Peđa Milosavljević: Umesto skulpturalnih spomenika, lepši bi i korisniji spomenici bili bolnice, škole

April 1982: "Umetnost je dobronamerna i za sva vremena umetnik ostaje konstruktivan duh... Samo ona može da se obrati konačnim i trajnim rečima, svim narodima, plemenima i jezicima. Samo je njen jezik svetski... "

Kada se o jednoj ličnosti govori samo imenom, napisao je jednom Mihiz, onda je to pouzdan znak da je ona opšteprihvaćena i omiljena. Tako je bilo sa Brankom (Radičevićem), čika-Jovom (Jovanovićem) i Borom (Stankovićem).

Tako je i danas, u Beogradu, sa Peđom (Milosavljevićem). Dovoljno je reći Peđa i svako će znati ko je on. Slikar? Sigurno. Ali, da li samo to? Zar nije pisao i drame, eseje i kritike?

Ako je nekad i zbog nečeg trebalo reagovati, on je to činio često prvi, najčešće jedini. Tražio je uvek, u ime etike i estetike, više razumevanja za sve.

Jedan uži odbir njegovih tekstova, štampan je, pre dve godine, kao knjiga "Beograd, grad na moru".

Zbog pesničkog i prosvetiteljskog značaja uopšte, a zbog moralnog domašaja posebno, ova knjiga je zasluživala mnogo više od drugih - dužnu promociju i uvođenje u život. Ali, na žalost, nije ih imala. Ni izdavač, ni biblioteka grada Beograda nisu ni prstom makli da čitaocima ukažu na ovu nesvakidašnju pojavu u našem književnom životu.

Na sve to Peđa mirno kaže. "Ja sam osećao potrebu i obavezu da to napišem. Sve ostalo je izvan mog domašaja".

Kad sam Peđu zamolio za ovaj razgovor bio je iskreno začuđen:

- Intervju? Zašto? Kojim povodom? Izložba u Srpskoj akademiji? Pa to su slike starijeg datuma i već izlagane. Ne, ne. Kad nešto imam da kažem ja se sam javljam. Ja to i napišem. Intervjue ne dajem. A sada sam i umoran. Tek što sam se vratio iz Njujorka... Dođite prekosutra da popijemo kafu i popričamo... ali, ne za novine.

U dogovoreno vreme, u domu Peđinom u Pariskoj 14, na 6. spratu zatičem onaj meki nered stvaraoca: knjige, časopisi, ikone, čiraci, kante i tube sa bojama. Jak miris terpentina i platna, platna... I sve to u jednoj prostoriji.

Njegova supruga Ljiljana rasprema deo stola i služi slatko od trešanja i kafu. Na sofi i kraj zidova poredane fotografije neverovatnih likova. Peđa poneseno objašnjava da su one delo Dušana Stanimirovića - i njegovo.

I ta priča o fotografijama, o prijateljstvu sa Dušanom Stanimirovićem, pomaže da premostim barijeru, i da otkrijem čoveka koji ume strasno da voli, ali i uzdržano i konstitucionalno nesposobnog za bilo kakav ustupak, za bilo kakvu hipokriziju.

Govoriti o Peđi može se, ponajbolje rečima kojima on dočekuje i ispraća druge. On je ljubazan, strpljiv, izražava se jasno i neće vam reći nijednu neprijatnu reč. Razgovor koji sledi možda će pomoći da ga upoznate i vidite kakva je lepota prosvećenost...


Druže Milosavljeviću, pripremajući se za ovaj razgovor, tražio sam savet od jednog prijatelja slikara - šta da vas pitam. On je rekao: "Pitaj bilo šta, sve što on govori je uzbudljivo".

- Moj kolega se svakako vara. Užasavao bih se samouverenja da sve znam. Neko je dobro rekao da jedino "zaista zna da ne zna", pa eto ja se čak ne sećam ni ko je to rekao!

Da, ali u nekim vašim tekstovima, u nekim "Otvorenim pismima", bilo je toliko sigurnosti?

