Običaj je u svetu da tvornica gramofonskih ploča podari vredan trofej - "zlatnu ploču'' - pevaču koji samo jednu ploču proda u milion primeraka.
Ovaj trofej predaje se na "gala" večeri, uz bljesak reflektora, zujanje kamera, "pucanje" šampanjca, jer je njegov značaj veliki.
On je merilo trenutne komercijalne vrednosti pevača na tržištu, moći tvornice pod čijem je okrilju pevač, pokazatelj veličine pevačke slave, a istovremeno je i garancija da će sledeći biznis sa dotičnim ljubimcem masa doneti ogroman profit.
Od rata na ovamo, kada je ustoličen
ovaj trofej, lansirano je nekoliko desetina hiljada pevačkih zvezda
svetskog glasa, ali malo je onih koji se mogu pohvaliti da njihovu
vitrinu krasi "zlatna ploča".
Jedva oko sto.
Među njima je i naš Ivo Robić, koji je osvojio dve prave "zlatne ploče", ali u Zapadnoj Nemačkoj.
Bilo je takvih zvezda koje su prvom pločom osvajali ovaj vredan trofej, ali on im nije obezbedio karijeru, pa čak ni snimanje druge ploče. Završavali su u šestorazrednim noćnim barovima, a utehu su našli u alkoholu. Tako je nemilosrdan "zakon" ovog biznisa, nazvanog "šoubisnis".
Naši diskografi su mnogo milosrdniji.
Oni taj trofej predaju na svečanom koktelu za samo 100.000 prodatih ploča, a pevača
obavezno nagrađuju i sa 200.000 starih dinara. Istina, taj trofej za
naše prilike nije od nekog naročitog značaja, izuzev finog kućnog
ukrasa.
Međutim, kako su se naši diskografi
utrkivali koja će od njih prva dodeliti "zlatnu",
naslućivalo se da će ovaj trofej imati značaj i moć koju ima u
svetu.
Naime, čak je sud morao da donese presudu ko je prvi prodao 100.000 primeraka jedne ploče.
Naime, čak je sud morao da donese presudu ko je prvi prodao 100.000 primeraka jedne ploče.
Da li "Diskos" Karovićeve
"Male Grkinje" ili PGP RTB Gojkovićeve "Kafu mi draga
ispeci"?
Utvrđeno je da je Nikola Karović prvi vlasnik zlatne ploče" kod nas, a PGP RTB je prva proizvela 100.000 primeraka jedne ploče, ali je nije prodala. Bilo je to u vreme kada se pouzdano znalo da u Jugoslaviji postoji samo 120.000 gramofona.
Utvrđeno je da je Nikola Karović prvi vlasnik zlatne ploče" kod nas, a PGP RTB je prva proizvela 100.000 primeraka jedne ploče, ali je nije prodala. Bilo je to u vreme kada se pouzdano znalo da u Jugoslaviji postoji samo 120.000 gramofona.
"Zlatne ploče" - na rasprodaji
Danas, kada se ne može zamisliti jedna
kuća bez gramofona, diskografi su, zbog jake konkurencije, uveli
manir da "zlatne" i "srebrne" daju "na
rasprodaju". Možda se za ovo ne bi saznalo da se nije pojavio
nesuđeni arhitekta, harmonikaš Vladeta Kandić, zvani Bata Kanda.
Vladeta je snimio ploču za "Beograd disk" - "Bata Kandino kolo". Na njegovo veliko iznenađenje za svega mesec dana ploča je osvanula u izlozima naših prodavnica sa utisnutim znakom na omotu da je već postala "srebrna" - znači, prodata u 50,000 primeraka. Dva meseca kasnije ploča je zvanično postala "zlatna".
Kada je trebalo isplatiti tantijeme, ispostavilo se da je ploča prodata samo u 40.000 primeraka. I klupko je počelo da se odmotava.
