Autori takvih knjiga mogu misliti da su sami čitaoci krivi što ne čitaju njihove knjige.
Ali, baš u trenutku kad su čitaoci, tako reći, izneverili pisce ratnih uspomena, pojavila se knjiga Saše Božović, odmilja zvane doktorica ili doktorka Saša, knjiga ratnih uspomena pod naslovom "Tebi, moja Dolores", koja je odmah privukla pažnju javnosti i stekla golem broj čitalaca.
Pitamo se u čemu je tajna uspjeha, ako ima tajne? Evo što kaže Desanka Maksimović:
"Ova knjiga se lako i s nestrpljenjem čita, što ne biva uvek s knjigama uspomena iz rata."
I zatim: "Ona je živa, puna poetskog duha, a u isto vreme puna zapažanja dobrog pisca realiste." ... "Ona srećno ujedinjuje ženske i muške osobine."
Ipak, pokušajmo odgovor na ta pitanja dobiti od same autorice.
Dr Saša Božović neće za sebe reći
da je pisac. Dr Saša otišla je u mirovinu s činom pukovnika i kao
načelnik vojno-sanitetske ustanove u Beogradu. Dakle, nije pisac, ali
napisala je knjigu koju čitaju i mladi i stari, oni koji su ratovali
i oni koji rat ni upamtili nisu.
I opet pitanje: zašto se baš te uspomene čitaju, kada je toliko ratnih uspomena ostalo nedočitano?
I opet pitanje: zašto se baš te uspomene čitaju, kada je toliko ratnih uspomena ostalo nedočitano?
START: Kad čovjek čita vašu
knjigu, uviđa kroz kakva ste teška iskušenja prošli, koliko ste propatili, ali to, u svakom slučaju, nije jedini i isključivi
razlog da se, poslije toliko godina, kad bi uspomene trebale već i
blijedjeti, napiše ovakva knjiga kakvu ste vi napisali?
BOŽOVIĆ: Iskreno da vam kažem, nisam
nameravala pisati knjigu. Jest, tu i tamo ja sam ponekad nešto
zapisivala, od prilike do prilike i kad je to traženo od mene, ali
na celovitu knjigu nisam pomišljala.
Mogu slobodno reći da je mojoj knjizi prethodila "usmena predaja", što znači ovo: veoma često, u mirnim sutonima, kad je cela porodica na okupu, moja deca i moj drug Bora, pričali bi mi i prepričavali naše ratne doživljaje.
Deca su to slušala, i onda predložila, zamolila me da napišem knjigu o tome, knjigu o njihovoj sestrici Dolores koja je u ratu rođena, u ratu umrla.
Najpre sam se dvoumila. Ali onda je došla podrška i od prijatelja, od Jare Ribnikar, na primer, i shvatila sam to da, ako više ne mogu raditi kao lekar zbog ranjenih nogu, mogu sedeti i pisati.
Tako sam se usamila u ovom selu, ne suviše daleko od Beograda, ali ne i suviše blizu Beograda, u ovoj jednostavnoj kući, među ljudima koje volim i među kojima sam pronašla i ratne drugove. I sećanja su navirale sama od sebe, moje je bilo da ih beležim... ja sam samo to radila.
Zato i kažem da nisam pisac. Biti pisac znači nešto drugo. Ja sam, jednostavno, zapisivala sve ono što sam mislila da je vredno da se zabeleži, sve čega sam se sećala kao vrednog, ne samo za mene već i za druge.
Mogu slobodno reći da je mojoj knjizi prethodila "usmena predaja", što znači ovo: veoma često, u mirnim sutonima, kad je cela porodica na okupu, moja deca i moj drug Bora, pričali bi mi i prepričavali naše ratne doživljaje.
Deca su to slušala, i onda predložila, zamolila me da napišem knjigu o tome, knjigu o njihovoj sestrici Dolores koja je u ratu rođena, u ratu umrla.