- Ja sam se trudio da javno govorim samo o onome što poznajem. A ko piše mora da proverava podatke, pa tako i ja. Da je vaš prijatelj pročitao jedno od mojih otvorenih pisama, kao na primer, povodom nesreće naše narodne biblioteke na Kosančićevom vencu, shvatio bi da je to u suštini jedno pomirljivo pismo u kojem se poziva samo na razum... I

Ili, možda moje Treće otvoreno pismo "Pandekte" povodom podizanja mauzoleja na Lovćenu?

To je, u prvom redu, rezonovanje pravnika što će reći da je ovaj mauzolej u stvari spomenik Meštroviću, a ne Njegošu.

Jedan daleko skromniji spomenik, i pravi, već je postojao, pa se Odbor za podizanje ovog "mauzoleja" ogrešio o zakon i zaštiti kulturno-istorijskih spomenika, jer ga je sam Njegoš zamislio i odredio mesto za svoj počinak.

Dužnost ovog odbora bila je da oštećeni spomenik samo restaurira i pre svega zaštiti. Setimo se filma "Zakonom zaštićeno" koji nam je prikazivala televizija, pa da više ne komentarišemo! Naši odgovorni drugovi zaboravljaju da veliki deo turista dolazi u Jugoslaviju upravo zbog kulturnih spomenika, a ne samo zbog prirodnih lepota.

Kako nastaju vaše slike, kako se začinje klica nekog vašeg ciklusa? Da li je Brak u pravu kad kaže: "Slikarstvo počinje sa problemom, a završava se poezijom". 


- Ne postoji plan za ono što neko naziva ciklusima. Iz tehnoloških razloga, valjda zato što slikam isključivo na platnu, što platno često upija, ili, ako nije apsorbantno, stoga, što se mnoge boje brzo suše, ili što me prekine telefon, osećam potrebu da ponovim neku ideju.

Nisam uspeo da odviknem prijatelje da me traže pre podne. Slikam samo na dnevnoj svetlosti.

Moje velike uljane slike u stvari su akvareli. One su slikane u horizontalnom položaju sve dok se ne sasuše nanosi koji prikazuju vazduh ili vodu. Što se tiče kamena, takođe je podložen jedan horizontalan sloj.

Samo strane koje su osvetljene ili u senci, dobijaju još jedan nanos izveden nožem za slikanje, čime se konture ovlaš naznačuju u velikim potezima. To su uglavnom ekološke teme, kao ona sa nazivom "Nebo, voda kamen" ili "Milost za slona i nosoroga".

Možda su to i najbolje moje slike, ukoliko i to mogu da kažem. Ovu izjavu treba uzeti uslovno, nikako kategorično, jer ja to u stvari ne znam.

Lepa je Brakova misao. Što se mene tiče, ova misao mogla bi se reći i obrnutim redom, jer mene pre svega muče problemi prostora, svetlosti, ateljea i naročito stana...

Slika mora pružiti otpor

Već davno je rečeno da slikate praznične trenutke života, a u Andrićevom eseju o Goji, na jednom mestu čitamo: "Proste i uboge sredine su pozornica za čuda i velike stvari... U prostoti je klica budućnosti, a u lepoti i sjaju neprevarljiv znak opadanja i smrti..."

- Andrićev esej o Goji, shvatio sam kao misao da je jednostavnost, uz istinu, klica budućnosti, a da je lepota i sjaj odnosno slabuhjavost siguran znak dekadencije. Goji sam se divio u Pradu, divio sam se oporosti i snazi njegovih satiričnih portreta sa slika, i iz ciklusa "Sto neizdatih crteža", u dve knjige, od kojih se ne rastajem.

Goja je veliki crtač i slikar veličanstvenih istorijskih figura slikanih ovlaš, kao metlom, ili skiciranih u velikim potezima.

U istom Andrićevom tekstu na jednom drugom mestu se kaže: "Između umetnika i društva, postoji, u malom, isti jaz koji postoji između Božanstva i sveta. Prvi antagonizam je samo simbol drugog". Misleći na ovaj naš sastanak stalno sam se dvoumio da li da vas pitam o toj večnoj antagonističkoj poziciji umetnika i tzv. realnog sveta.

- Nije mi pred očima Andrićev tekst. Verovatno da je mislio na stilske mene i promene između realnosti i iracionalnosti.

