Tomanija Đuričko: Njena uloga u drami "Smrt trgovačkog putnika" oduševila je Artura Milera (1975)

Jun 1975: "Zašto je poznata glumica Tomanija Đuričko već dve godine zapostavljena?" - pitao se, pre jedne decenije, poznati beogradski nedeljni list. 

Povod za razmišljanje bila je poseta Bledu američkog pisca Artura Milera: jedan od najpoznatijih i najviše prevođenih književnika našeg doba nije zaboravio da uputi srdačne pozdrave glumici koja je, petnaestak godina ranije, sjajno odigrala Lindu Loman u njegovoj drami "Smrt trgovačkog putnika", na sceni ondašnjeg Beogradskog dramskog pozorišta.

Taj pozdrav, to nezvanično ali svakako izuzetno priznanje, zateklo je umetnicu u njenim najtežim danima. Za dve godine, koliko je prošlo otkako je postala član Drame Narodnog pozorišta, bilo joj je povereno samo nekoliko epizodnih uloga.

Danas, jednu deceniju posle tog napisa, sa još više čuđenja možemo postaviti pitanje: zašto je zapostavljena Tomanija Đuričko?

Zašto nadležni u kolektivu Narodnog pozorišta uporno "zaboravljaju" na ogromno iskustvo, na dokazane velike mogućnosti glumice koja je, za gotovo četiri i po decenije provedene na scenama putujućih pozorišta i onih stalnih - u Mostaru, Pančevu, Novom Sadu, Tuzli, Šapcu, Beogradu - ostvarila nekoliko stotina uloga?

Nije naše da zavirujemo iza kulisa "pozorišnog života", te će davno postavljeno pitanje i ovog puta ostati bez odgovora. Tim pre što Tomanija Đuričko ne želi da priča o raznim nevidovnim igrama čija je (to znaju upućeniji u beogradska pozorišna događanja) sama bila žrtva u nekoliko prilika.

Činjenica je, međutim, da bi, da nije televizije čiji reditelji znaju koliko vredi prisustvo iskusne umetnice u makar jednom kadru, malo ko od mladih danas i slutio da postoji glumica Tomanija Đuričko.

Pobegla sa putujućim pozorištem

A ona je celu sebe, još od rane mladosti, potčinila pozorištu. Upravo tako: potčinila.

I kad u ovim godinama kaže da ne voli sebe u teatru, već teatar sam - treba joj verovati.

U toj rečenici, kojoj mnogi glumci pribegavaju kao devizi za javnost, a koja zapravo prikriva povređenu taštinu, nezadovoljene ambicije, gorčinu, Tomanija Đuričko iskazuje samo čistu, nesebičnu, detinjasto nevinu ljubav prema pozorištu.

U načinu kako je ona izgovara i kako je izgovaraju njene mlađe kolege, oseća se suštinska razlika u poimanju pozorišta i pozorišne profesije dve generacije: ona starija je nalazila sve zadovoljstvo u stalnom davanju, ova mlađa je praktičnija i traži ekvivalentnu dobit.

Kad se to ima na umu, lako je razumeti zašto u glasu i rečima Tomanije Đuričko nema gorčine ni optužbe.

Ta duga i postojana ljubav rodila se u nekadašnjoj devojčici u nemilostivom vremenu i u tuđini.

S vojskom koja je, 1915. napuštala otadžbinu, u velikoj grupi dece koju je okupila i materinski štitila poznata mama-Grujićka, našla se i jednoipogodišnja Tomanija Jeremić.

Prihvatili su ih Francuzi, i te godine provedene u raznim gradovima tuđe zemlje ostale su potonjoj glumici u sećanju pre svega po prvim nastupima na sceni.

U Mentonu i Nici, sa svojim vršnjakinjama i vršnjacima, igrala je kola i pevala srpske narodne pesme. Smisao tih priredbi bio je da se u deci podstakne patriotski duh, a i da se iskaže zahvalnost gostoljubivim Francuzima.

