Ratna biografija Milana Kevića je
izuzetna, za današnje pojmove gotovo neshvatljiva, i kada o učešću
ovoga dečaka u narodnooslobodilačkoj borbi ne bi postojali
dokumenti, teško bi se moglo poverovati u njenu verodostojnost.
Ovako, sumnji nema mesta, činjenice su činjenice. Preostale nam je jedino da s nekoliko primera ilustrujemo tu neobičnu biografiju.
Ovako, sumnji nema mesta, činjenice su činjenice. Preostale nam je jedino da s nekoliko primera ilustrujemo tu neobičnu biografiju.
Milan je postao partizan krajem 1941.
godine, silom prilika.
Uskočio je među ozbiljne ljude i ne shvatajući šta to znači. Bilo mu je tada deset godina. Uzeli su ga sa sobom kozarački partizani kao ratno siroče.
Njegov otac, komandir čete, poginuo je u napadu na Gornje Podgradce, a majku i pet sestara ubile su ustaše u rodnom selu Miloševom Brdu.
Od toga dana roditelje su mu zamenjivali kozarački borci. Milan je postao kurir komandira čete Sime Vejnovića.
Sličnu sudbinu su imali mnogi dečaci
- partizanski kuriri, ali, za razliku od njih, Milan Kević je uspeo
da sebi izbori status borca ravnopravnog svima ostalima i da postane
najmlađi oficir Narodnooslobodilačke vojske Jugoslavije.
Milan je prekršio komandirovo naređenje
Zajedno s tim vodom odlazi i Milan - kao kurir. Bio je čvrsto uveren da nema tako teške situacije iz koje ne bi mogao izaći služeći se svojim kurirskim iskustvima.
Tako je krajem 1943. godine izveo svoj neobični podvig. Bio je tada kurir Steve Pavkovića, komandira 2. čete 1. bataljona Kalničkog partizanskog odreda.
Nemci su iznenada upali u selo Grabovac, u kome se tada nalazila komandirova žena sa maloletnom kćerkicom. Komandir je bio očajan. Znao je šta će se dogoditi ako Nemci saznaju da je tu žena partizanskog komandira, ali tu se nije moglo ništa učiniti. Odlazak u selo puno Nemaca učinio mu se nemoguć i besmislen.
- Druže komandiru, ja ću spasiti
tvoju ženu i kćerkicu - rekao je odlučno Milan.
Komandir je strogim pogledom presekao
svoga kurira. Rekao mu je da su njegova žena i dete - privatna
stvar. Zapravo, hteo je da odbije Milana i od pomisli na tako nešto
Milan je prekršio komandirovo naređenje.
Čim se spustio mrak, zagazio je u duboki sneg i uputio se prema Grabovcu. Poznavao je odlično teren i oprezno, poput senke, prišao je prvim kućama.
Čim se uverio da su Nemci u selu i da s te strane ne može ući, spustio se u jednu vododerinu i pošao prema sredini sela.
Ujutru, na opšte iznenađenje komandira i cele čete, vratio se zajedno sa ženom i devojčicom.
Komandir Stevo nije imao snage da kazni svog kurira, koga su borci radosno nosili na rukama.
Čim se spustio mrak, zagazio je u duboki sneg i uputio se prema Grabovcu. Poznavao je odlično teren i oprezno, poput senke, prišao je prvim kućama.
Čim se uverio da su Nemci u selu i da s te strane ne može ući, spustio se u jednu vododerinu i pošao prema sredini sela.
Ujutru, na opšte iznenađenje komandira i cele čete, vratio se zajedno sa ženom i devojčicom.
Komandir Stevo nije imao snage da kazni svog kurira, koga su borci radosno nosili na rukama.
Junaci nikad ne mogu poginuti
Ponekad Milan nije bio zadovoljan
svojom kurirskom dužnošću. Mada je prenosio poštu najstrože
poverljivosti, činilo mu se da su pravi borci samo oni koji se tuku
prsa u prsa s neprijateljem. Želeo je da bude u velikim okršajima.
Kada bi mu se pružila takva prilika, on je nije ispuštao. Ponovno je došao u vezu s jedinicom Nikole Demonje.