Dozvolite mi da citiram i Pikasa: "Slika mora pružiti otpor... Dobra slika, prava slika, trebalo bi da bude načičkana oštricama britve". Vaše, svakako, nisu takve?

- Jeste, jeste. On je to rekao i on je u pravu. O njemu sam iskazao svoje puno divljenje u vreme njegove smrti u tekstu "Homer našeg vremena". Nijedno delo u istoriji sveta nije doživelo takvu difuziju, izazvalo takve pohvale i diskusije kao slikarstvo, skulptura i keramika ovog demijurga koji bi zbunio i samog Platona.

Rečeno je da je Pikaso slavniji od Bude, najslavnijeg među smrtnima. Njegove koze, jaganjci, mačke ili bikovi, izvajani ili nacrtani, zaudaraju - toliko su istiniti. Njegovi modeli, sva ljudska bića, sažeta, sabijena, rasplinuta, deformirana, izvrnuta, tragična ili poletna, nikada ne gube dostojanstvo kao ni Samotračka pobeda.

Ne treba nikoga, pa ni mene, dovoditi u vezu sa Pikasom, kao što ni Goju ne treba porediti sa njegovim velikim sunarodnikom. Što se mene tiče bio bih srećan ako bi se nekom učinilo da se moji ekološki fosili sijaju na uglačanom ili vlažnom kamenu.

Zapisano je da ste rekli: "Nijedno platno ne smatram završenim i nijedno me ne zadovoljava. Na svojim izložbama sam nesrećan".

- To sam zaista rekao. Ali, to znači samo: slika se i ne može završiti u smislu klasičnog savršenstva.

Uvek ste glasom i perom javno mislili i zalagali se za nešto - po savesti. Tako je bilo i onda u raspravi oko Njegoševa mauzoleja. Sada, međutim, kada je porasla temperatura oko izgradnje Spomenika pobede i palim borcima na Sremskom frontu, vi ćutite... Odgovor sam našao u jednom vašem eseju, ali bih želeo da ga i sada ponovite.

- Varate se ako mislite da ćutim o Sremskom frontu. U objavljenom tekstu "Telo i duh spomenika", rekao sam, između ostalog i ovo:

"Mi kao da zaboravljamo ono što je zajedničko i plodotvorno. Nikako da se odviknemo od skulpturalnih spomenika i to tačno na određenom mestu kao da je to jedini način da se iskaže zahvalnost i uspomena na naše zaista velike žrtve... Nikako da se setimo da bi, na primer, jedna velika bolnica bila neuporedivo lepši, korisniji spomenik od hrpe betona, čelika ili kamena... isto tako ne padaju nam na pamet ni škole, univerziteti, instituti i druge korisne građevine, ili, dodao bih, i spomen-mostovi!"

Ceneći Džamonju kao skulptora, priznajem da mi se ne sviđa njegov spomenik za Sremski front kao predimenzionisan i neupotrebljiv. Da je Džamonja i arhitekta, došao bi verovatno i do drugih ideja.

Kao slikar nežnosti i strepnje upozoravali ste još 1969. godine na one trenutke kad kancelarijsko (ne) shvatanje slobode "proglašava neprijateljima dobronamerne duhove", a "sa topova dokazuje da je slobodi potrebna oružana pomoć". Može li umetnost, zaista, da ugrozi revoluciju?

- Na to pitanje osvrtao sam se više puta. Ne samo u tekstu "O crnom talasu u slikarstvu". Ako je u našoj zemlji već odavno proglašena sloboda umetničkog stvaranja, onda nema potrebe da ponavljamo ono što smo rekli o značaju te slobode.

Revolucija se ne ugrožava ni satirom ni drvenim puškama ni duhovitim opaskama. U istoriji ovog sveta samo su vojnama vršene promene.

Umetnost je dobronamerna i za sva vremena umetnik ostaje konstruktivan duh. Nijednoj revoluciji nije pretila umetnost. Ona je oduvek bila spremna da je dočeka i proslavi. I to svojim jezikom. I samo ona može da se obrati, konačnim i trajnim rečima, svim narodima, plemenima i jezicima. Samo je njen jezik svetski.

Svim mislima o savremenoj umetnosti koje su izrekli poznati pisci i pozvani eruditi izražava se njena vitalnost i njena budućnost duhovne straže, njeno angažovano i obrazloženo čovekoljublje.

