Virpazar, avgust 1973: U selu Godinju živi 85-godišnja Milena
Leković, koja je početkom ovog veka bila nezvanična pobednica na
reviji lepote u Londonu...
Negde početkom devetsto sedme godine
knjaz Nikola dobi pismo iz Londona u kome ga zovu da pošalje iz Crne
Gore dve birane devojke i dva mladića "da svet vidi šta Crna
Gora ima".
Knjaz odmah pozva svoje "majore" Janka
Vukotića i Mitra Martinovića.
- Slušajte, proglasi se knjaz, nađite
mi dve devojke i dva momka da ih šiljemo u London. Kad ih nađete,
javite mi da izdam drugu naredbu.
Tako bogme, raziđoše se Vukotić
i Martinović da traže "lepotice" i "lepotane".
Nakon
cigla tri dana eto ih opet kod knjaza.
- Nađosmo ih, knjaže. Od
devojaka - Milena Delibašić iz Spuža i Petruša Ušćumlić iz
Nikšića. Momci su Kosto Milić iz Lješkog Polja i Mašan Ćupić iz Nikšića. Da ih vidiš, knjaže, kapa bi ti se na glavi okrenula.
- E, kad je tako, evo, nosite papire.
Za svako treba ćaća da potpiše da se slaže da mu dete krene preko
belog sveta. Ko ne bude hteo, kažite mu da mora.
Nije bilo lako majorima da ubede
roditelje, ali - uspeli su!
- Znači, svi su pristali - obradovao
se knjaz. - A sad im sašijte najlepša odela. Svaka kapa, oka
zlata. Kad tamo dođu, neka Englezi zinu od čuda. Naređujem da se
za put spreme ministar Petar Plamenac i učiteljica Vidna Memedović
sa Cetinja. Neka ministar bude "trdžuman", jer on zna
engleski, a Vidna neka brine o devojkama. Ako se nešto dogodi, neka
se ne vraćaju ovamo ni Vidna ni Plamenac...
Tako je bilo pre gotovo sedam
decenija.
Danas je od svih učesnika ovog događaja koji je u to
vreme zabavljao svet živa jedino osamdeset petogodišnja Milena Leković, rođena Delibašić.
Devetnaest mi godina, zemlja puca kuda hodam
U svojoj kući u Godinju radosno je
dočekala iznenadne goste i kao da je jedva dočekala da još jednom, po ko zna koji put, ispriča mlađima kako se provela naša prva
lepotica na svetskoj izložbi lepote i mladosti u Londonu 1907.
- Sećam se, kao da je juče bilo, kako su nas dočekali u Londonu.
Skupio se beli svet da nas vidi. Čoče, došle cure i momci iz
celoga sveta, ali samo oko nas četvoro sjatilo se malo i veliko. A
mi, bogme, obukle robu zlatom prošivenu. Pletenice pustile niz
prsa, a kapice na čelo namakle.
Lica nam se bele, obe vitke, prave
ka' omorika.
Kosto i Mašan poskakuju ka' da krila imaju.
Smeli se
oko nas visoki činovnici Engleske. Mogla sam, duše mi, da se
udam za plemića, samo da sam reč izustila.
- Znali ste poneku reč engleski? -
zapitali smo.
- Jok, ne treba za to engleski, očima se govori. Ali, kad me neko
pogleda, ja očima preda se. Šta ću, jadna ja, da ostanem, pa da mi
se majka ubije. Ja ću svojoj Crnoj Gori, pa šta bude! Devetnaest mi
godina, zemlja puca kuda hodam.
A muka da me snađe kad se setim
onih Engleza.
Sve belo na njima - od klobuka do cipela. Pa nama
smešno gde se bele ka’ labudovi. Ama, nije to bilo ni ružno, no
nama beše čudno. Gde, zaboga, muško da se beli ka’ nevesta?
Nešto tako London do sada nije video -
pisale su engleske novine na uvodnim stranama. Smotra lepote protekla
je u znaku stasitih Crnogorki i Crnogoraca.
Ako je suditi po interesovanju Londona, onda su momci i devojke iz male Crne Gore
nadmašili sve koji su došli na smotru.
Svuda lepo primani, naočiti Crnogorci
nisu mogli da se nagledaju svega što su domaćini želeli da im
pokažu.
Ostali su tamo tri meseca. Stalno su ih negde vodili u
šetnju i na izlete. Kupovali su im bombone i šećer u "fišecima" da hrane neke čudne životinje u šumi. Valjda je to bio zoološki
vrt, šta li.
Lepa Milena nije mogla da ne misli na svoju Crnu Goru. Ovamo je hranila englesku živinu bombonama, a kokoška u njenom
Spužu ako šta nađe sama - našla je.
Pogledi se sudariše kao dva puščana zrna
Jednog dana Milena pođe s ocem Mišurom
na pazar u Podgoricu, današnji Titograd. Slegao se beli svet sa svih
strana. Milena oborila pogled. Svi je gledaju, pronelo se sa usta na
usta da je to lepotica Mišura Delibašića što je
išla čak i u London.
Tek s vremena na vreme i Milena sevne okom
negde u stranu, u šarenu masu što se tiskala pazarištem.
A onda
kao da se skamenila na mestu. Gledala je kao da očima ne veruje.
Deset koraka ispred nje stajao je plećat momak belog lica.
Pogledi
se sudariše kao dva puščana zrna.
Milena porumene, a momak se
osmehnu. Ukazaše se zubi kao dva reda bisera. Bio je to Niko Leković iz Godinja kod Virpazara.
Ubrzo su došli prosci. Ćaća
Mišur je rekao "da", a onda je došao red na Milenu.
"Hoću", procedila je oblivena rumenilom.
Istoga leta lepa Milena je došla u
crmničko selo Godinje. Njihova kuća oduvek se isticala svojom
lepotom.
Odgajila je četiri sina i kćerku lepoticu. Preturila je
tri rata i izgubila troje dece, pa ipak je ostala kao živi
spomenik ljubavi prema lepom.
- Kao da sam juče bila u Londonu -
kaže i sada starica sa jedva primetnom setom. - Dok dlanom o dlan
udariš - snađe me starost. A ja joj prkosim. Lepo se obučem.
Milije mi je sada lepo se urediti nego ono devetsto sedme godine. I
pletenice raspletem, pa ih ponovo lepo složim, pa jaketu zategnem...
Zabeležio: Draško Bubreško, obrada: Yugopapir (Ilustrovana, 1973.)
