Mart 1985: On je bio u crnom od glave do pete
("Moje večito crno stono" - kaže). Kraj šanka su te
večeri defilovale sve same ljubazne dame - i one u šesnaestoj,
koje su o Arsenu slušale od roditelja, i one u četrdesetoj, koje su
o Arsenu pričale svojim kćerkama.
Na fasadi Doma sindikata nije
bilo nikakvog panoa, samo jedan plakat u ulazu, sa strane. Ponovo je
proradila šifra ARSEN.
Blagi bože! Dvadeset godina od prvog
solističkog koncerta. Pa koliko onda ima otkako smo postali
profinjeno sentimentalni? Ah, da: Arsen peva već trideset godina.
U stvari ne znam zašto sam uvek
sentimentalan kad pišem o Arsenu.
Uvek se raspilavim kao šlag na
novogodišnjoj torti u četiri ujutro prvog januara, a nisam
odrastao uz Arsena.
Slušao sam ga negde usput, u svojoj
kragujevačkoj sobi sa zaključanim vratima i dragim devojkama kraj
sebe, dok su roditelji u drugoj sobi gledali najnoviju epizodu
najnovije američke serije.
Nisam rastao uz njega, kao ni polovina
tih ljudi u punoj Dvorani Doma sindikata, od kojih su neki dovikivali
BRAVO, MAJSTORE! a neki svakih deset sekundi objašnjavali svima oko sebe
kako je fantastičan.
Ali, svako malo Arsen nas sačeka u zasedi sa
nekim ključnim stihom, poput onog "Ima želju da me liječi,
djevojka iz moga kraja". I to nam dođe kao dijagnoza.
Znaš,
osećaš se loše i nije ti jasno šta je to što te tera da se
svađaš sa svojim prijateljima i da se jutrom teško budiš, a onda
kupiš Arsenovu novu ploču i čovek ti postavi dijagnozu - i odmah si
pola izlečen.
Ja sam jedan od bivših mladića
Počeo je koncert (iza njega
poluosvetljena fingirana vrata, prozori, stepenice - popeti se do
vrata, izaći napolje i kroz prozor pogledati u svoju unutrašnjost)
pesmom "Ono sve što znaš o meni".
Jedan glas, jedan
klavir i ruke Stjepana Mihaljinca.
Jedan stih je drugačiji:
umesto "Ja sam jedan od mladića..." peva "Ja sam jedan od
bivših mladića".
Onda pesma o magarcu i detelini sa "tri
i više listova", koja se završava delom u kojem pesnik, tj.
Arsen, pati jer nikako da pronađe makar jednu detelinu sa četiri
lista, a magarac kraj njega pase sve u 16 i uzput ždere tone srećne
trave:
"Ja svestan svojeg jada, on nije svoje sreće... "
I to tako ide. On u crnom, svi u
crnom. Pravi muzičar, kaže:
"Vi ga bacite na glavu i on pada
na glavu."
Nekoliko pesama, pa (sjajna) konferansa.
Moderna
muzika je takva kakva je - kaže, on, lično, uzda se u ove mladiće
s gitarama - Ibricu, Percla, pa onda u Olivera Dragojevića, oni će promeniti svet.
Ali jedan
prijatelj mu tvrdi da "ako ti što promjenu napravi, biće to
harmonika", jer harmonika je uvek bila u prvim redovima.
Kad god je bilo gusto, kad god se kretalo u nešto, tu je bila harmonika, a
klaviri su ostajali u prestonicama. Zato na klavire pala senka
sumnje - da su bili saradnici...
A razlika je tu: ima zapadnih
klavira i klasičnih klavira. Na klasičnim su uvek pisali STENVEJ,
PETROF... a na ovim malim stoji NE PUCAJTE U PIJANISTU.
Bio je tu Kapor - poklonio mu
je otvarač za flaše.
Bio je Šerbedžija, sa pet čaša vina u
stomaku i jednom u ruci.
Bio je i Peđa Nešković, slikar, čija je
ogavna slika "Susret jelena i kupačice" visila na vrhu
scene.
I tako je to išlo.
Napolju nas je
čekala košava i retki autobusi, nošeni vetrom kao lišće niz jednu beogradsku padinu. Šta mi je ostalo nego da svratim na piće u
"Bosnu", kad su čak dve drage devojčice odbile poziv da
ih odvedem na Arsenov koncert.
Nisu odrastale uz njega.
Jebi ga, uz
šta su onda odrastale i da li su uopšte odrasle, i kad odrastu, da li će umeti da vole?
Kako si?
Odlično. Nikad bolje.
Napisao: Dragan Todorović, obrada: Yugopapir (NON, 1985.)