Najpre sam se dvoumila. Ali onda je došla podrška i od prijatelja, od Jare Ribnikar, na primer, i shvatila sam to da, ako više ne mogu raditi kao lekar zbog ranjenih nogu, mogu sedeti i pisati.
Tako sam se usamila u ovom selu, ne suviše daleko od Beograda, ali ne i suviše blizu Beograda, u ovoj jednostavnoj kući, među ljudima koje volim i među kojima sam pronašla i ratne drugove. I sećanja su navirale sama od sebe, moje je bilo da ih beležim... ja sam samo to radila.
Zato i kažem da nisam pisac. Biti pisac znači nešto drugo. Ja sam, jednostavno, zapisivala sve ono što sam mislila da je vredno da se zabeleži, sve čega sam se sećala kao vrednog, ne samo za mene već i za druge.
• START: Vaša knjiga nije memoarsko
djelo u klasičnom smislu te riječi. Ona nije ni dokumentirani
dnevnik. Nije ni roman. Nije ni ratna autobiografija. Ali, knjiga
počinje s biografskim podatkom. To je 6. aprila, bombardiranje
Beograda? Vi ste se vraćali iz bolnice, u kojoj je tada bio na dežurnoj službi vaš drug
liječnik Bora. To je još vrijeme mira. A malo kasnije vaš će se
život odvijati isključivo u znaku bolnice? Ima li simbolike u tome?
BOŽOVIĆ: Da, postoji veza, ali ona
nije simbolična. Istina je da je mene bombardovanje Beograda zateklo
na ulici; istina je da sam se vraćala iz bolnice, ali ja tada jos
nisam znala što me čeka. Simbolika, kažete. Rekla bih, događaji
su stvorili tu vezu između jedne mirnodopske bolnice i ratne
bolnice... to se, tako reći, dogodilo samo po sebi, ili tačnije
rečeno, po izvesnoj lekarskoj etici i logici.
Ne, nije literarna simbolika. Lepo je što se to može i tako videti, ali za mene je to samo deo moga lekarskog poziva, što podrazumeva i humanistički odnos prema ljudima koji pate.
Možda sam, i ne misleći o tome, u taj odnos uključila i sebe, svoju vlastitu patnju. Verujte, bol i patnja jednoga između toliko bolova i patnji drugih ne razlikuju se. Otuda i taj "autobiografizam". Toliko je dece bilo, toliko umiralo, ali i moja Dolores je bila među njima, a ona je bila moje dete.
Pišući knjigu kroz koju prolazi bezbroj dece, gladne, bolesne i mrtve, ja nisam zaboravljala, nisam mogla i nisam htela zaboraviti moju Dolores.
Zato je ta knjiga posvećena njoj, a u isto vreme ona kao da je posvećena svoj izgladneloj i promrzloj deci jednoga užasnoga rata.
Ne, nije literarna simbolika. Lepo je što se to može i tako videti, ali za mene je to samo deo moga lekarskog poziva, što podrazumeva i humanistički odnos prema ljudima koji pate.
Možda sam, i ne misleći o tome, u taj odnos uključila i sebe, svoju vlastitu patnju. Verujte, bol i patnja jednoga između toliko bolova i patnji drugih ne razlikuju se. Otuda i taj "autobiografizam". Toliko je dece bilo, toliko umiralo, ali i moja Dolores je bila među njima, a ona je bila moje dete.
Pišući knjigu kroz koju prolazi bezbroj dece, gladne, bolesne i mrtve, ja nisam zaboravljala, nisam mogla i nisam htela zaboraviti moju Dolores.
Zato je ta knjiga posvećena njoj, a u isto vreme ona kao da je posvećena svoj izgladneloj i promrzloj deci jednoga užasnoga rata.
