Stanislava Pešić i Ali Raner na snimanju filma "Kuda posle kiše": Odricanje od mladalačkih iluzija

Decembar 1966: U još nenaseljenu višespratnicu u Požeškoj ulici na Banovom brdu "uselili" su se prvi neobični stanari - članovi ekipe filma "Kuda posle kiše", sa rediteljem Vladanom Slijepčevićem na čelu. Nije baš jednostavno stići do njihovog "stana" još nedovršenim stepeništem, preko improvizovanog mosta od dasaka.

Ali mnogo veći problemi su se isprečili pred tehničarima i pomoćnim osobljem: kako manevrisati glomaznim, teškim reflektorima kroz teskoban prostor i prolaze modernog stana.

To je bilo utoliko teže što reditelj Vladan Slijepčević već poslovično voli kameru u pokretu - nikad dva uzastopna kadra u jednoj istoj prostoriji.

Ni švenkeru nije lako. Većina kadrova snima se iz ruke, a za to treba dosta veštine i sigurnosti.

Dočekuje nas rediteljeva "desna ruka" - asistent režije Vladimir Basara:

- Ko će s Bracom! Neverovatno brzo radi - za 14 dana snimili smo gotovo pola filma - on ne zna za predah. Žurimo se da pođemo na zimsko "kupanje" u jezeru kod Skoplja.

Službeni jezik ove složne, jedinstvene ekipe je makedonski, jer se film snima u proizvodnji "Vardar-filma".

Ali njen "federativni" sastav i duh daje ovom novom filmskom organizmu neobičnu privlačnost, koja na došljaka ostavlja utisak jednog simpatičnog jugoslovenskog jezičkog "kalambura".

Dok Braca Slijepčević postavlja glasno kadar sa izrazito "bosanskim" naglaskom, a makedonski snimatelj Kiro Bilbilovski "garnira" svoj srpskohrvatski sa makedonskim uzrečicama, glavna junakinja filma Stanislava Pešić upućuje slovenačkog glumca Ali Ranera u jezikoslovne tajne makedonskog jezika.

I to joj za divno čudo ide od ruke - kao da je makedonski maternji jezik.

Pa ipak, ruku na srce, Ali Raneru je najteže da se snađe u ovim novim jezičkim neprilikama.

- Ne samo da lomim jezik sa makedonskim jezikom koji govorim prvi put, već je i glavna uloga Borisa u filmu "Kuda posle kiše" za mene potpuno nova po svojoj fizionomiji - kaže nam Ali Raner. - Uloga je i fizički veoma teška jer je povezana sa čestim "kvašenjem" u ove hladne decembarske dane. Već sam u četiri filma bio mokar kao miš u mojim ulogama, tako da sam postao neka vrsta specijaliste u tom fahu. Srećom ovde su me veoma lepo primili pa mi ništa ne pada teško.

Njegova partnerka Stanislava-Staša Pešić blago se smeši svojim toplim osmehom.

Ona već petnaest dana živi životom svoje junakinje Lele - i ceo film "Kuda posle kiše" u znaku je njene pomalo tužne i gorke ispovesti, njenog nepristajanja na odricanje od mladalačkih iluzija.

Staša se intimno i spontano srodila sa novom ulogom još onog trenutka kad je njena Lela prvi put u gro-planu počela pred kamerom svoju priču, otkrivajući svoje poreklo.

Bio je to i početak jednog unutrašnjeg monologa preko koga ćemo već na samoj špici filma ući u dramatične tokove svesti ove savremena heroine:

LELA: Moj otac radi u državnom aparatu. Visok je funkcioner ... mislim, ne bogzna šta. Učestvovao je u ratu i, smatram, da je pošten. Bar se trudi da bude. Iako stalno veruje da mu pripada više nego što je dobio, da je zapostavljen ... razumete (osmehne se). Oženio se odmah posle rata i ja sam ćerka iz tog braka.

Leline roditelje glume Olga Spiridonović i Ilija Džuvalekovski 

I mama je bila u ratu. Tamo su se i upoznali. Njoj je isprva smetalo njeno buržoasko poreklo. Posle se na to zaboravilo (opet osmeh)... Ona je na tatu postepeno prenela osećanje za materijalne vrednosti. Nikad se nije toga oslobodila. Volela je udobnost. A i tati je prijalo da šeta po prostranom stanu ... da šofira ... Tako je postao papučić. Potpuno je podlegao i samo se formalno protivio... ponekad!

Dok gledamo Stanislavu Pešić u ulozi Lele postajemo svesni spontanog šarma i diskretnih sredstava sa kojima ona ostvaruje svoj lik. Pitamo je šta je to tako osobito privlači u liku junakinje Lele?

- Pomalo je luckasta - kaže ljupko ali i plašljivo Staša, kao da strepi da tim rečima ne uvredi svoju Lelu - i zato mi se neobično sviđa. To je za mene novi lik zato što sam do sada igrala najobičnije mlade devojke bez problema. Lela u sebi nosi jedan veliki problem, gotovo svačije mladosti; kako raskrstiti sa tako dragim iluzijama te mladosti. 

Ona je jedna od onih koja se poslednja predaje i sa mukom i unutrašnjim dramama odriče tih iluzija. Za mene je njen lik utoliko interesantniji što se i sama nalazim u tom dobu i u toj životnoj situaciji. Otuda moje lično interesovanje i moje intimno traganje za suštinom Lelinih mladalačkih nespokojstava i dilema.

