Kako je Televizija Beograd reagovala na studentske demonstracije 1968...

7. jun 1968: Možda bi bilo nepravedno prema štampi i radiju reći da je televizija imala najbolji i najbrži novinarski refleks - jer možda je, naprosto, televizija imala najviše vremena da sazna šta se zaista zbilo, da sredi i uporedi podatke, da čuje mišljenja studenata i političkih foruma i da predstavnike svih zainteresovanih (osim milicije) dovede pred svoje kamere - tek, televizija (a to ovog puta konkretno znači Studio Beograd) osvetlala je obraz u ponedeljak i utorak.

Dežurnim urednicima, reporterima, snimateljima na terenu, voditeljima, intervjuerima, i, razume se, gostima u studiju - dugujemo zahvalnost za dve izuzetno korisne i poučne večeri; za rasterećenje od početnog, jednostranog utiska da su studentske demonstracije maslo jedne šačice huliganskih i neprijateljskih elemenata, ali i za sagledavanje raznorodnosti snaga koje su bačene u igru; za priliku da se uverimo u duboku potrebu za prelaskom društvenih kretanja iz oseke u plimu.

Ovo poslednje (kao što verovatno znate) nije originalna metafora pisca ovih redova, nego jedna od sažetih misli koje je izrekao Veljko Vlahović u intervjuu pred kamerom.

Dobro je što je taj intervju sa članom našeg najautoritativnijeg političkog foruma - taj pošteni, iskreni, ljudski dah "plime" - emitovan u ponedeljak u oba Dnevnika, kako bi ga u prvom čuli oni koji rano idu na počinak, a u drugom oni što su iz ma kog razloga propustili prvi.

Pohvalna samoinicijativa

Brzina kojom su na studentske zahteve pozitivno reagovali Rektorat, Univerzitetski savet, Univerzitetski komitet SK, Republičko izvršno veće, Predsedništvo i Izvršni komitet SKS (da pomenemo samo forume pominjane u ponedeljak uveče), svakako je uticala i na brzinu kojom je reagovala novinarsko-informativna redakcija Televizije Beograd. 

Ipak, ne bi bilo "fer" uskratiti toj redakciji priznanje za neke poteze koji su, po svemu sudeći, bili samoinicijativni.

Pre svega, čisto novinarski, davanje apsolutne prednosti izveštajima i diskusijama o onome što se zbivalo u Studentskom gradu, i po radnim kolektivima na Univerzitetu - a potiskivanje svih protokolarija i ostalih vesti iz sveta i zemlje, ne u drugi nego u "dvaes’ levi" plan - potpuno je realno i adekvatno odražavalo ocenu (svejedno da li promozganu ili instinktivnu) da nam je Novi Beograd bliži od Pariza, Praga i Sajgona. 

To može izgledati samo po sebi razumljivo, ali praksa često pokazuje da nije - pa zato nije zgoreg da nas događaji povremeno podsete na elementarne istine kao što je ova.

Osim toga, sasvim je umesna bila odluka da se pred kameru dovedu oni koji štampu optužuju za dezinformisanje (iako predstavnicima štampe uskraćuju prisustvo na studentskim skupovima), tj. predstavnici Akcionog komiteta i redakcije "Studenta". 

To je bilo umesno i korisno između ostalog i zbog toga što javnost treba da stekne i vizuelan utisak o glavnim akterima zbivanja.

Bez obzira na dalji tok događaja, na to kako će se rešavati pitanja materijalnog položaja studenata, samoupravljanja na Univerzitetu, kao i "vanuniverzitetska" pitanja pokrenuta u studentskim zahtevima - bez obzira na to koliko je ko u pravu, a koliko ko zastranjuje - neobično je važno da naša javnost, dovoljno zrela da sama raspoznaje žito od kukolja, o svačijim stavovima bude obaveštavana iz prve ruke.

Medijum interkomunikacije

Tu je potrebu, možda i nehotice, najkraće formulisao Dušan Mitević, zaključujući razgovor sa Đuricom Jojkićem, prorektorom Tomom Bunuševcem i dvojicom studentskih predstavnika, kad je rekao (ako smo tačno pribeležili): 

"Moramo da kontaktiramo sa studentima, da ne kažem sa studentskim masama."

Bez obzira na to šta je on podrazumevao pod "kontaktiranjem" i koga je podrazumevao govoreći u prvom licu množine - neosporno je tačno da ovaj društveno-politički trenutak vapije za najširom mogućom društvenom interkomunikacijom, bez koje ne može biti "plime" društvenog kretanja.

Institucionalno kontaktiranje foruma sa masama samo je jedan od vidova te interkomunikacije. 

Za raščišćavanje pojmova i razbijanje iluzija neophodno je i direktno kontaktiranje grupa u samim masama. 

Kako će na demonstracije reagovati forumi, studenti su mogli da predvide.

Za njih je, zato, od neuporedivo veće koristi ono što su im - preko televizije - poručili radnici. 

Od koristi i kao izraz podrške i kao upozorenje da je ta podrška uslovna, da ima jasne granice.

Televizija, kao najpopularniji i danas već najmoćniji medijum masovne komunikacije, pokazala je da može mnogo više nego dosad da doprinese unapređenju demokratskog formiranja javnog mnenja.

Napisao: Spektator, obrada: Yugopapir (TV novosti, jun 1968.)

Podržite Yugopapir: FB TW Donate