinjavaju oko 180 trudbenika sklonih priči,
bez pregalaca na železničkim stanicama i u robnim kućama.
- U kojoj čarapi čuvate članarinu?
- Još nisam preuzela blagajnu. Molim
vas napišite to da me obijači ne bi bezrazložno uznemiravali.
- Šta ćete sebi lepo kupiti od tih
para?
- Imam mnogo bolju ideju. Čim se
domognem novca, pobeći ću u inostranstvo, ukrcati se u prvo
prevozno sredstvo i krenuti na put oko sveta.
- Javite se s polutara razglednicom.
- Vrlo rado, ukoliko obećate da ćete
mi donositi cigarete.
- Radije bih krenuo sa vama. Niste nam
se pohvalili sa manama.
- Moje slabosti su televizija, muzika i
poezija. Što se mana tiče, ima ih.
- Samo nastavite.
- Užasan sam kolerik.
- Ma nije valjda!
- Majke mi. Uostalom, sačekajte još
malo, pa ćete imati priliku da me vidite kako izgledam kad se
razvičem.
Ustao sam i izišao bez zbogom. Neka
ona viče na koga hoće, ali na mene neće.
Razgovarao: Žika Srećković (TV novosti, RTV revija, 1968.)
