Pula 1987, izveštaj sa 34. smotre jugoslovenskog igranog filma: Ko je dobio (ne)zaslužene nagrade?

Jul 1987: Na 34. smotri jugoslovenskog igranog filma priznanja su distribuirana po starom receptu.

Nešto je, neizbežno, pripalo najboljima, nešto je dato po republičko-pokrajinskim ključevima, a ostatak trofeja je utrošen po kriterijumima koje je teško dokučiti...

Aplauz za Gorana Markovića i Žarka Lauševića, ravnodušna tišina ili zvižduci za ostale nagrađene, poluprazna Arena, dve himne, pakovanje festivalske zastave - i to bi bilo sve što se videlo prošle subote na završnoj večeri 34. festivala jugoslovenskog igranog filma u Puli.

Žiri, koji je radio u sastavu Bojan Adamič, Rajko Cerović i Nenad Dizdarević, podelio je nagrade baš onako kako se to inače svake godine radi u Puli: nešto daš najboljima - kad baš ne možeš da ih izbegneš - nešto se podeli po republičko-pokrajinskim ključevima, nešto po ličnim sklonostima, a deo onako, bez veze.

Ali, na to su već odavno navikli i filmski radnici i publika i novinari pa se više niko naročito ni ne uzbuđuje zbog toga.

Tek neki veliki gaf, kao što je na primer ignorisanje doprinosa Mustafe Nadarevića filmu "Već viđeno" Gorana Markovića ili mlade Ksenije Pajić u filmu Dejana Šorka "Oficir s ružom", ustalasa malo duhove, ali i to ostane na nivou kafanskih razgovora, koji, naravno, ništa bitno ne menjaju.

A na to mirno neuzbuđujuće festivalsko veče ličilo je i svih ostalih sedam dana 34. po redu nacionalne filmske smotre.

Filmova je, doduše, bilo dobrih i loših, ali o njima, bar na konferencijama za štampu, gotovo niko nije ni zucnuo, što je voditelja tih zvaničnih razgovora Nebojšu Đukelića prinudilo da se sam nadugačko i naširoko izrazgovara sa okupljenim autorima od kojih su mnogi pokazali prilično odsustvo lepog ponašanja hvaleći sopstvene proizvode.

Jedan od njih, upitan kakav mu je film, čak je i rekao:

- Ne znam, izgleda da se samo meni dopada?!

Omanuli su i glumci, tradicionalni pulski ukras. Ili uopšte nisu došli, ili su se poput meteora pojavili, poklonili publici i nestali. Časni izuzeci su Žarko Laušević, Mirjana Karanović, Mustafa Nadarević i Svetozar Cvetković.

Na čelu kolone

"Zlatna arena" za najbolji film festivala pripala je filmu "Već viđeno" scenariste i reditelja Gorana Markovića, zasluženo. To je psihološka drama sa elementima horora u kojoj sve funkcioniše: odličan tekst, sjajni glumci i sigurna rediteljska ruka koja nas od prvog do poslednjeg kadra drži u napetom iščekivanju kako će se razrešiti sudbina glavnog junaka.

Njegovo ime je Mihailo, usamljeni je sredovečan čovek iz čijih sećanja saznajemo da je mogao biti sjajan pijanista. Ali nije, jer mu to nisu dozvoljavale porodične, socijalne, i političke okolnosti. Spas za svoju osetljivu dušu ugroženu situacijama i vremenom u kojem nije u stanju da se snađe, traži u potpunom povlačenju u sebe.

Živi neprimetno i povučeno i tek će susret sa mladom devojkom Olgicom, potpuno drugačijom od njega, preciznije rečeno njihov intenzivan erotski život, pobuditi i zaokružiti njegova sećanja na ono što je kao dete i mladić doživljavao i što ga je učinilo takvim kakav jeste.