• START: Vaša knjiga je, štono se
kaže, dirljiva, ali nije sentimentalna. Kad pišete o sebi, vi
pišete i o svima koji se nalaze ili su se nalazili pokraj vas. S
obzirom na to da ste u ratu bili majka koja je izgubila svoje prvo
dijete, žena koja nikad točno nije znala gdje je njezin muž,
liječnica koja je previjala rane ne znajući hoće li ili neće
ranjenik preživjeti, kako ste uspjeli premostiti sve zamke jedne
sentimentalne, da ne kažemo na kraju plačljive, ispovijesti?
BOŽOVIĆ: Možda samo zato što sam
lekar, lekar po struci i opredeljenju. Ne kažem da mi lekari vidimo
stvari drugačije, ali je ipak istina da mi na rane, na smrt gledamo
drugačije. Možda čak nije tačno reći tako: gledamo. Mi moramo,
ako hoćemo da budemo od koristi, gledati drugačije.
To znači, ako ja kao lekar ustanovim da jednom ranjeniku treba amputirati nogu, ja ću to učiniti, ma koliko on molio da to ne činim. Ja ću to učiniti za njegovo dobro. Tu nema mesta nikakvoj sentimentalnosti.
Dobru vodi samo osećajnost, a to je različito od sentimentalnosti. Razumete?
• START: Vi ste radili ono što boli vas i što boli druge. Radili ste to kao liječnik. Čovjek danas može
samo pokušati zamisliti što je to značilo za vas i za one druge. U
vašoj knjizi samo se povremeno osjeća, može se naslutiti, nešto
od surovosti toga doba, ali je istina da nema drastičnih
opisa, iako ste, zacijelo, vi doživjeli i drastičnije i mučnije
trenutke nego što se iz knjige čita?
To znači, ako ja kao lekar ustanovim da jednom ranjeniku treba amputirati nogu, ja ću to učiniti, ma koliko on molio da to ne činim. Ja ću to učiniti za njegovo dobro. Tu nema mesta nikakvoj sentimentalnosti.
Dobru vodi samo osećajnost, a to je različito od sentimentalnosti. Razumete?
BOŽOVIĆ: Sve se može pročitati,
verujte mi. Samo, ne može se čitati, kako da kažem, direktno, jer
to direktno, plastično i grubo opisivanje svega jada što sam ga
doživljavala ne bi bilo dobro. Bilo bi samo užasno, ništa
više. Kažem vam opet, ja sam lekar, a ne pisac. Mi lekari verovatno
ljudsku, fizičku patnju doživljavamo drugačije od ostalih. Mi ne
"filozofiramo" o tome, mi dejstvujemo.
To je i glavna tema moje knjige. Ja sam, naravno, kao čovjek, kao majka, kao žena patila, ali ja sam bila i lekar. Zato nema ni sentimentalnosti ni drastičnih opisa izvesnih situacija, izvesnih prizora koji jesu bili užasni, ali ne toliko užasni da ih ne bi čovek pokušao savladati. Savlađivala sam ih, ne sama.
Zato i ima toliko ličnosti u mojoj knjizi, jer nisam nikad bila sama. Najzad, zato sam i pisala tu knjigu. Ne samo zbog male Dolores, već zbog svih onih koji su bili uvek pored mene, uvek netko drugi, ali uvek netko, bilo s imenom ili bez imena... zar sam mogla popamtiti sva imena.
To je i glavna tema moje knjige. Ja sam, naravno, kao čovjek, kao majka, kao žena patila, ali ja sam bila i lekar. Zato nema ni sentimentalnosti ni drastičnih opisa izvesnih situacija, izvesnih prizora koji jesu bili užasni, ali ne toliko užasni da ih ne bi čovek pokušao savladati. Savlađivala sam ih, ne sama.
Zato i ima toliko ličnosti u mojoj knjizi, jer nisam nikad bila sama. Najzad, zato sam i pisala tu knjigu. Ne samo zbog male Dolores, već zbog svih onih koji su bili uvek pored mene, uvek netko drugi, ali uvek netko, bilo s imenom ili bez imena... zar sam mogla popamtiti sva imena.