Vladeta je snimio ploču za "Beograd disk" - "Bata Kandino kolo". Na njegovo veliko iznenađenje za svega mesec dana ploča je osvanula u izlozima naših prodavnica sa utisnutim znakom na omotu da je već postala "srebrna" - znači, prodata u 50,000 primeraka. Dva meseca kasnije ploča je zvanično postala "zlatna".
Kada je trebalo isplatiti tantijeme, ispostavilo se da je ploča prodata samo u 40.000 primeraka. I klupko je počelo da se odmotava.
Brzo je ustanovljeno da su se ovim "poslovnim manirom" bavile skoro sve naše fabrike ploča, čije
su mogućnosti da odštampa 100.000 primeraka. Znači, nije se jedini
"Beograd disk" ogrešio o poslovni moral i obmanuo javnost.
Činili su to i ostali diskografi.
Zašto?
Zašto?
Mi se možemo pohvaliti da smo jedna od
retkih zemalja u kojoj je disko industrija dostigla svoj vrhunac. Ono
jest da taj vrhunac nije savršen kvalitet gramofonskih ploča, već
broj proizvođača i godišnji tiraž ploča.
Zvanično je registrovano 11 proizvođača gramofonskih ploča, a godišnje se proizvede oko 15,000.000.
U odnosu na broj stanovnika to je tiraž kojim se ne može pohvaliti ni jedna zemlja na svetu.
Najveći proizvođač je zagrebački "Jugoton", koji drži skoro polovinu celokupne godišnje proizvodnje u nas - 6,000.000 primeraka. Drugi po veličini je PGP RTB iz Beograda - 5,500.000, a ostatak otpada na 9 manjih proizvođača.
Zvanično je registrovano 11 proizvođača gramofonskih ploča, a godišnje se proizvede oko 15,000.000.
U odnosu na broj stanovnika to je tiraž kojim se ne može pohvaliti ni jedna zemlja na svetu.
Najveći proizvođač je zagrebački "Jugoton", koji drži skoro polovinu celokupne godišnje proizvodnje u nas - 6,000.000 primeraka. Drugi po veličini je PGP RTB iz Beograda - 5,500.000, a ostatak otpada na 9 manjih proizvođača.
Drugi podatak, koji nas svrstava u red
"muzički razvijenih zemalja" je broj pevača. Zvanično,
od muzike u Jugoslaviji živi oko 60.000 stanovnika. Na pevače
otpada 20.000. U odnosu na broj stanovnika tim odnosom ne mogu se
pohvaliti ni zemlje nadaleko čuvene po muzici.
Od tih 20.000, ploče snima nekoliko stotina, dok ostatak hleb zarađuje pevajući po kafanama.
U Engleskoj, zemlji koja lansira muziku u Evropi, već godinama postoje samo dve zvezde - Tom Džons i Englbert Hamperdink. Ostali su sateliti koji bljesnu i ugase se vrlo brzo, jer tržište nije u stanju da ih apsorbuje.
Od tih 20.000, ploče snima nekoliko stotina, dok ostatak hleb zarađuje pevajući po kafanama.
U Engleskoj, zemlji koja lansira muziku u Evropi, već godinama postoje samo dve zvezde - Tom Džons i Englbert Hamperdink. Ostali su sateliti koji bljesnu i ugase se vrlo brzo, jer tržište nije u stanju da ih apsorbuje.
Kod nas postoji oko 30 stalnih "zvezda" zabavne i stotinak "narodnjaka".
U Jugoslaviji se godišnje održi
muzičkih festivala koliko skoro u svim zapadno - evropskim zemljama.
Tačan broj se ne zna. Vrti se negde između 50 i 52.
Festivali godišnje progutaju nekoliko milijardi starih dinara. Televizija prenosi oko 30 festivala.
Festivali godišnje progutaju nekoliko milijardi starih dinara. Televizija prenosi oko 30 festivala.
Avansi donose lažno zlato
U ovakvoj situaciji, koja je iznenada
zavladala u našem "šou biznisu'', tržištu je nuđeno više
nego što je moglo da apsorbuje. Hiperprodukcija, koja je zavladala
"šou biznisom'", naterala je diskografe da svakog dana
lansiraju novu "zvezdu".
