Rex Ilusivii, LP "Disillusioned", kritički osvrt 1988: Ekskluzivnost, osobenost, i neosporni kvalitet

April 1988: Takozvana ambijentalna muzika (termin je uslovan i prvenstveno se odnosi na određeni vid raspoloženja, ili na ono što u engleskom jeziku podrazumeva izraz state of mind), u ovim našim prostorima je bez ikakvog, makar i inicijalnog, vida tradicije.

Novosađanin Mitar Subotić, alias Rex Ilusivii, već godinama konsenkventno ostvaruje svoj alternativni, osobeni muzički izraz, i to sporadičnim nastupima uživo (kombinacija: živa svirka + snimljeni materijal + ritam i ostale mašine, po sistemu one man band) i snimcima.

Uglavnom u Radio Novom Sadu.


U povodu tridesetogodišnjice popularne emisije Radio Novog Sada "Randevu s muzikom", Mitar Subotić je izbor iz materijala nastalog u periodu 1985 - '86. uvrstio na ploču, štampanu u svega 500 primeraka i time upisao još jedan poen svom imageu, čiji su osobeni znaci kult i ekskluzivnost.

Album je realizovan u studiju Radio Novog Sada, uz pomoć "all stars" ekipe: Milan Mladenović, Uroš Šećerov, Massimo Savić, Zoran Radomirović - Švaba, a produkciju je uradio sam autor, dok je snimatelj bio sve prepoznatljiviji novosadski tonac Jan Šaš.

Nakon preslušavanja albuma, nameće se utisak da se na njemu, suštinski, nalaze dva disparantna modela, dva raznorodna koncepta, svaki na svojoj strani.

Prva strana je nešto neobaveznija, i, rekao bih, konvencionalnija.

Podeljena je na četiri teme, od koje su prve dve sa identičnim tekstom, koji je napisao i otpevao Milan Mladenović.

One bi, možda, mogle da se nađu na LP-ju kakvog avangardnog benda, koji se, međutim, etablirao (na primer EKV), i u tom kontekstu bile bi nekomunikativne, dok se na ovom albumu doimaju ipak nešto ležernije.

Slična odrednica važi i za broj Facedance (prethodna dva zovu se Nabor na postelji i Courage!), u kojem je zabeležen zanimljiv susret (uglavnom neverbalnih) vokala M. Mladenovića i M. Savića.

Četvrta tema, Alisa, već je nešto fluidnija, sa klavijaturama u prvom planu, i backgroundom što upućuje na Tangerine Dream.

Materijal zabeležen na drugoj strani je programsko-konceptualnog karaktera, i ima čvršću strukturu.

Čitava ova strana, dakle, predstavlja svojevrsni hommage Eriku Satieju, svojevremeno avangardnom stvaraocu muzike (živeo u periodu 1866 - 1825.), anticipatoru muzičkog minimalizma.

Znatan deo prostora zaokuplja upravo originalno Satijevo delo, na čiju klavirsku osnovu su aplicirani novi elementi:
glasovi, tonski zapisi, kao i oznake Subotićeve kreativnosti.

Tema sadrži i druge reminiscencije, kao što su: Mitketov monolog iz "Koštane", atmosferom indijskog ezoteričnog rituala, crkveno pravoslavno pojanje.

Čini se da je ovakav eklektizam malo preambiciozan zahvat, i da nema odgovarajuće motivacijsko uporište; takođe, nisam siguran da je spoj Satieja i Bore Stankovića onaj pravi - više bi, možda (ako je bilo nužno preneti atmosferu dramskog teksta), odgovarao Brechtu (uz, čak, neki song Kurta Weilla).

Ove, samo uslovno shvaćeno, primedbe, naravno, ne umanjuju ekskluzivnost, osobenost, i neosporni kvalitet ploče o kojoj je reč, a naročito njen pionirski značaj u našim geografskim koordinatama.

Rex Ilusivii (Kralj iluzije), koji, uzgred, trenutno radi druge, možda i zanimljivije projekte, ovom pločom stavio je tačku na jedan period svog delovanja, i potvrdio svoj neosporni dignitet, a možda inaugurisao trend koji, istina, nedostaje našoj sceni, a koji, ipak, ne može svako da sledi.

Napisao: Đorđe Kuburić, foto: Discogs / Andre Lansel, obrada: Yugopapir (Hit, 1988.)

Podržite Yugopapir na Patreonu * Donate