• START: Jednom je Dušan Matić
rekao: "Prošlost dugo traje". Kako vi to možete
primijeniti na sebe?
BOŽOVIĆ: Prošlost? To je sećanje i
to traje. Eto i ja sam, napisavši ovu knjigu o kojoj sada
razgovaramo, dala prošlosti trajnost, na neki način sam je iz
zaborava vratila u sećanje. To sada traje. Možda sam tek onda kada
je knjiga štampana shvatila šta sam zapravo uradila... prošlost
koje se čovek seća, a to je valjda i mislio naš dobri pesnik.
Prošlost traje zato što mi mislimo o njoj. I zato što mislimo da je ne treba zaboraviti. Valjda je svatko doživeo nešto što ne sme, ne treba da zaboravi. Tako je i sa mnom. Ne kažem da želim da nateram druge da se sećaju, ali ja hoću, ja moram da se sećam.
Rekla sam već, to nije sećanje zbog mene same, to je i za druge, za sve koje poznajem, koje volim, s kojima sam ratovala, i za one koji nisu ratovali. Oni će se setiti svoga "nesećanja". I to je dosta.
Prošlost traje zato što mi mislimo o njoj. I zato što mislimo da je ne treba zaboraviti. Valjda je svatko doživeo nešto što ne sme, ne treba da zaboravi. Tako je i sa mnom. Ne kažem da želim da nateram druge da se sećaju, ali ja hoću, ja moram da se sećam.
Rekla sam već, to nije sećanje zbog mene same, to je i za druge, za sve koje poznajem, koje volim, s kojima sam ratovala, i za one koji nisu ratovali. Oni će se setiti svoga "nesećanja". I to je dosta.
START: Pisali ste knjigu u jednoj,
kako i sami kažete, lijepoj i ugodnoj usamljenosti, u miru jednog
velikog vrta s puno cvijeća, pisali ste uspomene. Imali ste sigurno
na umu da su to već i drugi radili, i, kako rekosmo u početku ovoga
razgovora, bez osobita uspjeha. Mislili ste o tome?
BOŽOVIĆ: Ne, nisam se mnogo obazirala
na neuspjele ili čak i uspele memoare iz rata. Ja sam iskreno pisala vlastitu knjigu.
Ništa više. Za pisanje knjige koja bi trebalo da ima kvalikatif
memoara potrebno je navoditi datume, citirati dokumenta. Ja to nisam
činila.
Vreme, što ste i sami primetili, svodi se na datiranje izvesnih godna... problem vremena u mojoj knjizi rešen je inače sasvim drugačije... nisam uvek baš zapisala da je leto, taj i taj mesec i taj i taj dan... opisala sam leto gledajući cveće i sećajući se trave.
Zima? Padao je sneg, smrzavali smo se. Deca su umirala. Meni je bilo hladno.
Čeznuli smo za vatrom, za toplinom.
Nije važno kada je to tačno bilo, koje godine, kojeg meseca, kojeg
dana, koje noći. Tako je bilo za mene, za sve nas.
• START: Vi se u knjizi ne
služite nikakvim dokumentima, nikoga ne citirate, ne pozivate se ni
na kakve pisane, provjerene izvore...
BOŽOVIĆ: Ne, zaista ne, dokumenti mi
nisu bili potrebni. Da sam se na nešto ili nekoga morala pozivati,
izgledalo bi kao da s mojim sećanjem i osećanjem nije u redu.
Činilo bi se kao da ne verujem da će mi verovati.
Konačno, dokument je samo šturi zapis o nekom događaju, samo kostur jednog događaja iz kojega se ne može pročitati koliko je izvesni, određeni, događaj potresao čoveka ili više ljudi, koliko mu je zadavao bola, strepnje...
U dokumentu nema osećanja, nema, konačno, onih osećanja koja sam ja imala, koja još uvek imam. Mi smo preživeli dokumenti, svako za sebe i svi zajedno. Moja knjiga, ovakva kakva jeste, takođe se može smatrati dokumentom, iako ona ne mora imati nikakve važnosti za udžbenik istorije. Hoću da kažem, ovu knjigu nisam namenila istoričarima, ova je knjiga namenjena, da tako kažem, samo onom običnom, poštenom, plemenitom i osećajnom čitaocu.