"Već viđeno" je, inače, poznati termin u psihologiji koji označava čestu pojavu da se ljudima dešava da im se pojedine situacije čine poznatim, kao da su ih već doživeli. Tako nešto doživeće i junak Markovićevog filma i kada se ta njegova sećanja u jednom trenutku zaokruže, a on spozna sve korene sopstvenih trauma, dolazi do oslobađanja svega što ga je godinama mučilo i to ga pretvara u agresivnog i manijakalnog ubicu.

"Zlatnu arenu" za scenario dobio je zagrebački reditelj i scenarist Dejan Šorak, autor filma "Oficir s ružom". Ljubavna priča smeštena je u prve posleratne godine u Zagrebu kada se u kuću mlade udovice, pripadnice inače nekadašnje aristokratske klase, useljava mladi verenički par, oboje tek izišli iz rata i revolucije.

Sukoba pripadnika suprotstavljenih klasa, međutim, ovde nema. Naprotiv, između mladog i zgodnog Petra Horvata i vlasnice kuće rodiće se strasna ljubav koja će, kao u svakoj dobroj melodrami, tragično završiti.

Tu suptilnu priču Šorak režira sa merom, sigurno je vodeći ka tragičnom ishodištu, u čemu su mu mnogo pomogli Žarko Laušević (Zlatna arena za glavnu mušku ulogu) i nepraveedno od strane žirija zaboravljena Ksenija Pajić.

Još su dvojica reditelja iz Zagreba autori filmova koji spadaju u gornji vrh festivalskih dometa. Živorad Tomić režirao je "Kraljevu završnicu" i to tako dobro da je bilo teško poverovati da mu je to prvi film.

Irfan Mensur, Vladica Milosavljević i Ena Begović tumače glavne uloge u toj vešto smišljenoj psihološkoj drami koja se u završnici pretvara u žestok triler čija je osnovna tema večna priča o grehu i njegovom iskupljenju.

Manje-više od života

Već uhodani scenarističko-rediteljski tandem Pavao Pavličić i Zoran Tadić stigao je u Pulu sa filmom "Osuđeni" i nadama prisutnih da će iz njihove radionice i ovoga puta izići dobar film. "Osuđeni" to u prvoj polovini i jesu ali je na žalost druga polovina priče o dva bivša zatvorenika, koji, svaki iz svojih razloga, otimaju grupu ljudi i drže ih u sopstvenoj surovoj verziji zatvora, preterano iskonstruisana.

Među prijatnija festivalska iznenađenja spada film "Dogodilo se na današnji dan" Miroslava Lekića u kojem se publici predstavilo nekoliko vrlo dobrih mladih glumaca.

Uz "starijeg" Žarka Lauševića igraju Srđan Todorović, Olga Bećković, Nebojša Bakočević, Marica Vuletić i Zoran Cvijanović. Nostalgična priča o grupi devojaka i mladića koji odrastaju u jednom beogradskom dvorištu šezdesetih godina raskršćavajući uzgred sa idealima svojih roditelja, donosi, u drugom planu, značajnijem po nama, i vrlo mudar nagoveštaj gde se kriju koreni krize u kojoj se danas svi koprcamo.

Branko Baletić svoj treći film posvećuje vremenu sadašnjem. "Uvek spremne žene" sa sedam vodećih jugoslovenskih glumica u glavnim ulogama, izazvale su kontroverzna mišljenja i kritike. Dok se stranim festivalskim gostima, kao i kritičarima iz Zagreba, Sarajeva i Skoplja, film izuzetno dopao, beogradska kritika ga je dočekala bukvalno "na nož".

Razlog tome sam Baletić vidi u činjenici da je u međuvremenu postao direktor "Avala-filma", gde se, zahvaljujući agilnom direktorovanju, već zamerio određenim prestoničkim filmskim strukturama.

Verujemo da je istina i ovom prilikom negde na sredini i time želimo da kažemo da film "Uvek spremne žene" ima niz mana. Ali i nekoliko dobrih osobina: na prvom mestu to se odnosi na temu nezaposlene žene, junakinje Baletićevog filma. Retke su žene u našim filmovima koje misle i ne prezaju od akcije. U kinematografskom miljeu, gde žena služi uglavnom kao dekor i to je vredno pohvale.