Za trogodišnju devojčicu iz Srbije svaki izlazak na scenu bio je kao uranjanje u najlepši san; toj čari nikada neće uspeti da se odupre.

Posle, kad je izučila osnovnu školu i već se pomalo zadevojčila kao učenica čačanske gimnazije, kad je izgledalo da će, poput tolikih drugarica, poći utabanom stazom u realnost građanskog reda, jednog dana kao u romanu ili na filmu, došlo je do preloma.

U grad je stigao nekakav mali ruski pozorišni ansambl koji je davao jednočinke i operetice. Srce Tomanijino nije izdržalo: kad su oni krenuli, krenula je i ona.

Bekstvo od kuće nije bilo motivisano, kao što biva, iznenadnom, šiparičkom ljubavlju. Tomanija se zaputila u svet da bi igrala, u neizvesnost ju je vodio samo instinkt probuđen u detinjstvu i razvijan u mnogim noćima ispunjenim vizijama pozornice, i sebe, obasjane svetlošću, pred hiljadu očiju koje se raduju, koje uživaju u čarolijama i lepoti umetnice.

Otkaz bez objašnjenja

S tom ruskom trupom brzo se rastala da bi dospela u putujuće pozorište poznatog Dobrice Radenkovića. Tu je počelo njeno glumačko školovanje. Ono što bi preko dana naučila od kolega, uveče je već prikazivala na sceni.

Do rata će još dva puta menjati društvo: igraće u predstavama trupa Dragog Jovičića i Svetozara Cvetkovića, i za tih nekoliko godina proputovaće gotovo celu zemlju.

- Dobra stvar su bile te putujuće trupe - kaže danas Tomanija Đuričko. - Teško smo živeli, novaca nikad dovoljno, lišavali smo se gotovo svega. Ali, beskrajno smo voleli pozorište, bili smo puni duhovnog zadovoljstva, ispunjavalo nas je najzdravije drugarstvo i osećali smo da smo srećni. 

Kad su god mogli, dolazili su da nas vide ondašnji najpoznatiji glumci: Dobrica Milutinović, Žanka Stokić, Dušan Radenković, Ljubinka Bobić ... Režirali su nam predstave, podučavali nas. Nije se znalo za sebičnost.

Sećam se, pokojni Dobrica Milutinović, kad bismo mu dali ono malo crkavice kobajagi za honorar, seo bi s nama uveče i sve slatko potrošio. Tim ljudima mogu da zahvalim za sve što danas znam.

Kad je izbio rat, Tomanija se zaputila u Beograd, da u Udruženju glumaca pita šta da čini. Prebacili su je u Požarevac gde je, na čelu filijale novosadskog Srpskog narodnog pozorišta, bio Aleksandar Vereščagin, učenik još slavnijeg Nemiroviča-Dančenka.

Igrala je tu i u Pančevu, pa onda samo u Pančevu. Na repertoaru su bila najrazličitija dela, od Sofoklovih tragedija do domaćih drama. S velikim uspehom prikazivana je Sudermanova "Čast" koju su nacisti, inače, svuda zabranjivali.

Pozorište, smešteno u zgradi Crkvene opštine, bilo je uvek puno, ali nikad u njega nije kročio nijedan Nemac!

Posle oslobođenja, pančevački glumci su tako reći sami sazidali zgradu za pozorište, a pri tom su davali predstave i u najzabačenijim selima.

Ansambl će ostati složan sve do 1956, kada je ukinuto pozorište u tom gradu.

U međuvremenu, Tomanija Đuričko je provela četiri sezone u ondašnjem Beogradskom dramskom.

Doživela je opšta priznanja kao pomenuta Linda Loman, gostovala sa predstavom u Bugarskoj, stekla pohvale svih kritičara.

Jednog dana, međutim, na blagajni ju je sačekalo rešenje o otkazu koje je ona, ništa ne pitajući, potpisala i otišla.

Po zatvaranju pančevačkog teatra prešla je u tuzlansko, pa se vratila u Beograd da okuša sreću kao slobodan umetnik.

