Tom prilikom je rekla mnoge stvari koje je bilo nezamislivo čuti pre par godina...
Jelena Cvetković, profesor lepe književnosti, zaposlena već osam godina kao novinar Televizije Novi Sad.
Skrenula je pažnju jugoslovenske javnosti aktuelnim, hrabrim i sveobuhvatnim prilozima u "Panorami", unutrašnjepolitičkom magazinu Televizije Novi Sad.
• Otkud, uopšte, profesor u novinarstvu?
Bila sam naivna kad sam se upisivala
na fakultet, mislila sam da je za novinara važno da bude pismen - kaže Jelena. - Neko vreme sam radila na radiju, a onda sam prešla na
televiziju.
• Da li je velika razlika između ova
dva medija?
Jeste. Bez fraze. I sad mi je žao što
nisam više na radiju. Na televiziji zavisiš od više ljudi i samim
tim teže je raditi.
• Zašto ste onda prešli?
Čovek uradi razne stvari pa mu posle
bude žao. Ipak, i dalje mislim da je televizija bogatije sredstvo.
Neke stvari je teško ispričati. Televizija to jednostavno pokaže.
U principu, televizijski novinari su siromašniji od onih na radiju.
Mi se dopunjavamo slikom i zaboravljamo da je novinarstvo pre svega
reč.
• Vidimo da Televizija Novi Sad ima
lepu modernu zgradu. Da li su novinari u njoj dobili mesto koje im
pripada?
Ma kakvi. Radimo u užasnim uslovima
kao što i sami vidite. Bukvalno nema stolica, pisaćih mašina, nema
vazduha. Mada se novinarstvom ne bavimo u redakciji moramo ovde da se
vratimo i
završimo posao. No, to je slika odnosa
društva prema novinarima.
Takvi su nam i lični dohoci, oprema je na ivici, tonski zapisi tako slabi da jedan sagovornik govori od soprana do basa.
Dobro smo stajali samo dok je Televizija Novi Sad bila novorođenče. Ali, ovde se pravi program na pet jezika, u pet ravnopravnih redakcija, tako da se ovaj prostor punio opremom i ljudima i postao tesan. Ali, gradimo novi TV dom i nadamo se da će biti bolje.
Takvi su nam i lični dohoci, oprema je na ivici, tonski zapisi tako slabi da jedan sagovornik govori od soprana do basa.
Dobro smo stajali samo dok je Televizija Novi Sad bila novorođenče. Ali, ovde se pravi program na pet jezika, u pet ravnopravnih redakcija, tako da se ovaj prostor punio opremom i ljudima i postao tesan. Ali, gradimo novi TV dom i nadamo se da će biti bolje.
Rudari nisu bundžije
Sve što sam snimila mogla sam i da
prikažem, a veliki deo smo i emitovali. Ti ljudi su retko bili u
prilici da govore. Kada im se pružila prilika da nešto kažu, često
su se ponavljali.To su jedini delovi koje smo izbacili.
Osnovna ideja u tom prilogu bila nam je da pokažemo da se ne radi o grupi od pet baraba, lenčuga i bundžija koji manipulišu rudarima. Reportaža je pokazala da svi oni isto misle. Idejom da se radi o grupi mangupa pokušali su da me odvrate od razgovora sa rudarima.
Za mene je bila satisfakcija kada je referendum koji je sproveden na inicijativu opštine pokazao da je većina za obustavu rada. Čak i činovnici.
Osnovna ideja u tom prilogu bila nam je da pokažemo da se ne radi o grupi od pet baraba, lenčuga i bundžija koji manipulišu rudarima. Reportaža je pokazala da svi oni isto misle. Idejom da se radi o grupi mangupa pokušali su da me odvrate od razgovora sa rudarima.
Za mene je bila satisfakcija kada je referendum koji je sproveden na inicijativu opštine pokazao da je većina za obustavu rada. Čak i činovnici.
• Veliki deo jugoslovenske javnosti
prvi put je stvarno video u ovoj emisiji kako tamošnji rudari žive
i rade.
Uslovi su daleko teži nego što smo
mogli da pokažemo. Sišla sam sa njima u najdublju jamu na hiljadu
metara dubine. (Prva žena koja se ikada spustila u tu jamu - op. Y.) Zato su mi i verovali, tako sam i saznala u kakvim
uslovima rade.
Kada sam videla prvog pacova užasno sam se prepala, a onda su mi rudari rekli da ti ljudi sat i po putuju u malim neudobnim vagončićima kroz zemlju do mesta gde će kopati. Mi smo prošli taj put i jedan član ekipe nam je pao u nesvest.