I tako je samo prošle i predprošle godine "lansirano" nekoliko stotina "zvezda", a publika je prihvatila oko desetak.
Disko industrija učinila je sebi medveđu uslugu. Uložila je veliki kapital lansirajući "zvezde", koje su joj stavile "nož pod grlo". Morala je da se osloni na nekolicinu pevača i da prihvati njihove uslove, koji nisu ni malo bezazleni.
I tako je samo prošle i predprošle godine "lansirano" nekoliko stotina "zvezda", a publika je prihvatila oko desetak.
Disko industrija učinila je sebi medveđu uslugu. Uložila je veliki kapital lansirajući "zvezde", koje su joj stavile "nož pod grlo". Morala je da se osloni na nekolicinu pevača i da prihvati njihove uslove, koji nisu ni malo bezazleni.
Diskografi su, da bi pevače - prodavce
gramofonskih ploča zadržali za sebe, potpisivali sa njima
ekskluzivne ugovore. Ti ugovori su obavezivali pevača da ne snima za
druge kuće. Kako zakonski za potpis tog ugovora pevač nije mogao da dobije nikakvu nadoknadu proizvođač
se obavezao da će im isplatiti avans.
Odnosno, platiće im, odjednom, ono što su se oni usmeno dogovorili i što je predviđeno ugovorom. A usmeni dogovor je - da će svaka ploča biti "zlatna".
A ti avansi nisu bili mali - Lepa Lukić je dobila od PGP RTB - a 16,000.000 starih dinara, Silvana Armenulić 15,000.000 od "Jugotona". Našem najkomercijalnijem kompozitoru zabavne muzike Đorđu Novkoviću, "Diskos" je nudio 24 miliona, Meho Puzić je dobio onoliko koliko mu je trebalo za uređenje stana. Toma Zdravković za kupovinu stana...
Odnosno, platiće im, odjednom, ono što su se oni usmeno dogovorili i što je predviđeno ugovorom. A usmeni dogovor je - da će svaka ploča biti "zlatna".
A ti avansi nisu bili mali - Lepa Lukić je dobila od PGP RTB - a 16,000.000 starih dinara, Silvana Armenulić 15,000.000 od "Jugotona". Našem najkomercijalnijem kompozitoru zabavne muzike Đorđu Novkoviću, "Diskos" je nudio 24 miliona, Meho Puzić je dobio onoliko koliko mu je trebalo za uređenje stana. Toma Zdravković za kupovinu stana...
Nabrajati koliko je ko dobio od
proizvođača ploča, nije izvodljivo, jer su se oni prosto otimali
oko pevača i avanse davali šakom i kapom. Pevači su se ponašali
poput fudbalera, seljakali se iz fabrike u fabriku i tako stvarali
haos na ionako haotičnom disko tržištu.
To što je dala pevačima, fabrika je
htela i da vrati. Kako pevač dobije od jedne prodate ploče samo 20
starih dinara, trebalo je, znači, za trajanje ugovora - godinu, dve,
tri - prodati nekoliko stotina hiljada ploča. Takvo stanje
nesumnjivo da je odgovaralo samo pevačima.
Proizvođačima nije preostalo ništa
drugo već da svoju proizvodnju orijentišu na pevače kojima su dali
avans. Međutim, diskografi su se preračunali. Nisu vodili računa
da li tržište može da primi ono što su oni svakodnevno
izbacivali.
A oni su išli iz krajnosti u krajnost - štampali su ploče u 100.000 primeraka, sa utisnutim znakom da je "zlatna", a ona još ni iz proizvodnje nije izašla. Tako je danas PGP RTB zbog nekurentnih zaliha i zamrznutog kapitala dovedena u lošu situaciju.
