U jednom stanu smo ostali samo nedelju dana. Imali smo nemačkog ovčara Alisu, ali pošto nisu hteli da nas prime u sve stanove sa psom, poklonili smo je prijateljima koji imaju kuću sa dvorištem. Bio sam veoma tužan.
Jednog dana je tata dobio stan od firme. Na Vidikovcu smo ostali četiri godine i uspeli smo da se preselimo na Palilulu. Non-stop sam bio sa bratom. Zajedno smo dobijali i batine i nagrade. Sve se delilo.
Uvek nam je bila puna kuća, komšije su svraćale, bilo je raznih kućnih ljubimaca. Navikao sam da delim stvari tako da i danas kad otvorim čokoladu pojedem samo trećinu. Po navici!
Dobro jutro, deda
Obožavao sam da vozim tricikl koji je na nizbrdici mogao da razvije brzinu i do 20 kilometara na čas. Stariji dečaci su nas vodili preko magistrale da krademo kukuruz.
Jednom je neki čiča pucao na nas. Verovatno u vazduh, ali sam pomislio da ćemo izginuti zbog kukuruza!
Na Vidikovcu je takođe bilo
uzbudljivo. Pošto je bilo naselje u izgradnji na sve strane je stajao građevinski materijal koji nas
je "interesovao". Išli smo često u Rakovicu, preko
magistrale u gloginje i drenjine. Nekim ljudima smo upadali u bašte, vadili povrće i jeli.
Krompir smo pekli, a cveklu bacali jer je nismo voleli. Klasične štetočine! Pamtim i sankanja koja sam mnogo voleo.
Krompir smo pekli, a cveklu bacali jer je nismo voleli. Klasične štetočine! Pamtim i sankanja koja sam mnogo voleo.
Vodio sam računa da uvek budem
uredan. Čim ustanem, očešljam se i dok smo živeli sa babom i dedom
prvo dedi kažem "Dobro jutro, deda", što je njemu mnogo
značilo. Onda smo zajedno doručkovali i slušali radio.
Bio sam dobar i sa komšijama. Smatrali su me dobrim i simpatičnim detetom koje ume da popriča s njima, koje ume svašta da pita. U prvom razredu osnovne škole vozio sam se autobusom 53 do Vidikovca. Nisu tražili da platim kartu i uvek su me puštali da stojim pored šofera i gledam kako vozi.
Bio sam ponosan. Kasnije sam počeo da ulazim na zadnja vrata. Godine čine svoje.
Bio sam dobar i sa komšijama. Smatrali su me dobrim i simpatičnim detetom koje ume da popriča s njima, koje ume svašta da pita. U prvom razredu osnovne škole vozio sam se autobusom 53 do Vidikovca. Nisu tražili da platim kartu i uvek su me puštali da stojim pored šofera i gledam kako vozi.
Bio sam ponosan. Kasnije sam počeo da ulazim na zadnja vrata. Godine čine svoje.
Piće na crtu
Sada je razlika u godinama nebitna i možemo lepo da pričamo o svemu. I nju zanima gluma...
Brat i ja smo išli u OŠ "Drinka Pavlović" a sestra u OŠ "Starina Novak". Iako smo se stalno seljakali ostali smo u toj školi. Bio sam odličan đak do petog razreda, onda me je uhvatio pubertet i brzo sam preko vrlo dobrog stigao do dobrog uspeha kojim sam završio osnovnu školu.
U tom periodu smo otkrili alkohol i
cigarete, krili smo se od roditelja. Pravo gradsko odrastanje.
Često smo sedeli u kafani "Šeherezada". Sada se zove Srpska banka, pored "Male madere". Bila je to dobra kafana u kojoj je radila teta Mila. Davala nam je čak da pijemo i "na crtu"! Pošto smo bili premali često nam nisu davali ono što smo naručivali, ali je teta Mila uvek bila ljubazna.
Posle kafane odlazili smo u Pionirski park ili onaj pored Skupštine. Povremeno smo išli i na Tašmajdan, mada je tamo bila gadna ekipa, plašili smo ih se i izbegavali park.
