Avgust 1992: Ugledni pozorišni kritičar i televizijski stvaralac Feliks Pašić nedavno je objavio knjigu "Kako smo čekali Godoa dok su cvetale tikve", u kojoj rasvetljava nestanak sa scene dve predstave, koje su kao tema u kulturnim krugovima Beograda ostale prisutne do danas.
Dokumentarno-hroničarski zapis o vremenu
koje je, nadajmo se, zauvek za nama, kada su tokom noći mogle
nestati sa scene pozorišne predstave, iz knjižara "nepodobne"
i nepoželjne knjige, napisao je ugledni pozorišni kritičar Feliks
Pašić.
Knjiga "Kako smo čekali Godoa dok su cvetale tikve"
upravo govori o tom vremenu.
Baveći se istorijom srpskog pozorišta,
Feliks Pašić, između ostalog uradio je nekoliko televizijskih
portreta velikana srpskog glumišta.
- Uradio sam to na ličnu inicijativu,
jer sam želeo da sačuvam nešto od tih ličnosti o kojima ima malo
ili nema uopšte filmskih tragova, a i svedoka je sve manje - kaže
Feliks Pašić.
Traganje po prošlosti, bar što se
naše kulture tiče, započeo je još 1977. godine, da bi posle 60
emisija pod nazivom "Međutim", seriju - samoukinuo.
- Prilike
na Televiziji nisu bile naklonjene toj vrsti posla - kaže
Pašić.
Posle pauze, počeo je da radi seriju "Među nama",
koja još traje.
- Pre desetak godina uradio sam
dokumentarnu emisiju o velikom srpskom glumcu Peri Dobrinoviću - kaže Feliks Pašić. - Međutim, ona je na volšeban način nestala
iz dokumentacije Televizije Beograd. U međuvremenu, umrli su gotovo svi oni koji su svedočili o Peri Dobrinoviću.
Posle toga, usledile su emisije o Dobrici Milutinoviću, Žanki
Stokić i dve emisije o Milivoju Živanoviću.
O "Godou" i "Tikvama"
Kulturnu javnost nije napuštala tema o "Godou" i "Tikvama", o dvema predstavama koje su iščezle sa
scene, kako su mnogi tvrdili, pod "misterioznim okolnostima".
- Razlika između te dve priče je u
tome što se u novijoj, dakle u onoj koja se tiče predstave "Kad su
cvetale tikve", koja je posle samo nekoliko izvođenja skinuta
sa repertoara Jugoslovenskog dramskog pozorišta u Beogradu 1975, godinama o tome nije pisalo.
Bio je to prećutni dogovor u
tom pozorištu da se ta predstava i ne spominje.
Njega su se držali
stvaraoci i učesnici predstave.
Druga predstava "Čekajući
Godoa" na neki način stavljena je na stranu, već samom
činjenicom da je ta sporna predstava otvorila Atelje 212 i da je
imala tako dug život.
Međutim, mene je zainteresovala ta prethodna
sudbina "Godoa", pa sam za jednu od emisija "Međutim" prikupio građu, okupio pred kamerom sve one koji su bilo kao
učesnici ili svedoci mogli pomoći da se razjasni priroda te afere.
Dok o predstavi "Kad su cvetale tikve" i svemu što se oko nje događalo ima dosta dokumentarnog materijala, o onom "Godou" pre Ateljea, nije zapisana nijedna reč.
Utoliko je i traganje Feliksa Pašića bilo intrigantnije i neizvesnije.
- Pokazalo se da je do istine jednako teško doći i onda kada ste zatrpani raznoraznim materijalima, kao i kad postoje samo nepouzdana ljudska sećanja - kaže Feliks Pašić. - Ako me pitate ko je "ubio Godoa" u Beogradskom dramskom pozorištu 1954. godine, a ko je "ubio" "Tikve", ja pouzdan odgovor, posle svega, ne mogu dati.
Filip David, jedan od recenzenata moje knjige, primetio je da sam u komponovanju dveju priča primenio dramaturgiju kriminalističkih i detektivskih romana. Međutim, nije to bila moja svesna namera. Sam karakter građe nalagao je takav tip dramaturgije, samim tim što je u oba slučaja mnogo osumnjičenih.
- Krleža je - nastavlja priču Feliks
Pašić - u slučaju "Godoa" jedan od osumnjičenih. Navodno je
njegov sud o Beketu i predstavi "Čekajući Godoa" saopšten
stvaraocima predstave, presudio njenoj sudbini.