Tu je toplo, vlažno, nema dovoljno vazduha. To je jedan od najprimitivnijih rudnika. Žao mi je što slika nije mogla sve da pokaže. Pa sami rudari kažu - živimo u rudniku, radimo u rudniku. Kad bi makar živeli u boljim uslovima lakše bi podneli ono što ih čeka pod zemljom. Naravno, to nije labinska specifičnost, ali štrajk se desio u Labinu.
U jednom trenutku dok smo puzali kao životinje kroz neke sužene delove rudnika sela sam i počela da plačem. Onda sam shvatila da niko ne može da me iznese otuda pa sam nastavila da puzim. Tužno je što te izmrcvarene ljude ni na površini ne čeka ništa bolje. Njihove kupaonice su u užasnom stanju.
Moram da kažem da sam se lično uverila da su kupaonice rukovodstva u mnogo boljem stanju jer su mi ih ljubazno stavili na raspolaganje. Čak su i prostorno veoma udaljene.
Kada sam videla prvog pacova užasno sam se prepala, a onda su mi rudari rekli da ti ljudi sat i po putuju u malim neudobnim vagončićima kroz zemlju do mesta gde će kopati. Mi smo prošli taj put i jedan član ekipe nam je pao u nesvest.
Tu je toplo, vlažno, nema dovoljno vazduha. To je jedan od najprimitivnijih rudnika. Žao mi je što slika nije mogla sve da pokaže. Pa sami rudari kažu - živimo u rudniku, radimo u rudniku. Kad bi makar živeli u boljim uslovima lakše bi podneli ono što ih čeka pod zemljom. Naravno, to nije labinska specifičnost, ali štrajk se desio u Labinu.
U jednom trenutku dok smo puzali kao životinje kroz neke sužene delove rudnika sela sam i počela da plačem. Onda sam shvatila da niko ne može da me iznese otuda pa sam nastavila da puzim. Tužno je što te izmrcvarene ljude ni na površini ne čeka ništa bolje. Njihove kupaonice su u užasnom stanju.
Moram da kažem da sam se lično uverila da su kupaonice rukovodstva u mnogo boljem stanju jer su mi ih ljubazno stavili na raspolaganje. Čak su i prostorno veoma udaljene.
• U tom rudniku rade pretežno
Bosanci. Bilo je nagoveštaja da se radi o nacionalnoj
netrpeljivosti. Ima li u tome istine?
Ne. Tu pretežno rade rudari iz Bosne
i bezzemljaši iz Slavonije. Ima puno Hrvata, Srba i Muslimana. Ali ne
radi se o nacionalnom sukobu. To je sukob došljaka i njihova
integrisanost sa sredinom koja ih u stvari neće.
Meštani mnogo lagodnije žive od turizma. Samom Labinu nije potreban ovaj rudnik ali je potreban okolnoj industriji.
Meštani mnogo lagodnije žive od turizma. Samom Labinu nije potreban ovaj rudnik ali je potreban okolnoj industriji.
• Štrajk je kod nas vrlo neomiljena
pojava. Vi ste jasno pokazali da su rudari štrajkovali a da nisu
"obustavili rad". Da li je možda bilo nezadovoljnih
ovakvim prikazivanjem stvari?
Ovog puta je svima bilo jasno da se
radi o štrajku u klasičnom smislu. Ti rudari smatraju da su u
najamnom odnosu. Ovo društvo se suočilo sa nečim novim, vrlo
ozbiljnim. Ovo je početak otvaranja crne kutije naše krize.
• Rudare nisu podržali njihovi
drugovi iz drugih krajeva naše zemlje. Za njih su se, izgleda,
jedino novinari interesovali. Kako to objašnjavate?
Rudari su dobili jako mnogo telegrama
podrške. Ti telegrami su bili lični, nisu dolazili od sindikata ili
rudara na primer. To je pitanje koje traži odgovor. Šta je radnička
klasa mislila tih mesec dana dok su njihovi drugovi štrajkovali. Tužno je što nije bilo solidarnosti.
Jedan rudar mi je rekao da ga najviše boli to što su oni slali pomoć rudarima u Englesku kad su štrajkovali, a njima niko. A za ovih mesec dana nisu primali ni platu ni bonove.
Dosta se manipulisalo sa podatkom da rudari ovde imaju platu i po sedamnaest miliona. Zaboravlja se da nije isto primati sedamnaest miliona u Bosni i u Labinu. Za tih sedamnaest miliona oni rade 30 dana mesečno.
Rukovodstvo rudnika je trebalo javno da prizna da oni uz normalan rad ne bi zaradili ni jedanaest miliona. Pod normalnim radom podrazumevam da imaju slobodnu subotu i nedelju.