Moja junakinja shvata na kraju da mora da se promeni zbog svog verenika Borisa koji je jednom bio isti kao ona, ali je morao da i sam uđe u jednu toliko poznatu društvenu igru za prestiž i karijeru...

U filmu će biti puno mojih unutrašnjih monologa koji će se nastavljati na naše dijaloge i ići preko slike kao zvučni odjek mojih razmišljanja.

Na primer, dok se ja i Boris šetamo po kiši, ja ga gledam, primećujem na njemu promene i počinjem da razmišljam o tim promenama. I sve to što u tim trenucima mislim ide preko slike kao moj unutrašnji nnonolog. Taj monolog se stalno upliće u radnju i pretače se u dijaloge.

U čamcu na jezeru

Dok nam je Staša izlagala svoj glumački zadatak, ni u jednom trenutku nismo posumnjali da će i ovaj lik, prelomljen kroz prizmu njene toliko originalne glumačke izražajnosti dobiti specifičan ton i boju.

Stanislava Pešić i Ali Raner odazvali su se našoj molbi da nam iz knjige snimanja odaberu neki dramatični i uzbudljivi dijalog, sudbonosan za međusobni odnos Borisa i Lele, i da nam ga pročitaju u "duetu". Ni Staša ni Ali nisu se dvoumili: jednodušno su odabrali dijalog koji se vodi u čamcu na jezeru.

Za ove scene, koje se upravo ovih dana snimaju u blizini Skoplja, vezan je i najteži deo posla ekipe Slijepčevićevog filma "Kuda posle kiše".

Ali Raneru i Ladu Leskovaru biće potrebno puno hrabrosti da dva-tri puta skaču u ledenu vodu jezera. Pa ipak, ne misleći na teškoće koje ih čekaju na terenu, Staša i Ali su nam odškrinuli vrata u jedan pejzaž budućeg Slijepčevićevog filma u boji:

Lela i Boris silaze na obalu. Hodaju razdvojeni daleko jedno od drugog. Odabiraju jedan od čamaca nasukanih na obalu i porinu ga u vodu.

Seli su i Boris veslima pokušava da se otisne na široku, mirnu površinu. Čamac nije dovoljno porinut pa se nasukao na plitko dno. Nečije ruke prihvataju pramac i snažno ga potiskuju. To je opet onaj zagonetni mladić, onaj iz kola. Lela i Boris se osvrću. Boris se osmehuje u znak zahvalnosti. On ga nije prepoznao. 

Lelin pogled, međutim, zadržava se ovog puta dugo na mirnom mladićevom licu, kao da obavlja jedan od svojih svakodnevnih poslova, on je duboko zagazio u vodu i pomogao Borisu da pokrene čamac. Konačno, Boris zavesla. Lelin pogled ostaje prikovan za obalu. Mladić stoji u vodi i gleda u nju. Kamera se udaljava.

LELA (gledajući ka obali): Zamisli, izgubila sam narukvicu.

Boris je posmatra bez reagovanja. Ona pokazuje golu ruku.

LELA: Valjda se sećaš da sam maločas imala zlatnu narukvicu? Vredela je dve tatine plate i to u devizama ... Ali, tebi je svejedno jer je nisi ti kupio.

BORIS (prestaje da vesla): Kada si je poslednji put videla, na obali?

LELA: Ne, pala je u vodu.

Boris je besan. Osvrće se kao da premerava put koji je čamac prešao. Onda u nedoumici posmatra devojku.

BORIS (posle pauze): Ti si u stanju da je sakriješ da bi meni napravila neprilike.

LELA: Pala je u vodu!

BORIS: Glupačo!

On nervozno okreće čamac i vraća ga nekoliko metara. Kamera ga snima sa leđa dok vesla tražeći pogledom dno.

LELA: Tu ... mislim tu!

BORIS: Tu je duboko. Ne vidi se dno.

LELA: Onda priznaj da si kukavica!

BORIS: Skupocena narukvica ne nosi se na plažu. To su snobovski maniri i ti si sve inscenirala - baš sve!

LELA: Veslaj prema obali. Danas smo imali loš dan, zar ne? Meni je žao zbog toga. Narukvice manje.

BORIS: Ti, tvoj otac, majka ... svi skupa, to je jedna odvratna sitnosopstvenička sredina sa kojom nemam ništa zajedničko. Baš ništa. To sam odavno hteo da ti kažem. Te priče o revoluciji, motornim čamcima, vilama i partijskom stažu, sve to zajedno... od toga mi se povraća.

LELA: I meni je zlo. Veslaj!

Njih dvoje se osvrću. Čamcu prilazi mladić. On pliva sa podignutom rukom. Pliva ka Leli i pruža joj otvorenu šaku. Na suncu belasa narukvica.

*****

Staša i Ali su nam sa puno istinskog unošenja u situaciju i u karaktere junaka preneli ovu sekvencu. zaboravljajući da je ne glume pred kamerom već da je samo za nas improvizuju.

Obećali su nam na rastanku da će do kraja ostati verni tumači svih onih ideja i poruka koje njihovi junaci u sebi nose.

Tekst: J. A, obrada: Yugopapir (Filmski svet, 1966.)

Podržite Yugopapir na Patreonu * Donate