Dan borca 1960: Kad na današnji dan uspomene povrve,
naše misli upućene su danima i mesecima velike Četrdeset prve, velikoj nezaboravnoj godini, koja ostaje istorijska rešenost da bi se
spasla i sačuvala sutrašnjica za život našeg čoveka.
Sve je
počelo u tome istorijskom danu - i prva puška u vrućem letu Srbije,
i proglasi na plakatima sa potpisom "Centralni komitet Komunističke partije Jugoslavije", i prvi zapaljeni nemački tenk.
I kolone koje se probijaju kroz planine i zime i neprijateljske
obruče. I povik sa vešala na valjevskom trgu. Bat koraka u
policijskom času. Stisnuti zubi dok se igle zabijaju pod nokte -
revolucionara i rodoljuba.
Vozovi koji lete u vazduh. Žice logora
koje ograđuju od sveta žive kosture - njihova tela, ali ne mogu da
ograde i unište i zatvore čoveku veru i rešenost u pobedu.
Mladići
koji prvi put u životu drže puške u ruci. Devojke rame uz rame sa
njima. Užice. Trougao Foča - Goražde - Čajniče. I sve ofanzive
redom. Sa Internacionalom na streljanje. Ili sa đačkim kapama na
glavama, sa torbama pod miškom. Petokrake na kapama i u srcu.
Dani i noći. Dani smrti i, još više dani života. Zastave proletera. Hiljade bitaka na bojištima ili u ljudima, među ljudima ili u sebi, sa sobom.
Savo Drljević i Peko Dapčević 1944. godine (foto: Wiki) |
Dani i noći. Dani smrti i, još više dani života. Zastave proletera. Hiljade bitaka na bojištima ili u ljudima, među ljudima ili u sebi, sa sobom.
I hiljade i hiljade pobeda i znanih i neznanih
herojstava.
Ali uspomene na prošlost samo stvaraju
čvrsto uverenje da prošlost živi čudesnim trajanjem u
sadašnjosti, u našoj savremenoj socijalističkoj stvarnosti, kao
deo borbe čoveka ovog tla, na kome se sadašnjost hrani prošlošću,
i budućnost stvara ovakom sadašnjošću.
Decembra 1942. godine Druga proleterska
divizija oslobodila je grad Livno, snažno uporište i ustašku
tvrđavu. Bila je to jedna od teških ali blistavih pobeda proletera
i jedna od interesantnijih borbi za gradove.
Drugi bataljon Četvrte
proleterske probio se u toku noći sam kroz žicu i bunkere u grad i
ostao tamo do četiri časa posle podne, lomeći ustaške juriše i
time stvorio uslove ostalim jedinicama da prodru u grad.
Obratili smo
se generalu Savi Drljeviću, koji je tada komandovao tim bataljonom i
u odlučnom trenutku izdao vrlo kratku komandu: "Ravnanje po
komandantu!" - i tako uveo svoj bataljon u centar grada.
Zamolili smo ga da nam ispriča svoja sećanja na bitku, koja spada u
red onih što se ne zaboravljaju.
Posle prvog neuspelog napada na Livno
komandant Druge proleleterske divizije Peko Dapčević dobio je
kratko naređenje Vrhovnog komandanta:
"Livno mora pasti."
Brigade Druge divizije: Druga proleterska, Četvrta proleterska
(crnogorska) i Druga dalmatinska, kao nabujale planinske reke
hitale su sa svih strana prema Livnu. Došla je noć hladna i
puna tanke mesečine. Izdata su poslednja naređenja.
Drugi bataljon
Četvrte proleterske spuštao se sa padina Cincara prema
franjevačkom manastiru u pravcu bunkera koji su bili raspoređeni na
oko sto metara razdaljine jedan od drugoga. Odabrane ustaške jedinice
Francetića i Bobana branile su Livno.
Bili su sigurni u svoju
odbranu. Strah od osvete za masovna ubijanja, pljačku i svakojaka
nasilja pojačavao je njihovu odlučnost; izvojevati pobedu ili
izginuti.
Vojska im je bila dobro izvežbana, naoružana i snabdevena. Oko grada - načičkano mnogo bunkera od betona i željeza, a ispred bunkera redovi bodljikave žice.
Kaznena ekspedicija Crne legije u regionu Kupresa i Livna 1942. godine (foto: Wiki) |
Vojska im je bila dobro izvežbana, naoružana i snabdevena. Oko grada - načičkano mnogo bunkera od betona i željeza, a ispred bunkera redovi bodljikave žice.
... Pred našim bataljonom pružao se
dug, taman i mladim mesecom natopljen čist teren. Svetleće rakete i
dugi rafali mitraljeza parali su noć i činili prilaz bunkerima
stravičnim i skoro nemogućnim. Odabrane grupe bombaša Prve i Treće
čete pošle su u prvi juriš da otvore brešu. Redali su
se pokušaji jedan za drugim.
U tim jurišima pali su najbolji
proleteri: hrabri komandir voda Ratko Veljović, teško je ranjen i
mladi neobuzdani Krajišnik Marko Šević koji je odmah izdahnuo.
