Gradi se Njegošev mauzolej: Kako će spomenik težak 28 tona da krene do vrha Lovćena? (1972)

Cetinje, avgusta 1972: Sa Jezerskog vrha više ne odjekuju eksplozije mina. I poslednja urvina kamenja teškog i po nekoliko tona sjurila se s donje strane, prema Ivanovim koritima, pre desetak dana. Otada, danonoćno, velika dizalica vuče na lovćensku "kapu" unapred pripremljen beton.

Svaki put kada se njene dve korpe spuste u ponor dubok tri stotine metara, na vrh ponesu po tri kubika betona. Tako neprekidno sve do ovih dana.

Čak sa Cetinja, udaljenog dvadesetak kilometara od vrha Lovćena, vidi se ova neobična naprava koja ponekad, kada je počnu sakrivati oblaci, liči na džinovsku olovku koja sama ispisuje krugove oko male okrugle kapele, oko Njegoševog groba na vrhu.


Ponekad se zaista učini da je dizalica namestila svoju kuku na vrh kapele i da namerava da je podigne uvis.

Zapravo, za kapelu, čiji se izgled nije ni za dlaku menjao od 1925. rodine, ostalo je još nekoliko dana života. Tada će biti rastavljena kamen po kamen i preneta negde dole, naniže.

Tako zahteva konstrukcija novog mauzoleja čiji su temelji završavani pred našim očima. Stotinak radnika radilo je oko kapele iako su oblaci počeli da se navlače preko vrha. To su oni tamni oblaci iz kojih začas sevne grom i celu planinu zatrese kao u groznici.

A naročito poslednjih meseci skoro da nema dana, a da se oblaci ne navuku po nekoliko puta. Tada radnici beže u tunel kroz koji će za desetak dana da uspne na vrh Njegošev spomenik težak 28 tona, delo Ivana Meštrovića.

Istim putem će da se sa Cetinja izvuku i dve mermerne karijatide od po 12 tona i hiljade tona granitnih i "bračkih" ploča za unutrašnje i spoljne zidove mauzoleja.

Rešenje zagonetke

Ovo zaista neobično gradilište po svemu je neobično. Pre svega po tome što se celo nalazi na više od 1660 metara. Zatim, ni parče kamena, a tu osim kamena i nema ništa drugo, nije moglo da se otkine bez dinamita.

Odmah se postavilo pitanje - da li će snažne eksplozije da poremete strukturu vrha. Jer, u samom vrhu, pod "kapom" kako kažu Cetinjani, odigrala se najveća drama u borbi između čoveka i stena.

Na tome mestu morao je da bude probijen tunel dugačak 125 metara pod nagibom od 34 stepena. A cela masa kamena, koju je trebalo probušiti, relativno je mala.

Zašto, onda, tunel? Upravo zbog strmih stena koje se završavaju malim platoom na vrhu. To je jedini 

put za izvlačenje Njegoševog spomenika, karijatida i svih kamenih ploča. Tako je svaki neoprezan zahvat, svaka pogrešno odmerena mina, mogao da napravi katastrofu, da se otcepi komad od vrha i da zajedno sa ljudima poleti u provaliju iz koje nema povratka.

Ali, kao nekom čudnom igrom sreće, tunel je završen, a nije se dogodila ni najmanja nezgoda. Tek pred kraj radova, na poslednjim metrima tunela, sa desne strane vrha otvorila se provalija.

Sada razmišljaju kako da je zatvore "njezinim" kamenjem, da se ništa ne primeti kada mauzolej bude završen. To je ujedno i osnovni zadatak - ne oštetiti ni za milimetar patinu i boju surih Lovćenovih stena, stvaranu hiljadama godina.

U svakom drugom slučaju, kažu Cetinjani, Lovćen bi bio kao neka "veštačka" planina. A baš to ne sme da se dogodi.

Eto, sada je završen i tunel. Probili su ga radnici Opšteg građevinskog preduzeća Titograd. Glavni kooperant - "Jugošped" iz Beograda, sada završava "normalni" kolosek od 250 metara. Polovina njegove dužine prolazi kroz tunel.

Po njegovim šinama uskoro će krenuti najneobičniji vagon sa jedinstvenim teretom. Uz pomoć jakih motora, vagon će sa teretom krenuti naviše, milimetar po milimetar.

Uz to, u samom tunelu je krivina, da se izbegne još veći nagib. Pravi luk poluprečnika osamdeset metara. Izgleda da tu nema ničega posebnog ni atraktivnog.

Ali kada se priđe samom vrhu, tek tada, ima šta da se vidi. Tunel je širok gotovo četiri metra. Gornji otvor se ne vidi, ne svetli zbog one krivine. Kada se ulazi, čoveka obuzima neki čudan osećaj: tunel vodi naviše i noge se jedva vuku.

Interesantno je da ovaj neobični tunel, čiji kraj izlazi pravo u oblake, nije privremeno rešenje za gradilište, tek da bi se kroz njega izvukao spomenik. Kad njime prođe sav teret na vrh, kolosek će biti demontiran i tek tada počinje izgradnja tri stotine stepenica sa 35 "počivališta".

To će biti jedini prilaz mauzoleju. Sa svake druge strane to bi bilo nemoguće, izuzev helikopterom.

I ona velika dizalica za beton nikada ne bi bila sastavljena na Jezerskom vrhu da u pomoć nije priskočio vojni helikopter, koji je kao džinovski orao donosio komad po komad dizalice sa Ivanovih korita na sam vrh.