Proslavljeni komandant je toplo primio svoga starog poznanika. Pitao ga je da li je propušio. Ranije, kada su bili zajedno, Demonja je primetio u Milana cigarete i ljutito rekao:
- Krušnu li ti mrvicu, Švrćo, vidim li to još jednom u tvojim rukama, izdevetaću te prakljačom po starki.
Kada bi mu se pružila takva prilika, on je nije ispuštao. Ponovno je došao u vezu s jedinicom Nikole Demonje.
Proslavljeni komandant je toplo primio svoga starog poznanika. Pitao ga je da li je propušio. Ranije, kada su bili zajedno, Demonja je primetio u Milana cigarete i ljutito rekao:
- Krušnu li ti mrvicu, Švrćo, vidim li to još jednom u tvojim rukama, izdevetaću te prakljačom po starki.
Brigada se tada pripremala da zajedno s
ostalim slavonskim jedinicama napadne ustaško uporište Voćin.
Milan je zamolio komandanta Demonju da mu dopusti da pođe u
akciju.
Bila je to teška borba. U toku okršaja neprijateljevi tenkovi su se probili pravcem gde se nalazio Demonja. Komandant se nije dvoumio - skočio je na jedan tenk i ubacio bombu u kupolu. Kada su to videli borci koji su se tu našli, napali su drugi tenk i uništili ga.
Milan je svojim očima gledao taj prizor i u njemu se stvorilo uverenje da takvi junaci nikad ne mogu poginuti. Zaželeo je da ih oponaša.
Kada mu je Demonja naredio da prenese naređenje jednoj četi da krene odlučnije u napad, potrčao je izlažući se neprijateljevoj vatri - i pao pogođen dum-dum zrnom u nogu.
Zbog teških uslova lečenja, rana se komplikovala i umalo mu nije odsečena noga.
Bila je to teška borba. U toku okršaja neprijateljevi tenkovi su se probili pravcem gde se nalazio Demonja. Komandant se nije dvoumio - skočio je na jedan tenk i ubacio bombu u kupolu. Kada su to videli borci koji su se tu našli, napali su drugi tenk i uništili ga.
Milan je svojim očima gledao taj prizor i u njemu se stvorilo uverenje da takvi junaci nikad ne mogu poginuti. Zaželeo je da ih oponaša.
Kada mu je Demonja naredio da prenese naređenje jednoj četi da krene odlučnije u napad, potrčao je izlažući se neprijateljevoj vatri - i pao pogođen dum-dum zrnom u nogu.
Zbog teških uslova lečenja, rana se komplikovala i umalo mu nije odsečena noga.
U unutrašnjosti zemlje neprijatelj je ostavio okorele zločince
Kao kurir štaba Kalničke operativne
zone, Milan je izvršio mnogo važnih kurirskih zadataka.
Unapređen je u čin vodnika, a nešto kasnije je već nosio oznake komandira čete. U drugoj polovini 1944. godine pozvali su ga u personalno odeljenje 10. korpusa, i pošto su dugo proveravali da li je on taj koga su pozvali, čestitali su mu unapređenje u čin poručnika.
Bio je najmlađi oficir NOVJ.
Tada mu je saopšteno da je odlikovan Partizanskom zvezdom III reda - odlikovanjem koje se davalo izvanredno zaslužnim borcima.
Unapređen je u čin vodnika, a nešto kasnije je već nosio oznake komandira čete. U drugoj polovini 1944. godine pozvali su ga u personalno odeljenje 10. korpusa, i pošto su dugo proveravali da li je on taj koga su pozvali, čestitali su mu unapređenje u čin poručnika.
Bio je najmlađi oficir NOVJ.
Tada mu je saopšteno da je odlikovan Partizanskom zvezdom III reda - odlikovanjem koje se davalo izvanredno zaslužnim borcima.
Kada je formiran prvi bataljon
Odeljenja za zaštitu naroda (Ozna), Milan je ušao u njegov sastav. Bili su tu
prekaljeni borci i starešine koji su uzeli na sebe veoma teške
zadatke u zaštiti naroda i narodne vlasti od terorističkih akcija.
U maju 1945. godine ceo svet je slavio
pobedu nad fašizmom.
Jugoslovenska armija je na zapadnim granicama naše zemlje dovršavala obračun s poslednjim neprijateljevim formacijama.
Međutim, u unutrašnjosti zemlje neprijatelj je ostavio okorele zločince, koji su, skrivajući se danju kod svojih jataka, upadali noću u sela, pljačkali narod i mučki ubijali odbornike i partijske aktiviste.