Ranjen je i komesar Prve čete Branko Tacović ali nije
napustio stroj.
Komandiri četa ponovo su uputili bombaše. Ustaška
vatra nije dala oko otvoriti. Noć je sporo odmicala. Gubici se
povećali. Ustaše su besomučno urlale, pretile i odvratno psovale.
Neizvesnost je pritiskivala kao mora, kao smrt - da li će se
izvršiti naređenje druga Tita?
Svi smo bili u nervnom grču. Štab bataljona bio je u prvim redovima. Komandant je izdao poslednja
uputstva istaknutom junaku omladincu Vojinu Čepiću kako da priđe
bunkerima i gde da proseče žicu. Sve nade bile su uperene u njega.
On nikada nije zatajio ...
Rafali mitraljeza su učestali, i
eksplozije ručnih granata, i svetleće rakete... Borci su polegali
po zemlji kao senke.
I konačno: Uspeh!
Negde oko 22 časa stigla je
radosna vest: "Vojo je prosekao žicu."
Pala je komanda: "Juriš u
grad" i Komandant brigade dobio je izveštaj da su od ovog časa
polazni položaji prazni, bataljon je u gradu i nastupaće prema
centru grada.
... Očekivali smo da će nas susedni
bataljoni brzo stići, ali ustaše iz bunkera brzo su otkrile naš
prodor i vanrednim obručem odvojile naš bataljon od ostalih
jedinica koje su zaostale ispred žice. Počela je teška borba
opkoljenog bataljona.
Kod prvih kuća na periferiji grada
naišli smo na delove ustaške baterije. Ustaše su izbezumljene od
straha i iznenađenja pobegle prema centru grada neotvarajući vatru.
Bataljon je zaposeo četiri kuće na
raskršću ulica i puteva prema Kupresu i Duvnu.
Tek što su čete
raspoređene po kućama i počelo raspoređivanje po spratovima,
prozorima i prilazima zgrada, ispalio sam crvenu raketu - ugovoreni
znak da je bataljon u gradu.
Ustaše su otpočele sa prvim jurišem
na bataljon. Drugi bataljon bio je obavijen gustim oblakom odvaljenog
maltera, zemlje i dima od eksplozije. Počela je neravna borba 180
proletera sa hiljadu pobesnelih ustaša.
Prvi talas je odbijen, a
onda je usledio i drugi. Redali su se juriši jedan za drugim. Ustaše
su padale kao snoplje na prilazima zgrada koje smo brzo pretvarali u
prave bunkere. Rušili smo unutrašnje zidove, zaziđivali vrata i
prozore, pravili zaklone u dvorištu ...
Vatra se slila u užasnu
simfoniju smrti. Ginuli su proleteri. Ginuli i pevali... Ceo bataljon
bio je na ivici života i smrti. Zapravo bio je mnogo bliže ovom
drugom. Situacija je bila koliko teška toliko i jednostavna u
pogledu izbora i mogućnosti. Moglo se samo hrabro boriti i izginuti.
Spolja, u grad, nisu mogli doći upomoć. Vreme je za nas teško
odmicalo. Od jednog do drugog ustaškog juriša čitava večnost, a u
samom okršaju vreme kao da stoji, kao da se
ništa ne dešava i ništa ne očekuje.
Onda je svanulo i dan je
doneo nove nevolje. Videli smo dosta ustaških leševa na prilazima
kuća koje smo branili. U toku noći smetali su nam krici teških
ranjenika. Sada su svi bili mrtvi. Izgledalo je kao posle
zemljotresa...
Jedan avion nadletao je naše kuće, a odmah iza toga
ustaše su iz dva topa počele da bombarduju kuće u kojima smo se
utvrdili. Ispočetka smo pomislili da je to od naše baterije, ali
smo se brzo uverili u suprotno.
Herojski čin komesara čete Luke Ivaniševića
Posle nekoliko uzastopnih plotuna
kuća u kojoj je bio smešten deo Treće čete počela je da se ruši.
Nekoliko boraca je ranjeno, među kojima i komesar čete Luka
Ivanišević. Naređeno je da se u toj kući ostavi samo
puškomitraljez sa dva borca, a ostali da se prebace kod glavnine
čete u susednu kuću.
Komesar je procenio da bi bilo više ranjenih
oko njegovog prenošenja u drugu kuću pa je sam dokrajčio svoj
život. Kako je to bio plemeniti borac i komunista!
Napadi su se i dalje ređali, ali sada
ređe i bili su bolje pripremljeni. Tek što je hladno decembarsko
sunce bilo u zenitu ustaše su krenule na novi juriš.
Pod zaštitom artiljerije i snažne
mitraljeske vatre ustaše su jurišale u dvorišta, na vrata i
prozore prema krovu. U takvoj borbi na dohvatu noža odlučivao je
moral i svest čoveka. Tada je čovek tvrđi i jači od čelika;
slabiji podlegne.