Posle osnovne upisao sam srednju dizajnersku školu na Dedinju, industrijski dizajn. Jedna od retkih kreativnih škola ali mora mnogo da se radi.
Često smo sedeli u kafani "Šeherezada". Sada se zove Srpska banka, pored "Male madere". Bila je to dobra kafana u kojoj je radila teta Mila. Davala nam je čak da pijemo i "na crtu"! Pošto smo bili premali često nam nisu davali ono što smo naručivali, ali je teta Mila uvek bila ljubazna.
Posle kafane odlazili smo u Pionirski park ili onaj pored Skupštine. Povremeno smo išli i na Tašmajdan, mada je tamo bila gadna ekipa, plašili smo ih se i izbegavali park.
Posle osnovne upisao sam srednju dizajnersku školu na Dedinju, industrijski dizajn. Jedna od retkih kreativnih škola ali mora mnogo da se radi.
Dobar student
Već sa sedam godina moj brat se
upisao u dečiji omladinski dramski studio Radio Beograda, pa sam po inerciji, kao mlađi
brat i ja otišao. Studio je vodio Mika Aleksić. Snimali smo razne
dečije serije, više od sto radio-drama smo uradili, na radiju je redovno
išao "Veseli utorak".
Kada je za to došlo vreme, moj brat je '91. pokušao da upiše Akademiju i stigao u uži izbor. Nisu ga primili i otišao je u vojsku. Naredne godine sam ja konkurisao. Bilo je to posle trećeg razreda srednje škole i primili su me.
To je bio jedan od većih uspeha u mom životu. Roditelji su bili veoma zadovoljni što sam rano smislio šta ću raditi u životu.
Kada je za to došlo vreme, moj brat je '91. pokušao da upiše Akademiju i stigao u uži izbor. Nisu ga primili i otišao je u vojsku. Naredne godine sam ja konkurisao. Bilo je to posle trećeg razreda srednje škole i primili su me.
To je bio jedan od većih uspeha u mom životu. Roditelji su bili veoma zadovoljni što sam rano smislio šta ću raditi u životu.
Prvi put sam upisao školu koju zaista
volim - Fakultet dramskih umetnosti. Želeo sam da budem dobar student jer sad nisam imao
izgovor - "matematika me ne zanima"!
Da bi završio Akademiju treba da imaš jaku volju jer si od jutra do večeri na časovima. Teško je da posle časa glume uveče odeš u grad i divljaš, a ujutru te čekaju scenske borbe ili balet! Ipak sam savesno učio i očistio prvu godinu u junu.
Već tog leta dobio sam prvu veliku pozorišnu ulogu kod Dejana Mijača u predstavi "Lažni car Šćepan Mali". Igrao sam Petra Prvog Petrovića, strica Njegoševog. U predstavi su igrali Voja Brajović, Miloš Žutić, Žarko Laušević. To mi je bio veliki podstrek...
Da bi završio Akademiju treba da imaš jaku volju jer si od jutra do večeri na časovima. Teško je da posle časa glume uveče odeš u grad i divljaš, a ujutru te čekaju scenske borbe ili balet! Ipak sam savesno učio i očistio prvu godinu u junu.
Već tog leta dobio sam prvu veliku pozorišnu ulogu kod Dejana Mijača u predstavi "Lažni car Šćepan Mali". Igrao sam Petra Prvog Petrovića, strica Njegoševog. U predstavi su igrali Voja Brajović, Miloš Žutić, Žarko Laušević. To mi je bio veliki podstrek...
I pre Akademije igrao sam u pozorištu.
Bila je to predstava "Majka hrabrost" Lenke Udovički u
kojoj je igrao i Rade Šerbedžija. Posle prve uloge u JDP-u dobio
sam stipendiju ovog pozorišta i poslovi su se ređali jedan za
drugim.
Ali, nisam bio zadovoljan. Predstave su uglavnom bile neuspešne, ali su mi govorili da sam ja bio dobar. Pretpostavljam da sam i ja bio loš! Na prvoj godini sam imao desetke iz glume, psihologije i scenskog pokreta.