Ali zato uobičajen tretman žene u jugoslovenskom filmu nalazimo u jedinom slovenačkom filmu prikazanom u zvaničnoj konkurenciji - "Ljubavi Blanke Kolak" scenariste Diane Martinc i reditelja Borisa Jurjaševiča.

Mira Furlan je ta Blanka kojoj je scenaristkinja Diana odredila da joj sudbina zavisi isključivo od muškaraca, a da ona sama ne pokaže makar minimum napora da utiče na sopstveni život. Čak i kad joj to jednom pođe za rukom, doduše mrtvoj pijanoj, naleće na – homoseksualca.

Da je nezaposlenost problem koji nam u najvećoj meri određuje život i sudbinu pokazali su u Puli i filmovi "Oktoberfest" scenariste Gorana Radovanovića i reditelja Dragana Kresoje, i "Put u Katangu" Radoša Bajića i Živojina Pavlovića.

U prvom filmu glavnu ulogu igra Svetislav Goncić, a uz njega i čitava generacija mladih glumaca sa Fakulteta dramskih umetnosti u Beogradu među kojma je i Vesna Trivalić, dobitnica "Zlatne arene" za epizodnu ulogu.

"Oktoberfest" je inače nedavno prikazan na 15. međunarodnom filmskom festivalu u Moskvi, gde je Svetislav Goncić bio u najužoj konkurenciji za nagradu za mušku ulogu (za njega su glasali Ana Šigula i Robert de Niro).

Po scenariju glumca Radoša Bajića (koji igra i jednu od glavnih uloga) Živojin Pavlović obratio nam se i ovoga puta svojim prepoznatljivim filmskim jezikom ispričavši upečatljivu priču sa margina teškog rudarskog života. Njegov snimatelj Radoslav Vladić dobio je "Zlatnu arenu" za snimateljski rad. Glavne uloge tumače Svetozar Cvetković i Mirjana Karanović.

Goran Paskaljević, koji konsekventno sprovodi liniju sentimentalizma u svim svojim filmovima, učinio je to i u slučaju "Anđela čuvara", filmu koji se do poslednjeg dana, bar po kuloarskim pričama, visoko kotirao među članovima žirija. Zašto je na kraju ostao bez ijedne nagrade - nije nam poznato.

Bosanskohercegovačka kinematografija, zastupljena filmovima "Strategija švrake" Zlatka Lavanića i "Život radnika" Miroslava Mandića samo potvrđuje da mladi autori iz ove naše republike slepo slede (Lavanić) Emira Kusturicu, pri čemu je Mandić, ipak, više svoj.

Po motivima istoimenog pozorišnog komada "Hi-Fi" Gorana Stefanovskog, makedonski reditelj Vladimir Blaževski, koji inače živi u Beogradu, snimio je svoj prvi film i odmah dobio "Zlatnu arenu" za režiju (!?) što je izazvalo burna reagovanja, pre svega zbog zaista prevaziđene i krajnje degutantne, ali još prisutne, podele nagrada po republičkim ključevima.

Na početku ovog izveštaja rekli smo da je 34. festival jugoslovenskog igranog filma protekao u mirnoj, neuzbuđujućoj atmosferi. Zaboravili smo, međutim, da je najatraktivniji događaj Festivala, najprisutniji u svim razgovorima, kako poslovnim tako i privatnim, bilo masovno trovanje učesnika i gostiju pokvarenom ribom posluženom na prijemu dobrodošlice prvog festivalskog dana kraj azurno plavih bazena turističkog kompleksa "Punta Veruda".

Retki su učesnici festivala koji su što zbog dijete, a što zbog odsustva potrebe da se višekratno poslužuju na mestima gde se besplatno jede, bez posledica preživeli taj "velkom parti" i proveli ostatak Festivala saučestvujući u bolu i stomačnim mukama ostalih.

Na kraju, nestalo je i vode, ali to spada u neku drugu priču.

Napisala: Nevenka Opačić, obrada: Yugopapir (RTV revija, 1987.)

Podržite Yugopapir na Patreonu * Donate