Jedan rudar mi je rekao da ga najviše boli to što su oni slali pomoć rudarima u Englesku kad su štrajkovali, a njima niko. A za ovih mesec dana nisu primali ni platu ni bonove.
Dosta se manipulisalo sa podatkom da rudari ovde imaju platu i po sedamnaest miliona. Zaboravlja se da nije isto primati sedamnaest miliona u Bosni i u Labinu. Za tih sedamnaest miliona oni rade 30 dana mesečno.
Rukovodstvo rudnika je trebalo javno da prizna da oni uz normalan rad ne bi zaradili ni jedanaest miliona. Pod normalnim radom podrazumevam da imaju slobodnu subotu i nedelju.
• U jednom trenutku, razgovarajući
sa rudarima rekli ste da su ovoga puta Partija i Sindikat bili protiv
rudara. Pre nekoliko godina bilo je nezamislivo da se ovako nešto
čuje na televiziji...
Ali, to je tačno. Taj štrajk će
biti zapamćen i po tome što su se Partija i Sindikat okrenuli
protiv klase. Nisu smeli članovi Saveza komunista da budu među
štrajkbreherima. I oni sami su bili razočarani i sumnjali su u
ispravnost svog ostanka u Savezu komunista.
Smešno mi je što se rudarima zamera što su organizovali straže. Pa to je normalno u svakom štrajku. Biće dobro da se, kad se emocije slegnu, racionalno razmotri sve to što se dogodilo. Ipak emocije ne treba sasvim zaboraviti.
Bilo je dosta ravnodušnosti. Mislim da smo i mi novinari krivi što se prava slika nije pojavila ranije. Možda bi se sprečilo da se ljudi iscrpe, da Partija ne ode u štrajkbrehere.
Smešno mi je što se rudarima zamera što su organizovali straže. Pa to je normalno u svakom štrajku. Biće dobro da se, kad se emocije slegnu, racionalno razmotri sve to što se dogodilo. Ipak emocije ne treba sasvim zaboraviti.
Bilo je dosta ravnodušnosti. Mislim da smo i mi novinari krivi što se prava slika nije pojavila ranije. Možda bi se sprečilo da se ljudi iscrpe, da Partija ne ode u štrajkbrehere.
• Izgleda da je autocenzura kod
novinara suviše jaka?
To sam upravo htela da kažem. Autocenzura postaje masovna pojava. Verovatno je to posledica ličnog
iskustva i iskustva drugih. Kod nas, zapravo, nema prave cenzure. Imamo pokušaje moćnika iz rukovodstava da spreče novinare da o
nečemu pišu. Ali, niko od njih se ne bi javno suprotstavio. Ipak, postoji strah.
• Odakle potiče taj strah?
Ja lično nemam tog straha niti suviše
jaku autocenzuru. Ali mislim da to sve dolazi zbog loših iskustava i
izbora kadrova u samim novinskim kućama. Svuda imamo sloj novinara i
sloj birokratije koja ima potrebu da se potvrđuje pred onima koji su
je izabrali.
Problem je redakcija što pristaju na poslušnost. Nema rukovodstva koje bi javno izašlo sa nekom zabranom. Zašto onda pristajemo na telefonske pozive i intervencije kojima nema traga?
Problem je redakcija što pristaju na poslušnost. Nema rukovodstva koje bi javno izašlo sa nekom zabranom. Zašto onda pristajemo na telefonske pozive i intervencije kojima nema traga?
Gazdin bič
• Kako objašnjavate onda to što su
novinari postali dežurni krivci? Izgleda da se misli da ružno lice ne postoji ako se ne objavi slika u novinama?
Talas sveopšte povike na novinare
pravi ih kukavicama. To je već uhodan scenario. Kod nas je daleko lakše da govorimo o onome što pišu novinari nego o uzrocima pojava
o kojima pišu.
Nije teško Jelenu Cvetković skinuti sa programa. To će se brzo zaboraviti, ali je teško priznati da celo jedno privredno rukovodstvo stoji iza pljačke, a da opet celo opštinsko rukovodstvo to pokriva.
Mene optužuju da idem u druge sredine i tamo pronalazim ovakve slučajeve. To nije tačno. Imala sam velikih problema sa beočinskom fabrikom cementa, na primer. Čak su i iz Partije pokušali da me izbace.
A radilo se o tome što je Televizija Novi Sad otkrila kako je nestajao silan cement. Veliki idejni problem ovog društva je što, kad novinari pišu o nekoj deformaciji, odmah se istražuju pobude novinara.
Nikoga glava ne boli od neizgovorene reči.