A oni su išli iz krajnosti u krajnost - štampali su ploče u 100.000 primeraka, sa utisnutim znakom da je "zlatna", a ona još ni iz proizvodnje nije izašla. Tako je danas PGP RTB zbog nekurentnih zaliha i zamrznutog kapitala dovedena u lošu situaciju.
Za ploče Lepe Lukić govorilo se, a i
proizvođač je to na omotima isticao, da se prodaju u milionskom
tiražu. Ako je verovati onome što stoji na omotu, ova nekadašnja
"kraljica" narodne pesme prodala je oko 3 miliona ploča.
Međutim, ona je do sada snimila svega 18 ploča, koje su prodate u
tiražu 1,8 miliona primeraka.
Proizvođači nisu štedeli kada je u pitanju reklama
Dragan Živković - Tozovac, posle
prošlogodišnje pobede na putujućem festivalu "Pesma leta"
nije hteo da potpiše ekskluzivan ugovor. On je jednostavno tražio
da se svaka njegova ploča štampa kao "zlatna".
Tako je Tozovac za "Diskos" snimio ploču "Šumadinac". Međutim, iako je u to vreme, a verovatno je i sada, naš najpopularniji i uz Safeta Isovića najtraženiji "narodnjak", Tozovac je precenio svoju popularnost.
U to vreme još uvek 100.000 Jugoslovena nije obožavalo Tozovca. "Šumadinac" nije doživeo "zlatni" tiraž, pa je Tozovac kasnije snimio još jednu ploču za "Diskos" koja je ipak "pozlatila" trenutno najvećeg šarmera domaće estrade.
Tozovac je, mimo verovanja i reklamnih priča, morao da čeka "Jeremiju" da bi njegovu vitrinu ukrasio trofej "zlatna" ploča.
Tako je Tozovac za "Diskos" snimio ploču "Šumadinac". Međutim, iako je u to vreme, a verovatno je i sada, naš najpopularniji i uz Safeta Isovića najtraženiji "narodnjak", Tozovac je precenio svoju popularnost.
U to vreme još uvek 100.000 Jugoslovena nije obožavalo Tozovca. "Šumadinac" nije doživeo "zlatni" tiraž, pa je Tozovac kasnije snimio još jednu ploču za "Diskos" koja je ipak "pozlatila" trenutno najvećeg šarmera domaće estrade.
Tozovac je, mimo verovanja i reklamnih priča, morao da čeka "Jeremiju" da bi njegovu vitrinu ukrasio trofej "zlatna" ploča.
Analiza disko tržišta pokazala je da
svaka gramofonska ploča, koja se reklamira kao "zlatna"
doživljava pravi bum. Proizvođači nisu štedeli kada je u pitanju
reklama. Skoro svaka, od jedanaest disko kuća, ima na svim radio
stanicama zakupljene minute i minute programa.
Na Televiziji su zakupili blokove u emisijama, kao i u reklamnim "Spotovima" uoči i posle najgledanije emisije "Dnevnika".
Proizvodnja jedne ploče košta tvornicu, sa svim izdacima, svega nešto malo preko 200 starih dinara. Ostatak od 500 starih dinara, kolika je prodajna cena tvornice, ostaje kao čista dobit.
Zato su proizvođači i u mogućnosti da izdvoje tolika sredstva za reklamu. Međutim, ispostavilo se da njihovo reklanniranje "zlatnih" predstavlja obmanu, jer mnoge mnogo slušane pesme nikad nisu postale "zlatne" - iako su kao takve prikazivane.
Na Televiziji su zakupili blokove u emisijama, kao i u reklamnim "Spotovima" uoči i posle najgledanije emisije "Dnevnika".
Proizvodnja jedne ploče košta tvornicu, sa svim izdacima, svega nešto malo preko 200 starih dinara. Ostatak od 500 starih dinara, kolika je prodajna cena tvornice, ostaje kao čista dobit.
Zato su proizvođači i u mogućnosti da izdvoje tolika sredstva za reklamu. Međutim, ispostavilo se da njihovo reklanniranje "zlatnih" predstavlja obmanu, jer mnoge mnogo slušane pesme nikad nisu postale "zlatne" - iako su kao takve prikazivane.