Na drugoj godini dobio sam ulogu u seriji "Otvorena vrata". Dobijao sam velike honorare, pa sam odlučio da se osamostalim i živim sam. Našao sam jedan mali stan u Srpskih vladara 33. U nekom potkrovlju, živeo sam u stanu od 17 kvadrata, ali je kupatilo bilo veliko, sa kadom u kojoj sam mogao da se ispružim! Tu sam živeo više od godinu dana.
Ali, nisam bio zadovoljan. Predstave su uglavnom bile neuspešne, ali su mi govorili da sam ja bio dobar. Pretpostavljam da sam i ja bio loš! Na prvoj godini sam imao desetke iz glume, psihologije i scenskog pokreta.
Na drugoj godini dobio sam ulogu u seriji "Otvorena vrata". Dobijao sam velike honorare, pa sam odlučio da se osamostalim i živim sam. Našao sam jedan mali stan u Srpskih vladara 33. U nekom potkrovlju, živeo sam u stanu od 17 kvadrata, ali je kupatilo bilo veliko, sa kadom u kojoj sam mogao da se ispružim! Tu sam živeo više od godinu dana.
Serija mi je poremetila školu. Bilo je teško da uskladim predavanja i
snimanja. Zarađivao sam ozbiljan novac od koga sam mogao lepo da
živim i finansiram svoju porodicu te '93. čuvene po inflaciji.
Kao klinac sam sanjao ’92. godinu. Po mojim proračunima trebalo je da se održi Olimpijada u Beogradu.
Računao sam da ću tada imati 18 godina, da ću raditi na Olimpijadi, da ću se zaljubiti u neku senegalsku trkačicu... Stvari su se potpuno izjalovile.
Umesto toga desio se rat, brat je otišao u vojsku, izbeglice u kući, tata, pošto je pilot, zbog sankcija ne leti... Spašavali su me honorari u devizama.
Kao klinac sam sanjao ’92. godinu. Po mojim proračunima trebalo je da se održi Olimpijada u Beogradu.
Računao sam da ću tada imati 18 godina, da ću raditi na Olimpijadi, da ću se zaljubiti u neku senegalsku trkačicu... Stvari su se potpuno izjalovile.
Umesto toga desio se rat, brat je otišao u vojsku, izbeglice u kući, tata, pošto je pilot, zbog sankcija ne leti... Spašavali su me honorari u devizama.
Vašar kao promašaj
Sada mi je žao što nisam završio Akademiju, jer smatram da je važno imati diplomu. Tada sam smatrao da je važnije da radim, jer sam želeo da budem glumac, a ne student glume.
Jednu predstavu sam '94. odigrao čak 124 puta! Predstavu "Vartolomejski vašar" u režiji Irfana Mensura spremali smo šest meseci a odigrali smo je samo sedam puta!
Paralelno se u JDP-u spremao komad "Bure baruta", u kom nisam igrao. Stivatio sam da se radi nešto važno sa rediteljem Unkovskim ali sam i tada bio u nekoj drugoj, pogrešnoj podeli.
Neigranje u "Buretu baruta" doživeo sam kao neuspeh.
Radio sam dosta bezveznih stvari dok nisam došao u situaciju da radim jake, uspešne predstave.
Prvi film sam snimio kao klinac.
Zove se "Šta je s tobom Nina?" Igrao sam sina koji kaže dve reči.
Na televiziji sam prvi put snimao seriju "Mali princ" Miloša Radovića. Mali princ je bio crn i moja replika je bila.
"Večeras se vraćam kući, večeras nemoj doći!"
Bilo mi je strašno teško to da kažem. Kasnije sam kao srednjoškolac imao malu ulogu u filmu "Poslednji krug u Monci". Sledeći film je "Do koske".
Posle pauze od dve, tri godine počeli su da se ređaju filmovi: "Nebeska udica", "Nataša", "Munje", "Normalni ljudi", "Bumerang", "Virtualna stvarnost", "Zemlja istine"... Svi su bili premijerno prikazani u jednoj godini, pa je ispalo da sam ja drugi Bata Živojinović, najtraženiji mladi glumac!
