Avgust 1962: Šta se sve događalo za sedam pulskih
dana? - Sakorđana je primila teret na sebe. I Sunce snosi deo
krivice. - Godina mladih koji dosta obećavaju. - Veterani su
izneverili svoje poštovaoce. - Nema mira za zvezde. - Pula nije isto
što i Venecija, pa ipak ...
Drevni i moćni imperator Vespazian
može biti zadovoljan. U njegovoj areni i oko nje sedam dana i noći
defilovali su oni za koje naša kinematografija tvrdi da su
najtalentovaniji i - najlepši.
Puljani, potomci onih puljana koji
su bodrili gladijatore nisu zaboravili ni svoje nove idole.
Dovoljno je bilo svako veče posle projekcije nekoga filma proći
pored glumačkog izlaza pa za trenutak steći utisak da smo se
vratili u drevni Rim i njegove heroje. Stotine mladih i starih i
pored svih napora milicionera uspevali su da dopru do svojih novih
ljubimaca, da im ugrabe fotografiju, autogram ili - karanfil iz
buketa.
A vratari "Rivijere" pretvarali su se za nekoliko časova u stražare gradskih kapija od čije
budnosti, i odlučnosti, zavisi mir i spokojstvo onih koju su deset
hiljada posetilaca uspevali sada da nasmeju, onda da rasplaču, da
ih nateraju na zviždanje ili frenetična aplaudiranje.
Ipak oni koji
su opsedali znali su da pronađu tajne prolaze, kroz prozore u
prizemlju koje bi neki vešto ubačeni uhoda otvarao, i da se stvore
u restoranu baš u trenutku kada bi Beba Lončar jela svoj sladoled,
Irena Prosen pila malinov sok, Špela se mučila sa uvek neposlušnim
špagetama, ili kada bi Boris Dvornik uzaludno pokušavao da otkrije
gde mu je i ko uspeo da otkine svu dugmad sa sakoa svečanog odela.
Nisu bolje prošli ni Mija Aleksić,
kome su njegovi obožavaoci bez mnogo skrupula prosto oteli buket i ceo štos fotografija dok je pokušavao sasvim
bezuspešno da se ilegalno i inkognito uvuče u svoju sobu.
Sličnu
sudbinu imali su ostali.
Ovo što smo ispričali, to je bila
slika sedam pulskih večeri. Jutra su međutim bila drugačija. Ako ste kojim slučajem želeli da porazgovarate sa
nekim od glumaca ili samo da ga barem nešto upitate, u recepciji
"Rivijere", to već tradicionalnom štabu festivala i svih
onih koji su vezani za njega, dočekali bi vas ljubaznim:
- Na žalost nije tu. Možete otići na
Sakorđanu. Tamo su svi...
Sakorđana - to je plaža. Lepa, daleka,
mirna i dobro čuvana plaža. Ako ste prevalili onih nekoliko kilometara što je dele od Pule u autobusu u kome se ima utisak da se
kuvate i ako se spustite onih stotinak stepenica što vode do zaista
plavog mora, tada ste se odjednom našli tamo gde se ceo festival
seli u trenucima dok termometar poikazuje da je temperatura negde
oko 35 stepeni.
- Dobar dan Manja Golec!
- O, Janez Vrhovec i ti si tu ...
- Pazi, pazi pa tu si ti...
Daleko bi nas odvelo kada bismo
izređali imena svih onih koji su se u crvenim, žutim, belim i ko
zna u još kakvim kostimima povukli da u miru, uz šum talasa
sačekaju trenutak svog izlaska pred arenu spremnu da zviždi i da aplaudira, da odobrava i da negoduje, da osuđuje i da prašta.
Tu je i Beba Lončar koja i ne skida
beli slamnati šeširić, verovatno zbog sunčanice, dok Mija
Aleksić vodi rat sa suncem pomoću - ledene limunade i maramice
kojom svakoga trenutka briše znoj za brižnog čela.
Boris Dvornik kao stari morski vuk
zadivljuje sve prisuitne izvanrednim stilom kraula i opreznim
silaženjem u bistru vodu, jer - nije isključeno da se ispod
kamena nalazi prikriveni jež. A kako bi to bilo izaći pred
gledaoce sa trnjem u peti?
Na drugom kraju Sakorđane, pod šarenim
suncobranom sedi Špela Rozin i tužno gleda u more.
- Šta se desilo, pitamo.
- Moram nazad u Ljubljanu, na početak
snimanja novog filma i žao mi je da ostavim kupanje...
Bravo amateri!
Svake godine Pula ima junaka koga svi prate na svakom
koraku i koji nikada nema ni trenutka mira.
Ove godine umesto jednog
bilo ih je tri.
Pop, Tref i Dugi, ili Predrag Ćeramilac, Kole
Angelovski i Ratko Miletić, kako se inače zovu trojica simpatičnih
protagonista filma "Saša", koji je pobrao spontane aplauze na
otvorenoj sceni oko 12 hiljada gledalaca koji su prve festivalske
večeri uspeli da se smeste u prostor predviđen za svega nešto oko
šest hiljada ljudi.
Sedam dana Puljani i gosti tragali su za Popom, Dugim i Trefom i kada bi ih najzad spazili, tada bi nastala
hajka.
- Fotografije! Meni autogram! Meni makar rukav od košulje!