Ona je u stvari na mrtvoj straži. Hoće li njeno delo biti Sizifov posao, zavisi od onih kojima se obraća.

Pobuna protiv beskrajne mogućnosti gluposti

Rekli ste nekoliko reči o Dušanu Stanimiroviću i njegovim likovnim zapisima o grobljima, tim najpouzdanijim svedočanstvima naše istorijske nevolje i trpkog života?

- Sudbina Dušana Stanimirovića je i moja lična tuga. Još od 1936. i mog dolaska u Pariz, pa sve do njegove smrti, pre nekoliko godina, Stanimirović je bio moj najbolji prijatelj...

Više od 30 godina, u toku leta, snimali smo kulturno-istorijske spomenike širom Jugoslavije. Počeli smo od Ohrida i makedonskih gradova i manastira sa Kosova i Srbije...

Obilazili smo i seoske nadgrobne spomenike po napuštenim grobljima Srbije, krećući se malim kolima, potocima i koritima reka, birajući plitka mesta...

Zatim srednjovekovne nekropole sa stećcima, bosanske, hercegovačke lokalitete. Kasnije smo obradili crnogorsko primorje sa starim gradovima i crkvama, potom Dubrovnik u toku celog jednog leta, zatim dalmatinske gradove na kopnu, a potom su došli na red i gradovi jadranskih ostrva.

Fotografisali smo sve ono što je predstavljalo kulturne korene i izdanke civilizacije Balkana.

Srpska akademija nauka, uz moje staranje i saradnju sa dr Dejanom Medakovićem, prirediće, još ove godine, jednu komemoratlvnu izložbu Dušana Stanimirovića sa nekoliko stotina reprezentativnih fotografija napuštenih groblja Srbije.

Da li žalite ponekad, i uz put, što je slika i "roba" sa određenom cenom i da baš zbog toga, i bez vaše krivice, dođe u posed onoga kome je ona prvenstveno roba, kome ona ne kazuje svoju tajnu?

- Slika je, razume se, i roba u koju se ulaže, često, i veoma skup materijal. Naročito ako je većeg formata i na odležanom i skupom platnu najfinijeg kvaliteta. Nisam u stanju da tvrdim da li slika svima kazuje svoje eventualne tajne.

Kada sam stajao pred vašim slikama na izložbama i ovima ovde, bio sam u uverenju da je blagost i mudrost vašeg dela možda najglasnija pobuna protiv beskrajne mogućnosti gluposti i protiv slepila. Šta je ono što sve manje vidimo?

- Čini mi se da je to odsustvo svesti o vremenu, prostoru, nenaučna i primitivna predstava da svet počinje tek sa nama, kao da smo rođeni u nekoj partenogenezi, kao da nemamo ni roditelje ni pretke, kao da vekovima nismo ratovali, kao da toliko puta nismo već kroz pakao prolazili.

Ova amnezija naše je najveće zlo i naša najveća ekonomska nedaća, jer je sve povezano nesposobnošću da uviđamo.

Još je u knjizi o postanju, sa mojsijevskom snagom, sve rečeno o ženi i ljubavi i o dobru i zlu, a mi, u ime slobode, zaboravljajući da razlikujemo čistoću od čistote, treba tek i ponovo da učimo da volimo bližnje kao sami sebe!

Kao pred pojavu invazije Balkana, u kasnom srednjem veku, kad su u Evropi postojali gradovi-državice, sada primećujemo da se ponovo razdvajamo. Je li to znak da spavamo ili je to zvono za buđenje?!

Ako mi dozvolite, ja bih ovo malo dopunio i objasnio istorijskim razlozima, polazeći od mitoloških pretpostavki.

- S pojavom slovenskih hordi na Balkanu, naišavši na plodno tle, ti naši daleki preci s polomljenih indo-evropskih grana, vođeni nomadskim zvezdama, stočari ili lovci na tuđa stada, padaju s beskrajnih stepa, kao s neba, ništa manje nego na planetu već staru, u kulturu punu hramova od kamena, između građevina kakve nikad nisu ni sanjali i nekropola zasutih kostima imperatora, pesnika i filosofa, u zemlju osunčanu, duž popločanih puteva, da se mešaju sa civilizovanim starosedeocima, čiji su preci hiljadu godina pre toga, posle svoje mitologije, razvili jednu od vodećih filosofija sveta.