Na televiziji sam prvi put snimao seriju "Mali princ" Miloša Radovića. Mali princ je bio crn i moja replika je bila.
"Večeras se vraćam kući, večeras nemoj doći!"
Bilo mi je strašno teško to da kažem. Kasnije sam kao srednjoškolac imao malu ulogu u filmu "Poslednji krug u Monci". Sledeći film je "Do koske".
Posle pauze od dve, tri godine počeli su da se ređaju filmovi: "Nebeska udica", "Nataša", "Munje", "Normalni ljudi", "Bumerang", "Virtualna stvarnost", "Zemlja istine"... Svi su bili premijerno prikazani u jednoj godini, pa je ispalo da sam ja drugi Bata Živojinović, najtraženiji mladi glumac!
Popularnost mi je pomagala još u
osnovnoj školi da me neke devojčice zapaze. One koje
nisu htele ni da pričaju sa mnom posle mog pojavljivanja na
televiziji bile su zainteresovane.
Iskreni drugovi ostali su to i kada sam postao poznat. Ima tu malo i zavisti. Jedan mladi glumac je rekao da smo Glogovac i ja zauzeli sve pozicije. Kao da nas dvojica imamo moć da bilo šta biramo. Nas zovu, ne određujemo mi šta ćemo da snimamo.
Popularnost dobro dođe, kad odem u banku ne moram da pokazujem ličnu kartu. Službenica mi se odmah obrati:
"Zdravo Nikola, jel' može autogram za ćerkicu?"
Osećam se normalno, tako i koračam ulicom samo što ponekad izmamim osmeh neke devojčice, što je super!
Iskreni drugovi ostali su to i kada sam postao poznat. Ima tu malo i zavisti. Jedan mladi glumac je rekao da smo Glogovac i ja zauzeli sve pozicije. Kao da nas dvojica imamo moć da bilo šta biramo. Nas zovu, ne određujemo mi šta ćemo da snimamo.
Popularnost dobro dođe, kad odem u banku ne moram da pokazujem ličnu kartu. Službenica mi se odmah obrati:
"Zdravo Nikola, jel' može autogram za ćerkicu?"
Osećam se normalno, tako i koračam ulicom samo što ponekad izmamim osmeh neke devojčice, što je super!
Pre tri godine sam se oženio! Po
prirodi sam porodičan čovek, volim da imam svoje utočište
gde mogu da pobegnem. S jednom devojkom sam se zabavljao sedam
godina, sa jednom tri.
Emotivan sam i vezujem se lako. Voleo bih da sam neki latino lover i da imam gomilu devojaka, ali mi to nikada nije išlo od ruke.
Kada smo se moja žena i ja sreli, jedno vreme smo živeli zajedno, bilo nam je lepo i smatrali smo da možemo da odemo korak dalje. Venčali smo se, s parama od svadbe sredili stan.
Živimo svoj život i ne javljamo se roditeljima, ako nećemo. Osetio sam potrebu da osnujem svoju porodicu i imam decu dok sam pri punoj snazi. Možda smo i pogrešili, ali ja još nijednom nisam zažalio!
Emotivan sam i vezujem se lako. Voleo bih da sam neki latino lover i da imam gomilu devojaka, ali mi to nikada nije išlo od ruke.
Kada smo se moja žena i ja sreli, jedno vreme smo živeli zajedno, bilo nam je lepo i smatrali smo da možemo da odemo korak dalje. Venčali smo se, s parama od svadbe sredili stan.
Živimo svoj život i ne javljamo se roditeljima, ako nećemo. Osetio sam potrebu da osnujem svoju porodicu i imam decu dok sam pri punoj snazi. Možda smo i pogrešili, ali ja još nijednom nisam zažalio!
Zabeležila: Jasmina Antonijević, foto: Huper/Nikola Đuričko, obrada: Yugopapir (Huper, novembar 2001.)
