"I na kraju, pozdrav njegovoj drugarici i
njegovom malom proleterčetu, njegovom nasljedniku, koga, na
žalost, neće ni vidjeti."
Ovako je završio svoje poslednje
pismo Rade Končar.
Predosećajući skoru smrt, posle neljudskih
mučenja, on nije mogao a da ne zažali što svog jedinca, koji je
tih dana došao na svet, neće nikada moći da vidi i pomiluje.
Hrabri revolucionar, koji se u to vreme
nalazio na dužnosti sekretara CK KP Hrvatske, umro je herojski.
Posle suđenja, čiji se ishod unapred znao, izgovorio je one
znamenite reči:
"Milost ne tražim niti bih vam je dao!"
A
na samom stratištu, u Šubićevcu, u Šibeniku, doviknuo je
dželatima:
"Kukavice, zar se bojite da pucate u grudi, zar se
bojite naših pogleda?"
 |
| Dragica i Rade Končar (1/2): Svjedočanstva o životu, radu i smrti narodnih heroja (1967) |
Posle dva meseca uhvaćena je u Zagrebu
i Končareva žena, Dragica, koja se već bila priključila
partizanima. U njenom džepu nađena je tada fotografija
šestomesečnog dečačića, koji je nosio očevo ime - Rade.
Jednog julskog dana 1942. godine
Dragica je skočila ili bačena kroz prozor sa trećeg sprata apsane.
Okupator se, međutim, nije time
zadovoljio. Trebalo je do kraja satrti tu komunističku porodicu, ne
isključujući nikog. Ni nedužnog mališana.
Monstruozna ucena
U želji da se domognu sina Končarevih,
ustaše su došle na, odista, monstruoznu ideju. Umnožili su u
bezbroj primeraka njegovu fotografiju nađenu kod majke i razdelili
je agentima i doušnicima.
Po zidovima okupiranog Zagreba pojavili su
se tih dana i veliki plakati na kojima je pisalo da se mali Rade
Končar ucenjuje na ravno sto hiljada zlatnih kuna! Čudnim sticajem
okolnosti, smeđokosi sin mrtvih revolucionara, "ucenjen"
je verovatno, više nego ijedna druga beba u istoriji.
Uzalud su dečakove fotografije kružile
Zagrebom, uzalud se za njim tragalo na sve strane.
Domaćica Josipa
Saili koja ga je primila na čuvanje u naselju Kustošija, kao svoj
partijski zadatak, dosetila se kako da doskoči ustaškim poterama.
Pustila je da dečaku poraste kosa, a onda ga je obukla - kao
devojčicu.
Ko bi u toj ljupkoj devojčici mogao da prepozna
Končarevog sina.
Ipak, ustaše su jednog dana uspele da
uđu u prostorije gde se nalazio mali Rade.
Bilo je to prilikom
jedne od mnogobrojnih racija. Ali, Josipa ni tada nije izgubila
prisustvo duha. Kako je pored Radeta čuvala još nekoliko
mališana, ona je, čuvši galamu na vratima, počela da ih - besomučno štipa.
Kad su agenti ušli, u ovom privatnom
"prihvatilištu" bila se digla dečja graja do neba.
- Hajdemo iz ovog pakla - rekao je
jedan agent. - Gde bi ovde mogao da bude Končarev sin ...
Do kraja rata i sve do 1956. godine,
Rade je bio u domu Sailijevih. Josipa ga je, zajedno sa mužem Dragutinom,
čuvala kao svog najrođenijeg.
I kad je prošle godine umrla, Rade
ju je ožalio kao pravu majku.
Kao kod Džeka Londona
 |
Vođen neodoljivom željom, a
verovatno i pod uticajem romana Džeka Londona, koji su sve do danas
ostali njegova najdraža lektira - Rade je dospeo na more. Prvo je
završio Srednju pomorsku školu u Bakru, a potom se otisnuo na
pučinu.
Bio je najpre kadet, a onda oficir na brodu. Sa šesnaest
godina postao je i član Partije.
- Tri i po godine provedene na moru su
moja najveća životna škola - kaže Končar. - Ne samo da sam
upoznao mnoge zemlje i ljude, nego sam navikao da se sopstvenim
snagama probijam kroz život.
Naporna služba na brodu pomogla mu je
da se i telesno razvije.
Sve je više ličio na svog oca koji je, kao što se zna, francuskim ključem umeo
da razoruža i dvojicu naoružanih agenata ako bi ga zaustavili na
ulici.
Često je vežbao na gimnastičkim spravama, boksovao, igrao
ragbi.
A kad se zasitio mora - krenuo je u
Beograd. U grad u kome je i njegov otac proveo deo svoje mladosti.
Upisao se na Pravni fakultet i za četiri godine diplomirao.
Dve
godine je studirao vanredno, radeći i učeći istovremeno. Držao
je predavanja u omladinskoj političkoj školi i crtao čestitke za Novu godinu da bi poboljšao prihode.
Posle se oženio Riječankom, svršenom
učenicom srednje ekonomske škole, Vječeslavom. Dobili su dve
devojčice - Sanju i Olju. Uselili su se i u nov stan u Novom
Beogradu.
Rade, doduše, još nije stupio na posao, ali se nada da
će uskoro početi da radi. On želi da se zaposli u nekom preduzeću
i ima izgleda da se to ostvari, pa je spreman da još malo sačeka.
Končar ne provodi ove dane besposlen. Kad smo ga posetili,
upravo je uređivao stan. Sa velikom ljubavlju crtao je figure
Diznijevih junaka na zidu sobe u kojoj će spavati njegove ćerke.
Poslanički kandidat
U Novom Beogradu Končar je već postao
ugledan građanin. To se videlo i 1965. godine kad su mu njegovi građani ukazali poverenje izabravši ga za odbornika Opštinske
skupštine. On to poverenje nije izneverio, pa je sada kandidovan za
poslanika.
- Bio bih uvređen ako su me ljudi
kandidovali zato što sam Končarev sin - veli Rade. - Vidite, ja to
već osećam kao neko opterećenje. Voleo bih da u meni ne gledaju
sina zaslužnog oca. Da za njih ne budem sin Radeta Končara, već -
Rade Končar. Da otac ne bude obaveza nego uspomena. A ta uspomena
mene mora uvek da obavezuje, bez obzira da li će me neko na nju
podsećati.
Mladi Končar, koji po svojim
shvatanjima i ponašanju liči na modernog, praktičnog mladića,
pričao nam je još dugo o tome kako je bilo teško da ga sredina prihvati kao običnu ličnost, bez oreola slavnog oca.
Ako bi u školi
slučajno dobio "jedinicu", govorili su mu:
"Šta
misliš, ako si Končarev sin, ne možeš da dobiješ slabu ocenu".
- A ja sam, eto, smatrao svojim pravom
da imam i "jedinicu" - veli Rade. - Jednostavno, kao i svi
ostali moji drugovi, zaigrao bih se, ne bih naučio zadatak i zna se
šta sledi ...
Priznao je da mu je bilo smešno kad je
jedan list, kao da je reč o nekom značajnom događaju, ovako
obavestio svoje čitaoce o njegovoj ženidbi:
"Juče se venčao
Rade Končar, sin Radeta Končara, u matičnom uredu u Ulici Radeta
Končara".
U trenutku dok ovo pišemo, još se ne
zna da li je Rade Končar postao poslanik ili nije.
On sam kaže da
je spreman i na jedno i na drugo. Nekadašnje "proleterče"
dospelo je danas, sa 27 godina, do praga Skupštine.
Napisao: Ranko Đukić, obrada: Yugopapir (Ilustrovana, april 1969.)