I opet je neprijatelj otstupio ostavljajući nove
gomile mrtvih i ranjenih. Naši plotuni kao da su bili kraći. Bilo
je očigledno da ponestaje municije. Odjednom je spontano odjeknula
Internacionala, prvo u jednoj pa zatim lančano i u ostalim četama.
Meni se to učinilo kao himna posade broda koji
tone: "Poslednja pesma".
Kao komandant, u to nisam hteo da
verujem, kao borac, možda bih je i sam zapevao. Predložio sam
partijskom rukovodiocu Marku Šofrancu da da podstrek za drugu pesmu. I
umesto te "poslednje pesme" odjeknule su snažne pesme
proletera.
Kada je prošlo podne počele su sasvim da iščezavaju nade da će se ostali bataljoni probiti u grad. Pravili smo razne kombinacije kako da produžimo borbu. Nije postojala varijanta da se izvlačimo iz grada. Možda to i nije bilo moguće, a verovatno to ne bi učinili i onda kada bi ta mogućnost postojala.
Tada nismo znali da je skoro bila
donesena odluka u štabu divizije da brigade odstupe sa polaznih
položaja, jer je ustaška odbrana iz bunkera i drugih utvrđenja
bila toliko jaka da nisu postojali izgledi da se u toku dana naše
snage probiju u grad. Bataljoni Četvrte proleterske odbili su odluku
da se povuku i uzalud su jurišali i ginuli na žicama i bunkerima.
Negde oko tri časa posle podne ustaše
su poslednji put jurišale. Sa trga prema nama krenula je ispred
talasa neprijateljskih vojnika i jedna tanketa tukući topom i
mitraljezima.
Grunule su opet naše ručne bombe i kratki rafali.
Unapred pripremljeni borci komandiri vodova Dušan Strugar i Jovo
Zvincer bacili su na tanketu flaše sa zapaljenim benzinom i ona se
začas pretvoriia u ogromnu zažarenu buktinju. Posada tankete
iskočila je i bila odmah pokošena.
Talas ustaša uzmakao je i
nastao muk na bojištu. Samo su ustaški artiljerci povremeno gađali.
Još je iz tankete izbijao dim i plamen kada su naši borci među
kojima i izvanredno lepa, hrabra devojka Dragica Đurašević,
jurnuli prema tanketi da iz nje izvuku municiju.
Tako smo dobili preko deset hiljada metaka. Prolomila se snažna pesma.
Tako smo dobili preko deset hiljada metaka. Prolomila se snažna pesma.
Osetili smo da se nešto krupno
dogodilo. Kao da je pala odluka. Naši mitraljesci su u toku dana
potpuno onemogućili popunu municije i ljudstva u dva bunkera prema
našoj brigadi. Iz jednog bunkera više se nije čula vatra. Videli
smo sa krovova da se bataljoni drugih brigada ponovo vraćaju i
jurišaju na bunkere.
Jasno smo čuli kako se pojačava vatra
na čitavom frontu. I odjednom smo videli ustaše gde se povlače. To
povlačenje zapravo je ličilo na panično bekstvo.
Teško je opisati
osećanje boraca u tom trenutku. Ulicama, pored naših kuća, poljem,
između nas i bunkera - čitavi buljuci ustaša bez reda i komande:
beže!
Kakav obrt za svega pola sata; iz smrti u život, iz
neizvesnosti u pobedu!
Tako je poginuo Vojin Čepić
Neko čudno osećanje obuzelo je borce, neki
naročiti izraz na licima, u pogledima - to bi samo veliki umetnik,
pesnik ili slikar mogao da opiše.
I pala je komanda za juriš ... I
čitav bataljon jurišao je na ustaše i mešao se sa njima. I bacali
su bombe na njih i razbijali im glave kundacima ...
Ustaše su bežale
izbezumljene, u panici. Jurišali smo na artiljerce koji su bili
pribraniji, a ipak zbunjeni. Ostali su mrtvi pored topova, koji su
sada bili naši.
Jurišali su i ranjeni proleteri među kojima i
komesar bataljona Spaso Drakić, svi koji su mogli da se miču,
jurišali su kao na krilima. Možda ispred svih, ili ga je tako
zamišljam, jurišao je neustrašivi junak Vojin Čepić, hitajući
da uhvati živog ustaškog oficira.
Iako u panici, oficir se pribrao
i uperio automat na Čepića. Kao da sada gledam: opalili su
istovremeno i obojica su pali mrtvi.
Tako je poginuo Vojin Čepić.
Posle smrti primili smo ga u Partiju, koju je toliko voleo i željno
čekao momenat da postane dostojan nje.
Tim poslednjim našim jurišem završena
je bitka za Livno. Nepregledna gomila crnih ustaških leševa
pokrivala je polje. I mi smo imali dosta gubitaka.
A kada se nad oslobođenim gradom
spustila noć i slavni proleteri poveli svoja vesela kola, štab
Druge proleterske divizije poslao je kratak izveštaj Vrhovnom
komandantu drugu Titu:
"Livno je palo".
Zabeležila: B. Radojević, obrada: Yugopapir (Duga, jul 1960.)
Zabeležila: B. Radojević, obrada: Yugopapir (Duga, jul 1960.)