Jul 1987: Svi smo u nedelju, kraj malih ekrana,
bili svedoci velikog trijumfa australijskog tenisera Peta Keša (Pat Cash) koji
je u finalu turnira u Vimbldonu pobedio prvog tenisera sveta Ivana
Lendla. Svojom igrom neodoljivo je podsetio na slavne dane
australijskog tenisa, posebno na poslednjeg vimbldonskog pobednika iz
zemlje kengura Džona Njukomba iz 1971. godine...
Dvadeset dvogodišnji Australijanac Pet
Keš je sa 19 godina bio sedmi igrač na svetu, kao polufinalista
Vimbldona i otvorenog prvenstva SAD.
Bio je jedna od najvećih
svetskih nada. I onda je nesrećno pao i teško povredio leđa.
Dugo
se lečio. Sa sedmoga mesta pao je na četiristoto. Uporno i polako, uz pomoć izuzetne australijanske trenerke Ane Kolin uspeo je, malo po malo, da se
oporavi i da dospe prošle godine do vimbldonskog turnira.
Međutim, 15 dana uoči takmičenja dobio je napad slepog creva, hitno je
operisan i tako rovit, uspeo je da uđe u četvrtfinale ovog velikog
turnira.
I kada je mislio da je sve prošlo i da može polako da ide
ka vrhu, pred početak ove sezone imao je komplikovanu operaciju kolena pa ga je to i te kako omelo u
pripremama.
Ali, bez obzira na ovakve hendikepe
ovaj mladi čovek gvozdene volje uspeo je sa reprezentacijom svoje zemlje da osvoji dva puta Devis-kup i dospe u finale otvorenog
prvenstva Australije. U međuvremenu se oženio sa Norvežankom
En-Brit, rodio mu se sin Danijel...
Igrati sve bolje
Velika svetska zvezda, čudo od talenta
i volje, Pet Keš je omiljena meta novinara.
Iz njegovih intervjua
prenećemo samo najinteresantnije delove.
Naravno, da ga ovako uspešnog svi
pitaju ima li još želja. Njegov odgovor je uvek isti:
"Sve što želim to je da igram sve
bolje, iz dana u dan. Kad to kažem, uvek mislim na Martinu
Navratilovu koja nam je uvek govorila:
'Pravi izazov za vrhunskog
tenisera je igrati sve bolje, težiti savršenstvu. Bez obzira na
protivnika, bio on prvi ili 20, treba uvek igrati najbolje moguće.'
To sam usvojio i u svakoj prilici
zalažem se kao da je meč pitanje života ili smrti.
Sve moje nevolje naučile su me da se
koncentrišem do maksimuma.
Bila apsolutna tišina ili buka, dok
igram sve mi je jedno.
Publiku vidim ali je ne čujem.
Takođe sam naučio da se pravilno
hranim, najviše jedem testo, u stvari hranu na bazi ugljenih
hidrata, što je za tenisera mislim, neophodno.
Tako se hrane
Navratilova, Lendl...
Dobro bi bilo da takvu ishranu usvoje vrhunski
teniseri koji su preteški i zbog toga imaju problema s brzinom... "
Mladić sa gitarom
Pet Keš se definitivno skrasio u
Londonu. Upravo pred ovogodišnji Vimbldon uselio se u ogromnu kuću
gde je najzad našao svoj mir sa ženom i sinom.
"Bez njih ne mogu da živim, vučem
ih po svim turnirima, što je surovo, ali zar mogu drugačije kad 80
odsto svog vremena provodim na takmičenjima. Zar da ne vidim kako
raste moj sin?"
Njegova supruga nije znala mnogo o
tenisu u vreme kada ga je srela.
"Znala je da postoje Borg i Mekinro. Danas je naučila sve i trese se dok me gleda na terenu."
Pet Keš ima i druga interesovanja.
Izuzetno svira gitaru i dobro komponuje. Viljas i Gerulajtis su se
opredelili i za muziku. Da li će i on?
"Možda jednog dana. Već sam svirao
i pevao u Australiji pred oko stotinu osoba. Želeo bih da to bude
pred 10 000 na rok-koncertu."
Da može, šta bi izmenio na ovom našem
svetu?
"Ukinuo bih sve ratove, sve sukobe."
A na teniskom igralištu?
"Omogućio bih igračima da imaju
malo više prava u teniskoj organizaciji i na turnirima."
Tekst: M. Prlja, obrada: Yugopapir (RTV revija, 1987.)