Ma kako mali u početku, taj dodir bio je sudbonosan.

Ako vodimo računa o ovom usvajanju, o ovom okrilju, o ovoj duhovnoj vezi s Grcima i helenizovanim Rimljanima, a potom i o svojoj srednjovekovnoj civilizaciji i starovekovnoj kulturi...

Koja je u jednom razdoblju bila zakočena..?

- Jeste. Posle prolaska islamske ere nastaje jedan proces, odnosno stanje delimične amnezije i alijenacije. Narodi Balkana, naročito Srbije, pojavljuju se početkom XIX veka nepismeni i primitivizovani.

Njihovo sećanje na prošlost postaje "zakonsko" u frojdovskom smislu ove reči.

Tek je sto godina kako oni pišu svoju istoriju na naučnom nivou, odnosno kako tragaju na zgarištu svoje nekadašnje kulture. A otkako pišu i svoju mitologiju, neće se začuditi ako se nađu u neočekivanoj situaciji: da saznaju kako su izvesne naučne tekovine iz davnina, postale - mit!

Zalagali ste se veoma često za veće poverenje mladim umetnicima i pronalazili reći ohrabrenja i nade za njih i sigurno ste uočavali da mladi hoće jedan novi svet, jednu neinstitucionalizovanu "estetsku" dimenziju?

- Bio sam zaista u prilici da i sam, ili na nečiju molbu, više puta pokušam da pomognem mladim kolegama. Mladi slikari i skulptori, koje većinom pokreće avangarda, veoma su različito orijentisani, a poneko može postati i žrtva krize avangarde, što su uočili i neki vodeći kritičari.

Za razliku od kulture, horizontalne i rasplinute, civilizacija je vertikalni i slojeviti fenomen više kulturnih naslaga.

Srpska stara, odavno napuštena groblja, kao i srednjovekovne freske, iz raznih epoha, prikazuju rečite korene i izdanke civilizacije Balkana. Ko ume da pročita i dešifruje ovaj jezik, poneće ključ svog porekla i svog stvaralačkog identiteta, govoreći savremenim, novim jezikom.

Pre dve godine pojavila se vaša knjiga "Beograd, grad na moru". Za naše kulturne prilike ta knjiga je udžbenički poučna. Zamišljam je kao dar najbližima. Bliska mi je i pomisao kako se beogradski hotelijeri žure da njom obogate svaku sobu. Možda bi tako gosti saznali za prave vrednosti Beograda i nalazili razloge da duže borave u njemu?

- Knjiga je prošla neopaženo. Ja sam osećao potrebu i obavezu da je napišem. A sve ostalo nije moj posao... O tome o čemu vi govorite mogu, kao i svaki pisac, samo da sanjam.

Pisali ste više tekstova o Beogradu. Šta je, po vašem mišljenju, najvrednije pomena u njemu?

- Jedan od prvih hroničara Beograda iz XV veka, Konstantin Filosof, upoređuje, po srednjovekovnom običaju, Beograd se idealnim gradom, Jerusalimom. On kaže da se Beograd nalazi na mestu gde se Sava uliva u Fison, Istar ili Gaz, kako se Dunav zvao pre Tračana.

Dunav pominje Mojsije u knjizi postanja, kao jednu od četiri rajske reke, pored Nila, Tigra i Eufrata, a pomenuti hroničar piše o Savi kao jednoj od 36 znamenitih reka u vaseljeni. To je deo jedne od kosmoloških shema starog sveta, pri čemu se šest elemenata: zemlja, vazduh, voda, vatra, rat i mir - predstavljaju kao osnove horizonta.

Jednu od značajnih oblika klasičnog grada, potrebu za žuborom, budi nekoliko beogradskih česama, mada veoma malo za ovaj grad. Tekuća voda sastavni je deo svih istočnih kultura, ali značajniji poduhvati u tom smislu nisu se naročito razvili.

Čak ni oslobođeni Beograd nije umeo da nasledi, a još manje da sačuva mali broj svojih česmi.