Konačno, dokument je samo šturi zapis o nekom događaju, samo kostur jednog događaja iz kojega se ne može pročitati koliko je izvesni, određeni, događaj potresao čoveka ili više ljudi, koliko mu je zadavao bola, strepnje...
U dokumentu nema osećanja, nema, konačno, onih osećanja koja sam ja imala, koja još uvek imam. Mi smo preživeli dokumenti, svako za sebe i svi zajedno. Moja knjiga, ovakva kakva jeste, takođe se može smatrati dokumentom, iako ona ne mora imati nikakve važnosti za udžbenik istorije. Hoću da kažem, ovu knjigu nisam namenila istoričarima, ova je knjiga namenjena, da tako kažem, samo onom običnom, poštenom, plemenitom i osećajnom čitaocu.
• START: Puno je od onoga ste
doživjeli ostalo, moralo ostati nezapisano. Mogli biste, ako biste
htjeli, napisati, zacijelo, još jednu knjigu, ili ovakvu ili po
mnogočemu drukčiju?
BOŽOVIĆ: Uverena sam da još jedna ovakva ili, kako kažete, drugačija knjiga nije potrebna. Mislim, zapisala sam baš ono što je bilo potrebno zapisati, fiksirala one fragmente koji će tvoriti celinu, ostavljati u svesti čitaoca utisak celine.
Ja nisam, rekla sam već, pisala ratnu epopeju, pisala sam svoju ličnu ratnu knjigu, a to moje lično neminovno uključuje i druge, mnoštvo onih koje sam srela, koje sam manje ili više upoznala, koji su pomagali meni i kojima sam ja pomagala.
BOŽOVIĆ: Uverena sam da još jedna ovakva ili, kako kažete, drugačija knjiga nije potrebna. Mislim, zapisala sam baš ono što je bilo potrebno zapisati, fiksirala one fragmente koji će tvoriti celinu, ostavljati u svesti čitaoca utisak celine.
Ja nisam, rekla sam već, pisala ratnu epopeju, pisala sam svoju ličnu ratnu knjigu, a to moje lično neminovno uključuje i druge, mnoštvo onih koje sam srela, koje sam manje ili više upoznala, koji su pomagali meni i kojima sam ja pomagala.
Otuda i ta autentičnost o kojoj se
toliko govori. I mislim, to i objašnjava uspeh moje knjige, ili,
preciznije rečeno, čitanost knjige.
Eto, nije bilo, zapravo, teško napisati takvu knjigu o ratu koju će ljudi rado pročitati; bila je potrebna iskrenost, promišljena osećajnost i pismenost.
Što se iskustva tiče, ne mislim na iskustvo u pisanju već na ono takozvano životno iskustvo, to mi nije nedostajalo. Bilo ga je i napretek - i iskustva i iskušenja. Trebalo je samo složiti mozaik od fragmenata koji su za mene i u emocionalnom pogledu izgledali najbitniji.
Eto, nije bilo, zapravo, teško napisati takvu knjigu o ratu koju će ljudi rado pročitati; bila je potrebna iskrenost, promišljena osećajnost i pismenost.
Što se iskustva tiče, ne mislim na iskustvo u pisanju već na ono takozvano životno iskustvo, to mi nije nedostajalo. Bilo ga je i napretek - i iskustva i iskušenja. Trebalo je samo složiti mozaik od fragmenata koji su za mene i u emocionalnom pogledu izgledali najbitniji.
BOŽOVIĆ: Najpre uopšte nisam mogla
da se naviknem. I danas bih se čak mogla pitati jesam li se ja to
navikla na ratne tegobe ili sam naprosto, po humanističkom uverenju,
u kome sam vaspitana, i lekarskoj etici, kojoj su me naučili, postupala ispravno, onako kako je
trebalo.