Mi smo ova tri simpatična debitanta
našli na Sakorđani.
Dok su oni bezbrižno "primali farbu",
dotle su neke devojčice melanholičino uzdisale nemajući verovatno
hrabrosti da priđu jugoslovenskom Džemsu Dinu, Monti Kliftu i
Marlonu Brandu, kako sada svi nazivaju junaka i "Saše"
i arene.
- Lepa je to stvar popularnost, rekao
nam je Pop Ćeramilac. - Samo ja nekako nemam baš nameru da se
posvetim filmu. Sigurnije je da završim arhitekturu. Pa ipak, rado
bih ponovo dva meseca proveo u jednoj ekipi sličnoj onoj iz
"Saše".
Dugi, koji se inače u privatnom
životu zove Ratko Miletić i koji je učenik elektrotehničkog
smera škole Gradskog saobraćajnog preduzeća iz Beograda ima nešto
drugačije mišljenje:
- Film je veoma zanimljiv. Voleo bih da
radim na njemu. Samo kada ne bi bilo one nezgodne treme pred kamerom
kada čovek misli da mu se svi smeju ... Voleo bih da igram u
avanturističkim filmovima, kao ono Žan Mare ...
Tref - Kole Angelovski, jedini
"profesionalac'' iz ove trojke (student je sada II godine
Akademije za pozorišnu umetnost u Beogradu), još uvek se koleba.
- Počeo sam u dečjoj radio drami u
Skoplju. Ovaj prvi filmski ispit naterao me je da razmišljam. Pa
ipak nekako mi se scena više dopada od filma. Kažu da mogu lako da
nasledim Petra Prličkog ... Videću, još nisam doneo definitivnu
odluku ...
I dok ovu trojicu mladića muče
ovi problemi, grupu devojaka muči pitanje kako da im priđu.
Ono što ni jednom profesionalnom filmu
nije uspelo, pošlo je za rukom amaterima. Podelili su arenu svojim
filmom "Kapi, vode, ratnici" u dva sasvim suprotna tabora.
Jedan koji je bučno zviždao i negodovao i u onaj koji je isto tako
burno aplaudirao.
- Bravo amateri! Bravo... mešalo se sa
Dosta! Prekini! Skrati!
A za to vreme iza širokog ekrana
protagonisti filma drhtali su. I priželjkivali da se projekcija što
više oduži i tako barem za trenutak odloži izlazak pred arenu koja
je vrila poput kotla.
Snimatelj sve tri priče Aleksandar Petrović prvi je probio led i stao pred reflektore. Dočekao ga je talas
odobravanja izmešan orkanom zvižduka.
Za njim sledila je izvanredna
debitantkinja Olga Vujadinović, inače nastavnica keramike u
novosadskoj Školi za primenjenu umetnost koja je dala i te kako
vidnog dokaza svog glumačkog talenta.
Ukleti Holanđanin
Uostalom, nije arena nju
dočekala bez razloga toplom dobrodošlicom dok su joj kolena
podrhtavala, tako da joj je bila potrebna pomoć da bi izašla na
scenu.
Mi smo iskoristili trenutak dok je Olga
Vujadinović sa mukom krčila put kroz špalir onih koji su želeli
da je vide iz bliza i da joj čestitaju, da joj postavimo pitanje:
- Hoćete li se sada definitivno
opredeliti za glumu?
- Ne, barem za sada ne. Vraćam se
svojoj keramici i izložbi koju pripremam. Film je za mene samo hobi
... Ali jednoga dana možda ću opet raditi sa amaterima ...
Ako se to desi, uvereni smo da će o
Olgi Vujadinović naša filmska javnost još dosta toga čuti...
Hroniku sedam pulskih dana i noći nije
moguće završiti a ne ispričati udes jednog našeg kolege
novinara iz Holandije.
Kako se tokom dana ceo celcati festival selio
na Sakorđanu, tako je tamo došao i Oto Milo.
Nešto zbog profesionalne dužnosti (u moru se mogu voditi veoma trezveni
razgovori pod uslovom da ste dobar plivač), a delom i zbog vrelog
sunca na koga Holanđani nisu baš navikli, tek Oto Milo spustio se u
naš Jadran.
Nekoliko minuta kasnije potonuo je na dno. Svi
prisutni skočili su na noge i zabezeknuto gledali kako Holanđanin
nestaje, poput njegovog slavnog pretka lutalice, ali niko se nije
usudio da skoči i da ga izvadi.
Najhrabrija bila je ipak u ovoj
situaciji jedna žena. Supruga Ota Deneša. Posle prvog zaprepašćenja skočila
je i zaplivala ka Milu.
Posramljeni hrabrošću žene, tada su i
neki ostali muškarci skočili tako da je Oto Milo spasen. Samo
nije mogao do kraja Festivala da napusti bolnicu. Možda je to i
bilo bolje za njega. Ko zna?
Eto, ovo su zbivanja ispred i iza
ekrana arene koju je podigao Vespazian. O njima će se pričati tokom
naredne godine, do desete Pule, kada će se desiti nešto novo, da
izbriše ovo staro. Dotle, moramo se zadovoljiti ovim. Jer ipak Pula
nije ni Kan ni Venecija.
Napisao: Ljuba Đorić, obrada: Yugopapir (Filmski svet, 1962.)