Ko ima najviše zlatnih ploča?
Slučaj malog beogradskog proizvođača
gramofonskih ploča "Beograd diska" je posebno
interesantan. On nije u stanju da godišnje proizvede ni milion
primeraka, ali to nije smetalo "Beograd disku" da za
javnost podeli oko 15 "zlatnih" ploča.
Ispada da su prodali više nego što mogu da proizvedu.
Ispada da su prodali više nego što mogu da proizvedu.
Gledajući omote ploča, slušajući
plaćene reklame, poverovalo bi se da smo mi zemlja u kojoj se
nekoliko stotina pevača kiti sa "zlatnim" pločama, koje
im automatski daju naziv "zlatni glas".
Istina je da ih ima samo nekoliko.
Rekorderi su Lepa Lukić i Safet Isović, sa po 18 "zlatnih" ploča.
Zilha - Silvana Armenulić reklamirana je kao pevačica sa nešto preko 15 "zlatnih" ploča. Međutim, i pored tolike reklame i buke ona je jedva sakupila dve do tri "zlatne".
Ostali pevači - Ivica Šerfezi, Mišo Kovač, Dragan Živković Tozovac, Miki Jevremović, Meho Puzić, Nedeljko Bilkić, Hašim Kučuk Hoki, te grupa "Pro arte", koji su stvarno "zlatni", imaju po jednu, dve ili najviše tri "zlatne" ploče.
Sa ovog spiska nedostaju dva ili tri pevača, koji su "zlatni", dok ostali za koje se verovalo da poseduju ovaj trofej i pored njihove želje nisu uspeli da se njim okite.
Istina je da ih ima samo nekoliko.
Rekorderi su Lepa Lukić i Safet Isović, sa po 18 "zlatnih" ploča.
Zilha - Silvana Armenulić reklamirana je kao pevačica sa nešto preko 15 "zlatnih" ploča. Međutim, i pored tolike reklame i buke ona je jedva sakupila dve do tri "zlatne".
Ostali pevači - Ivica Šerfezi, Mišo Kovač, Dragan Živković Tozovac, Miki Jevremović, Meho Puzić, Nedeljko Bilkić, Hašim Kučuk Hoki, te grupa "Pro arte", koji su stvarno "zlatni", imaju po jednu, dve ili najviše tri "zlatne" ploče.
Sa ovog spiska nedostaju dva ili tri pevača, koji su "zlatni", dok ostali za koje se verovalo da poseduju ovaj trofej i pored njihove želje nisu uspeli da se njim okite.
Ima i takvih pevača koji su stavljali
"veto" proizvođaču da ih reklamira kao "zlatne",
jer oni to stvarno i nisu.
Među njima je svakako najinteresantniji slučaj Đorđa Marjanovića, koji već oko 15 godina suvereno vlada estradnom scenom, koji je godinama skoro u svakom većem mestu imao svoj klub, ali nije uspeo da ni jednu ploču proda u tiražu od 100.000 primeraka.
To jasno govori koliko je teško "pozlatiti" jednu ploču.
Među njima je svakako najinteresantniji slučaj Đorđa Marjanovića, koji već oko 15 godina suvereno vlada estradnom scenom, koji je godinama skoro u svakom većem mestu imao svoj klub, ali nije uspeo da ni jednu ploču proda u tiražu od 100.000 primeraka.
To jasno govori koliko je teško "pozlatiti" jednu ploču.
Proizvođači ove potrošačke muzike
obmanjivali su javnost, kršili poslovni moral, a niko ih nije
pozivao na odgovornost. U Zakonu o reklamama stoji da reklama mora
biti istinita. U slučaju "zlatnih" ploča, koje su očito
vrlo brzo zakržljale, reklama je u većini slučajeva lažna.
Napisao: Ratko Marić, obrada: Yugopapir (Revija 92, 1973.)