Ja verujem da je u mene bio ugrađen određen vrednosni sistem koji nisam mogla izneveriti. A sama je životna zbilja mene opredelila i pre nego što sam se ja sama, svesno, mogla opredeliti.
Pojmovi kao što su revolucija, socijalizam, komunizam, meni nisu bili jasni. Trebalo je dug put proći da sve to saznam, da sve razumem.
Ja verujem da je u mene bio ugrađen određen vrednosni sistem koji nisam mogla izneveriti. A sama je životna zbilja mene opredelila i pre nego što sam se ja sama, svesno, mogla opredeliti.
Pojmovi kao što su revolucija, socijalizam, komunizam, meni nisu bili jasni. Trebalo je dug put proći da sve to saznam, da sve razumem.
Ali, i u vreme dok mi, kao što rekoh,
ti pojmovi nisu bili jasni, nešto je bilo jasno. Shvatala sam šta
moram učiniti, kako treba da postupim.
Moja mala kćer Dolores, za mene, u mom najličnijem i najosetljivijem doživljavanju bila je prva tragična žrtva rata.
Ta me je žrtva učinila osetljivom za druge žrtve.
Moja mala kćer Dolores, za mene, u mom najličnijem i najosetljivijem doživljavanju bila je prva tragična žrtva rata.
Ta me je žrtva učinila osetljivom za druge žrtve.
• START: Puno je ličnosti, spomenuto
u vašoj knjizi, bilo ovlaš bilo s više preciznosti, ali uvijek su
to likovi određeni, prisutni, i u smrti živi?
BOŽOVIĆ: To je razumljivo. Susrela
sam toliko divnih ljudi, toliko požrtvovnih, hrabrih, možda ponekad
čak i surovih, ali u isto vreme nežnih i obazrivih. Ja ne bi bez
njih preživela rat a mnogi od njih ne bi bez mene preživeli.
Primetili ste da se u knjizi stalno sećam svojih pomoćnica, na brzinu priučenih medicinskih sestara. Šta bih ja bez njih? I zar sam mogla da ih zaboravim, da ih se ne sećam?
Ponekad mi se učini da je nepravedno da se dobrota i nežnost ljudskog srca, sav ljudski pozitivni potencijal, iskazuje na najbolji mogući način u najgorim i najtežim situacijama.
Možda stvarno to nije pravedno u samome odnosu na čoveka, ali je ipak dobro, jer rezultira dobrim. Zato sam u svoju knjigu upisala tako mnogo ličnosti, spomenula ih samo ovlaš ili opširnije, to nije važno.
Mi nismo mogli jedni bez drugih, pa tako ni moja knjiga, ma koliko ipak lična, nije mogla da bude napisana bez njih, bez njihovog stvarnog učešća.
Da, to je stvarno, a ne fiktivno učestvovanje i u životu i u knjizi. Najlepši je trenutak bio baš taj kad sam doživela da shvatim da je učestvovanje protegnuto i preko granica rata.
Mislim na jedno veče održano u Domu armije u Beogradu, kad su čitani odlomci iz moje knjige, kad sam predstavljena publici...
Mislim na jednog Ličanina koji je, pročitavši u novinama neku vest o meni i mojoj knjizi, seo u voz za Beograd, našao Dom Armije, našao mene, zaplakao se, zagrlio me i rekao najlepše reči koje sam ikada čula, a to je, po prilici, bilo ovo:
"Doktorka Saša, baš vam hvala, lepo je što ste živi, a, vidite, i ja sam živ."
Eto, to je lepo. Ja se sećam, a sećaju se i oni kojih se ja sećam. Eto, da vam opet citiram vašeg pesnika koji je rekao: "Prošlost dugo traje."
Primetili ste da se u knjizi stalno sećam svojih pomoćnica, na brzinu priučenih medicinskih sestara. Šta bih ja bez njih? I zar sam mogla da ih zaboravim, da ih se ne sećam?