Umesto da zatraži penziju, na koju je stekla pravo, opredelila se, sa nesmanjenom željom za igrom koja ju je davno odvela od kuće, za članstvo u kolektivu Narodnog pozorišta.

Šta je bilo posle toga - već smo ispričali.

U međuvrvmenu, Tomanija Đuričko je za izvrsnu glumu dobila dve nagrade na pozorišnim smotrama - jednu vojvođansku i jednu bosanskohercegovačku.

Uz to, žiri rimskog filmskog festivala dodelio joj je, 1966. godine, prvu nagradu za žensku ulogu u filmu "Čovek sa fotografije" Vladimira Pogačića.

Glumački trenutak slave

Ne zna se broja ulogama koje su bile poverene Tomaniji Đuričko. Većina ih je ostala trajno u sećanju gledalaca. A glumica ne bi nijednu izdvojila, da je pretpostavi ostalima. Možda je i nemoguće opredeliti se. Utoliko pre što je svakoj pristupila sa istom zebnjom i savladavala je sa istom predanošću:

- Uvek kad bih dobila ulogu (a do dolaska u Narodno pozorište to su bili uglavnon likovi junakinja) obuzimao me strah. Nisam od onih samouverenih, mirnih glumaca koji sve primaju rezonerski. Događalo mi se i da zaplačem čitajući prvi put tekst uloge. Duboko sam proživela sudbinu svake žene koju sam tumačila na sceni, a bez toga čini mi se da ne bih ništa uspela da uradim.

Poslednjih godina Tomanija Đuričko nema prilike da doživi takve teške a ipak slatke trenutke, te unutrašnje drame umetnika. Ako nešto ne igra u predstavi svog teatra, odlazi u neki drugi.

Izbegava premijere: onda je puno sveta, svi gledaju da su što elegantnije obučeni, da budu primećeni.

Ona voli da na miru, uz ljude koji takođe dolaze radi predstave a ne da bi se pokazali, s najvećom pažnjom odgleda komad.

Sedne u neki od prvih redova, kako bi "osetila glumca, da zaplače s njim"...

Smatra, međutim, da za uspeh predstave nije presudna, ma kako dobra, kreacija jednog glumca.

Uživa, pre svega, u ujednačenosti, u skladu svih elemenata, pa tvrdi da je zadatak reditelja najvažniji. Beograd danas, po mišljenju Tomanije Đuričko ima mnogo dobrih glumaca, ali u rediteljima oskudeva.

Koliko god u svom kolektivu ne nailazi na razumevanje, poznata glumica je u privatnom životu okružena pažnjom i ljubavlju.

Njen muž Đorđe i sam je "pozorišni čovek": završio je, davno, u Pešti, prvi stepen elektrotehnike, ali mu diplomu ovde nisu priznali pa se zaposlio kao šef rasvete u pančevačkom teatru. Do penzije je isti posao radio u Jugoslovenskom dramskom. Tomanija Đuričko kratko kaže:

- To je moj veliki, odani drug.

A o deci da se i ne govori. Sin je pilot, ćerka bibliotekarka. Majka je puna ponosa dok priča o njima.

Ostala je zabeležena davnašnja izjava Dobrice Milutinovića o Tomaniji Đuričko:

- Ona je najmlađa od velikih i prva iz mlade garde. 

Prošlo je od tada puno vremena i slava glumice polako je tamnela. 

- Slava? To je u mom poslu slučajnost, a i kad dođe, ne traje dugo. Slava je za mene ono što poseduje, na primer, Desanka Maksimović, čije pesme čitam već decenijama, uvek s radošću na duši. Slikari ostavljaju svoje delo da trajno živi, kompozitori takođe. Mi, glumci, kad odemo, pokopavamo sve za sobom. Mi umetnost stvaramo u trenutku, i ona ne traje mnogo duže od trenutka. Tako vam je to, ali ne žalim. Nikad nisam zažalila.

Napisao: Vidan Arsenijević, obrada: Yugopapir (TV novosti, jun 1975.)

Podržite Yugopapir: FB TW Donate