Ovde se još priča o hrabrosti "posade smelih" iz helikoptera broj 210 iz Niša.

- Svaka im čast, govore radnici. 

Šta bi bilo da je morao da se spusti u nekom kritičnom momentu. Gde bi se spustio kada su ovde samo litice odsečene kao nožem. To bi bila katastrofa.

Ali, piloti su radili upravo tako kao da lete iznad neke livade.

I, dok na vrhu, na platou dugačkom oko sto pedeset metara i ne širem od deset metara, razgovaramo sa Isljamom Berišom, radnikom iz Đakovice, jednim od graditelja mauzoleja, oblaci su se nagomilali i ponovo sakrili sunce.

Nismo uspeli da napravimo ni korak, a gromovi su počeli da bodu vrhove gromobrana na staroj kapeli. Tih stotinu metara od tunela učinilo se kao kilometar. Usput, Isljam je uspeo da ispriča celu priču: kako ga dve godine proganjaju gromovi, a nikako da ga pogode.

Jedan mu se, kako kaže, smotao tri puta oko glave i tek tada uleteo između dve stene.

- Zar se zaista ne plašiš da će te ubiti?

- Ne. Zašto da me ubije kad nisam ništa pogrešio.

Isljam veruje u čuda ovde na vrhu gde gromovi seku dalekovodne žice kao paučinu. Ljudi više nisu u stanju ni da saberu izgubljene radne časove i dane zbog oluje i prekida struje. Zbog toga dobrim delom kasni i izgradnja mauzoleja za celu godinu dana.

Kako sada izgleda, svečanost otvaranja biće tek trinaestog jula iduće godine iako će sve da bude završeno mnogo pre. Ovih dana počinju najteži radovi - transport spomenika na "kapu".

Prosto čovek da ne poveruje da tim uzanim i krivudavim makadamskim putem, dugačkim dvadeset i jedan kilometar, može da prođe čitava kompozicija sa teretom.

Kako li će samo da izgleda auto-voz kojim će "putovati" Njegoš. Verovatno će dan ili dva ranije da probaju sa praznim vozilom. Uskoro ćemo da vidimo i to čudo.

Svetlost i zvuk

Sudeći po veličini platoa koji se priprema na Jezerskom vrhu, mauzolej će biti ogroman. Na Ivanovim koritima, četiri stotine i dvadeset metara ispod vrha, na livadama, još stoje složeni kameni blokovi od kojih većina teži po dvanaest i više tona.

U bašti Muzeja na Cetinju Njegošev spomenik još je u ogromnom drvenom sanduku. Tako će da krene na vrh. Karijatide su samo pokrivene ogromnim ciradama. Kada krenu, jedna po jedna biće položene na postolja od debelih drvenih greda. To je, otprilike, građa za mauzolej.

Po onome što smo videli na velikoj fotografiji makete u Odboru za izgradnju na Cetinju, i kako su nam objasnili potpredsednik Odbora Petar Tomanović i sekretar Pavle Đonović, vajar Ivan Meštrović, tvorac i projektant celog objekta, zamislio je da se sve na kraju potčini izgledu Jezerskog vrha.

Inače, oblik vrha je sličan muškim ramenima. Znači, celo delo ne povinuje se samo Njegošu i njegovoj pesničkoj veličini, nego i - Lovćenu. To, uostalom, daje celom zahvatu i posebnu draž i lepotu.

Građevinski, mauzolej će imati, počev od izlaza iz tunela, kameni plato dužine stotinu metara.

Tek tada počinje "zgrada".

Njene dimenzije, ovde u oblacima, zaista su impozantne. Dugačka je 37,5 metara, visoka 10,76 a široka 15,40 metara. Iza spomenika, u sredini mauzoleja, nalaziće se velika kripta sa Njegoševim zemnim ostacima.

Njima će se prilaziti između dve karijatide.

Opet, iza mauzoleja, nastavlja se kamena pista dugačka 54 metra koja završava kamenim gumnom, upravo onakvim kao što su se na njima okupljali Crnogorci kada većaju o značajnim odlukama.

Sa gumna puca pogled na sve strane.

Vidljiva je, čak, i obala Italije.

Što je za čitaoca možda najinteresantnije, mauzolej će biti tako osvetljen da će biti jasno uočljiv sa italijanske obale.

Rasvetu, koja će s vremenom da bude zamenjena sistemom "svetlo i zvuk", projektovao je belgijski stručnjak profesor Masar i to će da bude poklon belgijske firme "Šreder".

Ovom prilikom nećemo govoriti o poklonima naših preduzeća, jer radovi još traju.

A, gore, na vrhu, zabeležili smo reči mladog inženjera Radovana Radovića. On je nadzorni organ u ime crnogorskog zavoda za projektovanje i urbanizam.

- Verujte, tek sada diplomiram iako odavno imam diplomu u džepu. Nije šala Lovćen probušiti. Evo uspeli smo ...

Tu smo zatekli i kapetana korvete Nika Filipovića, Cetinjanina. Radi u komandi mornarice u Boki, ali je potegao na vrh Lovćena da vidi kakvo to čudo od granita grade njegovi Crnogorci.

- Ne grade samo Crnogorci - dodaje Pavle Đonović. - Nema grada u Jugoslaviji iz koga nisu stigli prilozi. Čak nam šalju i klubovi rodoljubivih iseljenika iz inostranstva.

Još samo da spomenik krene u visine, put oblaka ...

Napisao: Draško Bubreško, obrada: Yugopapir (Ilustrovana, avgust 1972.)