Ponekad mi se učini da je nepravedno da se dobrota i nežnost ljudskog srca, sav ljudski pozitivni potencijal, iskazuje na najbolji mogući način u najgorim i najtežim situacijama.
Možda stvarno to nije pravedno u samome odnosu na čoveka, ali je ipak dobro, jer rezultira dobrim. Zato sam u svoju knjigu upisala tako mnogo ličnosti, spomenula ih samo ovlaš ili opširnije, to nije važno.
Mi nismo mogli jedni bez drugih, pa tako ni moja knjiga, ma koliko ipak lična, nije mogla da bude napisana bez njih, bez njihovog stvarnog učešća.
Da, to je stvarno, a ne fiktivno učestvovanje i u životu i u knjizi. Najlepši je trenutak bio baš taj kad sam doživela da shvatim da je učestvovanje protegnuto i preko granica rata.
Mislim na jedno veče održano u Domu armije u Beogradu, kad su čitani odlomci iz moje knjige, kad sam predstavljena publici...
Mislim na jednog Ličanina koji je, pročitavši u novinama neku vest o meni i mojoj knjizi, seo u voz za Beograd, našao Dom Armije, našao mene, zaplakao se, zagrlio me i rekao najlepše reči koje sam ikada čula, a to je, po prilici, bilo ovo:
"Doktorka Saša, baš vam hvala, lepo je što ste živi, a, vidite, i ja sam živ."
Eto, to je lepo. Ja se sećam, a sećaju se i oni kojih se ja sećam. Eto, da vam opet citiram vašeg pesnika koji je rekao: "Prošlost dugo traje."
• START: Jedan dio vaše knjige vi
ste posvetili stanovitim ličnostima, manje ili više poznatim...
Reklo bi se da ste pisali stanovitu poetsku, ali i veoma realističnu
vašim očima i u jednom trenutku viđenu kratku biografiju? Kao
kratak film?
BOŽOVIĆ: Videla sam, jer sam gledala.
Gledala sam ih u ranama, u tifusnoj groznici, videla sam njihovu
smrt, ali pre toga borbu za život, pa umiranje i tek onda - smrt,
koju nisam mogla odagnati, sprečiti.
Eto, da vam samo spomenem Boška Buhu, legendarnog partizanskog heroja, ja bih ga nazvala dete-legendaš. Poginuo je pored mene. Videla sam njegovu smrt. I sama sam bila ranjena... zato sam ja sada živi i hramajući dokument koji će bez truna sumnje posvedočiti sve što se tiče toga dečaka i te legende.
I opet dolazimo na istu temu... "Prošlost koja dugo traje". Za mene se ta prošlost može zvati Boško Buha. Ili - Dolores.
Eto, da vam samo spomenem Boška Buhu, legendarnog partizanskog heroja, ja bih ga nazvala dete-legendaš. Poginuo je pored mene. Videla sam njegovu smrt. I sama sam bila ranjena... zato sam ja sada živi i hramajući dokument koji će bez truna sumnje posvedočiti sve što se tiče toga dečaka i te legende.
I opet dolazimo na istu temu... "Prošlost koja dugo traje". Za mene se ta prošlost može zvati Boško Buha. Ili - Dolores.
• START: Susreli ste se i s Vrhovnim
komandantom, Titom? To u knjizi spominjete, ali niste posvetili Titu
poseban odjeljak, u izboru koji ste sačinili i gdje pišete o svakoj
ličnosti ponaosob?
BOŽOVIĆ: Ima takvih ličnosti, a to
je i Tito, koje izmiču vašoj manje ili više jakoj moći
opisivanja. Tito je isuviše izuzetan čovek za mene. Da ga
opisujem? Sećam ga se kao vanrednog lepog čovjeka, i zamišljenog i
veselog u isto vreme. Sećam ga se.