Televizija je tu u vrlo teškom položaju, njoj se najteže prašta. Čak se i novinama lakše zaboravlja.
Nije teško Jelenu Cvetković skinuti sa programa. To će se brzo zaboraviti, ali je teško priznati da celo jedno privredno rukovodstvo stoji iza pljačke, a da opet celo opštinsko rukovodstvo to pokriva.
Mene optužuju da idem u druge sredine i tamo pronalazim ovakve slučajeve. To nije tačno. Imala sam velikih problema sa beočinskom fabrikom cementa, na primer. Čak su i iz Partije pokušali da me izbace.
A radilo se o tome što je Televizija Novi Sad otkrila kako je nestajao silan cement. Veliki idejni problem ovog društva je što, kad novinari pišu o nekoj deformaciji, odmah se istražuju pobude novinara.
Nikoga glava ne boli od neizgovorene reči.
Televizija je tu u vrlo teškom položaju, njoj se najteže prašta. Čak se i novinama lakše zaboravlja.
• Šta kažete na izraz "uznemiravanje javnosti" koji se često upotrebljava?
Mislim da javnost mnogo više mogu da
uznemire funkcioneri nego mi. Kad predsednik SIV-a da izjavu, svima je
jasno da se nijedna redakcija neće usuditi da to ne objavi. Naše
rukovodstvo nema pravu sliku o javnom mnenju u zemlji. A vrlo je potrebno da je imaju.
Što se slobode štampe tiče, nje ima onoliko koliko ima slobode u društvu. I iz samog rukovodstva SK čujemo povike za više demokratije. I novinari treba da traže više slobode. E, ako nam to prođe, a ne odemo u Mitrovicu, onda će sve biti dobro.
Upozorili su me da u Mitrovici postoji žensko odeljenje u zatvoru. Ja sam rekla da ću rizikovati samo ako tamo postoji bašta da sadim povrće i tako hranim svoje dete.
Što se slobode štampe tiče, nje ima onoliko koliko ima slobode u društvu. I iz samog rukovodstva SK čujemo povike za više demokratije. I novinari treba da traže više slobode. E, ako nam to prođe, a ne odemo u Mitrovicu, onda će sve biti dobro.
Upozorili su me da u Mitrovici postoji žensko odeljenje u zatvoru. Ja sam rekla da ću rizikovati samo ako tamo postoji bašta da sadim povrće i tako hranim svoje dete.
• Često se čuje da u Jugoslaviji
postoji osam (šest republičkih i dve pokrajinske) istina, pa prema
tome isto toliko različitih istina u novinama. Da li je zaista tako?
To je zato što štampa pristaje da bude
štampa svoje društveno-političke zajednice. Pri tom mislim na
društveno-političke zajednice republika i pokrajina. Najlakše je kritikovati Centralni komitet SKJ ili SIV.
Ali samo pokušajte da kritikujete vladu svoje republike ili pokrajine. To će teško proći bez posledica.
To je priča o Jugoslovenima i jugoslovenstvu.
Živimo u osam odvojenih državica, a pogledajte samo na karti i cela Jugoslavija je tako mala.
Lakše js napasti jugoslovenske interese nego interese republika i pokrajina. I to je problem redakcija. Cilj redakcije "Panorame" je da bude prozor u Jugoslaviju, da se nađemo tamo gde mislimo da ima problema koji su jugoslovenski.
Često mi kolege iz lokalne štampe kažu - lako je vama, vi dođete pa odete, a mi ostajemo.
Ali, ako se ponašamo kao sluge, ne treba da se čudimo kad nas dohvati gazdin bič.
Ali samo pokušajte da kritikujete vladu svoje republike ili pokrajine. To će teško proći bez posledica.
To je priča o Jugoslovenima i jugoslovenstvu.
Živimo u osam odvojenih državica, a pogledajte samo na karti i cela Jugoslavija je tako mala.
Lakše js napasti jugoslovenske interese nego interese republika i pokrajina. I to je problem redakcija. Cilj redakcije "Panorame" je da bude prozor u Jugoslaviju, da se nađemo tamo gde mislimo da ima problema koji su jugoslovenski.
Često mi kolege iz lokalne štampe kažu - lako je vama, vi dođete pa odete, a mi ostajemo.
Ali, ako se ponašamo kao sluge, ne treba da se čudimo kad nas dohvati gazdin bič.
Razgovarala: Ljiljana Jovanović, snimio: Leon Pijade, obrada: Yugopapir (RTV revija, 1987.)
 |
| Jelena Cvetković je preminula 4. jula 1987, tek nešto više od mesec dana nakon objavljivanja ovog intervjua (In memoriam objavljen u zagrebačkom Studiju) |