Za Milana i njegove drugove knojevce rat još nije bio završen. Trebalo je očistiti te poslednje ostatke neprijatelja.
Jugoslovenska armija je na zapadnim granicama naše zemlje dovršavala obračun s poslednjim neprijateljevim formacijama.
Međutim, u unutrašnjosti zemlje neprijatelj je ostavio okorele zločince, koji su, skrivajući se danju kod svojih jataka, upadali noću u sela, pljačkali narod i mučki ubijali odbornike i partijske aktiviste.
Za Milana i njegove drugove knojevce rat još nije bio završen. Trebalo je očistiti te poslednje ostatke neprijatelja.
Mladi poručnik Milan Kević postao je
komandir Poternog odeljenja 1. hrvatske divizije Knoja.
Pod svojom komandom je imao četrdeset i dva borca, od kojih su neki bili dvaput stariji od njega. Za petnaestogodišnjeg Kozarčanina bio je to veoma težak i odgovoran zadatak, trebalo je da uloži sve svoje sposobnosti da bi nadmudrio prepredene špijune, diverzante i teroriste.
Pod svojom komandom je imao četrdeset i dva borca, od kojih su neki bili dvaput stariji od njega. Za petnaestogodišnjeg Kozarčanina bio je to veoma težak i odgovoran zadatak, trebalo je da uloži sve svoje sposobnosti da bi nadmudrio prepredene špijune, diverzante i teroriste.
Danima je Milan sa svojim borcima
tragao za zločincima.
Jednom prilikom je uspeo da otkrije izvršioce pljačke zadruge u jednom selu u Moslavini. Hteo ih je pobiti, ali mu je pretpostavljeni starešina rekao:
Jednom prilikom je uspeo da otkrije izvršioce pljačke zadruge u jednom selu u Moslavini. Hteo ih je pobiti, ali mu je pretpostavljeni starešina rekao:
- Eh, moj baćo, ne može to tako. Mi
živimo u državi koja ima zakone i sudove.
I tako, dok se Milan morao pridržavati
zakonskih propisa - zločinci su bez ikakvih normi i pravila, služeći
se svim sredstvima, izbegavali zasluženu kaznu.
Sedam dana u komi
Ipak, posle dužeg ili kraćeg vremena,
razbojnici su padali u vešto postavljene zamke.
U septembru 1945. godine Milan je izveo svoju poslednju akciju, u kojoj je bio teško ranjen. Pred tu akciju je danima prikupljao podatke o grupici "križara" koji su vršili razbojništva u okolini Trojstva, ali im nikako nije mogao ući u trag.
Na kraju je otkrio da se skrivaju u štali jednog odbornika, kod koga se Milan ranije raspitivao za njih. Nije mogao ni posumnjati da ga ovaj upućuje u pogrešnom pravcu.
U septembru 1945. godine Milan je izveo svoju poslednju akciju, u kojoj je bio teško ranjen. Pred tu akciju je danima prikupljao podatke o grupici "križara" koji su vršili razbojništva u okolini Trojstva, ali im nikako nije mogao ući u trag.
Na kraju je otkrio da se skrivaju u štali jednog odbornika, kod koga se Milan ranije raspitivao za njih. Nije mogao ni posumnjati da ga ovaj upućuje u pogrešnom pravcu.
U iznenadnom prepadu je ubijeno
dvanaest okorelih zločinaca, ali je tom prilikom i Poterno
odeljenje izgubilo svog mladog komandira.
Bio je teško ranjen i kontuzovan. Jaka detonacija mu je potpuno deformisala grudni koš. Skoro niko nije verovao da će preživeti. Sedam dana je bio u komi, a tada je došao svesti i ugledao oko sebe bolničko osoblje.
Bio je teško ranjen i kontuzovan. Jaka detonacija mu je potpuno deformisala grudni koš. Skoro niko nije verovao da će preživeti. Sedam dana je bio u komi, a tada je došao svesti i ugledao oko sebe bolničko osoblje.
Energični dečak je pobedio smrt, s
kojom se pune četiri godine sukobljavao, koju je prezirao i kojoj je
prkosio.
Napisao: Jovo Borojević, obrada: Yugopapir (Front, 1967.)