• START: Posljednje ste odjeljke vaše
knjige posvetili stanovitim ličnostima, to je van svake sumnje, jer
svako poglavlje već i u naslovu upućuje na to o kome se radi?
BOŽOVIĆ: Da, to je tačno. To su moji
prijatelji ili neke ličnosti koje su me najviše dirnule, s
kojima sam, kako se to kaže, uspostavila emocionalnu vezu. To su: dr
Ivan Ribar, čovek koji će vas u svakoj prilici razveseliti, što, u
isto vreme, znači i oplemeniti...
Zatim, Sava Kovačević, nežni div.
Lune, dr Voja Dulić, Milovan Božović, koji stražari i slika neke svoje čudesne mesečine, dr Olga Dedijer, Djedo-Risto Božović, Spasenija Babović-Cana, Olga Prodanović, Mira Alečković...
Eto, da ne nabrajamo baš sve. Svi su oni, na izvestan način, bili kao ja, i ja kao svi oni.
To nisu uprošćene identifikacije, to je više rezultat jednog rečima samim neiskazivog sporazuma, osećanje bratstva u muci stečenog zajedništva na koje smo, u početku, bili naterani silom i neumoljivošću prilika, a zatim se ono samo od sebe učvršćivalo, dobivalo fantastične razmere, fantastične baš onoliko koliko je ljudima potrebno da ustraju, da budu sposobni da pretrpe sve što se može ljudski pretrpeti.
Ako se nekome čini, na primer vama, da je moja knjiga opis ljudskih patnji, u pravu ste.
Zatim, Sava Kovačević, nežni div.
Lune, dr Voja Dulić, Milovan Božović, koji stražari i slika neke svoje čudesne mesečine, dr Olga Dedijer, Djedo-Risto Božović, Spasenija Babović-Cana, Olga Prodanović, Mira Alečković...
Eto, da ne nabrajamo baš sve. Svi su oni, na izvestan način, bili kao ja, i ja kao svi oni.
To nisu uprošćene identifikacije, to je više rezultat jednog rečima samim neiskazivog sporazuma, osećanje bratstva u muci stečenog zajedništva na koje smo, u početku, bili naterani silom i neumoljivošću prilika, a zatim se ono samo od sebe učvršćivalo, dobivalo fantastične razmere, fantastične baš onoliko koliko je ljudima potrebno da ustraju, da budu sposobni da pretrpe sve što se može ljudski pretrpeti.
Ako se nekome čini, na primer vama, da je moja knjiga opis ljudskih patnji, u pravu ste.
Ali, setite se, takođe, i opisa vedrih
i veselih proslava, setite se, konačno, Ribarovog kumstva mojoj
deci, lepih i duhovitih šala koje je drug Ribar smislio... setite se
jedne harmonike, jedne pesme, jednih gusala... užarenog vrha
cigarete u potpunom mraku i pod nemačkom artiljerijom...
promislite o lepoti jednog kržljavog konja... pa, možda je to
lepota moje knjige, simbolički gledano.
I mislim da sam vam sad rekla sve.
I mislim da sam vam sad rekla sve.
• START: Puno ste rekli. Ali, ima
i neizrečenog?
BOŽOVIĆ: Neizrečeno je, na izvestan
način, kao i izrečeno. Treba ga svatko sam za sebe pronaći. To je
kao u muzici... motiv je jasan, a ostalo je dato ličnom i uvek, od
čoveka do čoveka, različitom osećanju.
Ah, ta osećanja, moja osećanja i vaša osećanja? Koliko se razlikuju. Možda baš toliko da se ipak možemo sporazumeti. A tako je i sa knjigom; sa njom se treba sporazumeti.
Ah, ta osećanja, moja osećanja i vaša osećanja? Koliko se razlikuju. Možda baš toliko da se ipak možemo sporazumeti. A tako je i sa knjigom; sa njom se treba sporazumeti.
Razgovarala: Marija Čudina, snimio: Ivo Eterović, obrada: Yugopapir (Start, 1979.)