Naravno, postoje i
mišljenja da je taj njegov sud možda samo podstakao oprez kod ljudi
u samom pozorištu, pa su oni, bez direktnog političkog pritiska sa
strane, odlučili da predstavu tiho ugase, pre premijere.
Uopšte, u
ovakvim slučajevima naporedo funkcionišu i, na žalost,
komplimentarno, dve vrste opresija - unutrašnja i spoljašnja. Koja
od njih u konkretnom primeru prevlada, teško je sa sigurnošću
utvrditi.
Delo Semjuela Beketa "Čekajući Godoa" prestalo je da bude
"zabranjeno voće" već 1956. godine. Za neke je, kažu, bilo
čak "otrovno voće zapadne dramske literature".
Odnos
prema Beketu menjao se, prirodno, sa našim odnosom prema svetu i
onome što zovemo demokratizacijom gledanja na svetsku umetnost.
Prvi put "Goli otok"
U sećanju onih retkih koji su za samo
nekoliko izvođenja videli predstavu "Kad su cvetale tikve",
ostalo je to da je prvi put u toj predstavi javno na sceni izgovoren
Goli otok.
- To je očigledno ona grudva koja je
pokrenula lavinu - kaže Feliks Pašić. - Nije slučajno da nije bilo
nikakvih kritičkih reagovanja kada je taj isti komad godinu pre
(1968. godine) objavljen u časopisu "Letopis Matice srpske".
No, ne smemo zaboraviti da se to dogodilo 1969. godine, koja se
samo činila liberalnom, a bila je, kako sam utvrdio praveći
kalendar događaja, zapravo godina teških represija baš u umetnosti
i kulturi, godina zabrana, osuda i suđenja ljudima i delima.
"Tikve" u tom smislu dolaze kao kruna te godine.
Do arhivske građe o događajima koji
su pratili sudbinu ove dve predstave veoma je teško doći - ili je
duboko zakopana ili je zauvek sklonjena.
U pripremi knjige "Kako
smo čekali Godoa dok su cvetale tikve" Feliks Pašić se morao
osloniti na takozvanu pomoćnu građu, a to su dokumenti i svedočenja
o društvenim i političkim okolnostima u kojima se nešto
zabranjivalo, i u kojima se nečemu sudilo.
- Moja knjiga ne može se smatrati samo
knjigom o događajima koji ulaze u istoriju pozorišta, već i nekom
vrstom sociološko-kulturnog dokumenta o jednom razdoblju
naše istorije - kaže Feliks Pašić. - Prikupljajući materijal za
knjigu nisam imao nikakvih neprijatnosti, samim tim što je vreme
učinilo svoje i što ljudi bez opterećenja govore o onome što se
događalo.
Naravno, ukoliko su se mogli pouzdati u vlastita sećanja.
Žao mi je što, kada sam prikupio građu, nekih važnih svedoka više
nije bilo među živima i žao mi je što reditelji i jedne i druge
predstave, Vasilije Popović i Boro Drašković, nisu bili voljni da
mi pomognu u istraživanju.
I u televizijskoj seriji Feliksa Pašića
"Sudbine među nama" autor se oslonio na pamćenje svedoka
jednog davnog vremena.
Tako su nastale pre godinu dana dokumentarne
emisije o streljanju glumaca posle rata u Beogradu i Nišu.
Kritičara, istraživača, hroničara Feliksa Pašića pitamo za
planove.
- Ne usuđujem se da kažem šta ću
dalje raditi iz jednostavnog razloga, jer i ono što sam uradio,
nemam mogućnosti da završim - kaže Pašić. - Bar za sada, nema
emulzije za razvijanje filmova, nema filmskih traka.
Stoji mi zato nezavršena dvočasovna emisija o Milanu Kašaninu, mesecima ne mogu
da završim emisiju o Miroslavu Beloviću.
Već tri meseca čekam da
se steknu tehnički uslovi da bi počeo montažu emisije o jednom
zanimljivom čoveku iz Virpazara, koja, čini mi se, pripada nekim od
najzanimljivijih priča o ljudskim sudbinama koje pokušavam da na
Televiziji ispričam poslednjih petnaest godina.
Kao što vidite - završava Feliks Pašić - ja sam žrtva sankcija.
Tekst: S. Đokić, snimio: Leon Pijade, obrada: Yugopapir (RTV revija, 1992.)