Odavno smo navikli da govorimo u prazno

A šta mu je najveća mana?

- Pa, eto, to što je, sticajem niza nesrećnih okolnosti u toku svoje duge istorije, svoje neprekidne drame i četrdesetak velikih razaranja, Beograd izneverio jedan paganski i biblijsko-vizantijski princip: gradnju kraj vode.

Kao da je izrečena sudom istorije, separacija od reka udaljila je Beograd i imperativno i neopozivo.

Shodno svom neizbežnom zakonu, čak je i Novi Beograd počeo plašljivo, podalje od reka. Na najlepšim i najznačajnijim mestima, duž obale dveju reka, dugo je rastao korov, cvetalo đubre, šetala prašina.

Od Beogradskog sajmišta, gde je jedino kresnula lucidna iskra, vidimo zarđale železničke koloseke, gomile zemlje, pesak, jedno privremeno pristanište, jedan privremeni drum koji se naziva bulevarom i koji nas vodi duž Save i Dunava na stovarište otpada!


Divili ste se nepismenom knezu koji je umeo da izabere školovanog arhitektu i starim neimarima koji su maštovitije čuvali ono što je prirodno, što je bliže čoveku... Ljutili ste se što, zbog brzine kojom se razvija i silnih potreba, naš glavni grad boluje od nepromišljenih namenskih promena...

- Ko se ne bi ljutio? Mi nemamo tako bogatu kulturnu i spomeničku baštinu. A videli ste kakve su te, najblaže rečeno, neobične prepravke Narodnog pozorišta, Skadarlije, dvorova, Donjeg grada i Nebojšine kule. U tim prepravkama nisu konsultovani čak ni živi ugledni autori. Morao sam na te propuste da ukažem.

Svoje instrumente razuma i logike ustupali ste drugima kako biste suzbili sklonost ka vandalizmu, za koju rekoste da nije samo naš već globalni znak zaostalosti. A na jednom mestu kažete: "Kultura jeste društveni fenomen, ali i fenomen gena..?"

- Da se razumemo: i ja sam rođen i odrastao sam na selu. Ali, potrebno je da cela jedna generacija bude rođena u gradu, ili bar da je videla sveta, da bi imala predstavu šta je to grad i kako se njime upravlja.

Pošto kod nas nije tako, imamo toliko rasipničkih poduhvata i rušilačkih ispada po javnim zgradama i parkovima da je teško ostati dobronameran.

U jednom takvom raspoloženju, valjda, napisao sam: "Odavno smo navikli da govorimo u prazno i bili bismo zadovoljni da nas slušaju ptice i kamen razume"!

Sve vreme dok razgovaramo imam želju da vam postavim jedno neplanirano pitanje. Kao što vidim, prostorija u kojoj sedimo je i vaša biblioteka, i atelje i radna soba i gostinska...

- ... I trpezarija, i Ljiljanina radna soba...


Zar vas ta teskoba ne ometa u radu?

- Ometa, ali šta vredi? Tražili smo od Gradske skupštine pre tri i po godine veći stan. Ili neku malu kuću. Ima nas četvoro a i Ljiljana je dizajner u jednoj tekstilnoj fabrici, koja sjajno posluje; potrebna je i njoj prostorija za rad, a ja stvarno mogu da radim samo uz dnevnu svetlost.

Obećavali su nam nekoliko puta, govorili da je to rešeno, a kasnije se ispostavljalo da Urbanistički zavod nije u stanju da reši imovinsko-pravna pitanja.

*****

Potpisnik ovih redova ne može nikako da shvati da Peđa Milosavljević nije ni posle pedeset godina rada dobio odgovarajući stan.

Ne može, iz prostog razloga što zna, isto tako baš kao i čitaoci, da je ovaj grad galantno davao stanove i onima koji iza sebe nemaju ni umetničko ni intelektualno ostvarenje niti se od njih išta značajno može da očekuje.

Peđa Milosavljević sve ovo ima - nema samo prostor koji po svemu zaslužuje i koji mu, prirodno, pripada u ovom gradu.

Napisao: Dragan Tanasić, obrada: Yugopapir (Intervju, 1982.)

Podržite Yugopapir na Patreonu * Donate