Mnogi su zaboravljeni, ili ostali zabeleženi u predratnim i ratnim dokumentima. Drugi su se sačuvali do današnjih dana kao simbol ili dokument borbe koja je prošla... Nadimci "Tito", "Bevc", "Marko", "Tempo"... danas su opštepoznati.
Odgovor na postavljena pitanja u raznim
prilikama dali su sami ljudi koji nose ove nadimke...
- Ime Tito nosim još iz perioda 1934-36 godine, ne sećam se tačno od kada - odgovorio je predsednik Josip Broz Tito, objašnjavajući istorijat svojih ilegalnih imena. - Nije bilo nikakvih posebnih razloga što sam izabrao baš to ime. Prosto, to ime je veoma često u mom rodnom kraju u Zagorju, pa sam ga uzeo za svoj ilegalni nadimak.
Iz dokumenata u arhivi Centralnog
komiteta Saveza komunista Jugoslavije vidi se da je Josip Broz odmah
posle izlaska sa robije 1934. godine koristio nadimak Tito.
U periodu između 1937. i 1941. godine, kada je Partija bila u dubokoj ilegalnosti, Josip Broz, sekretar Partije, najčešće je upotrebljavao ime Tito ili se potpisivao skraćenicom T-T.
U periodu između 1937. i 1941. godine, kada je Partija bila u dubokoj ilegalnosti, Josip Broz, sekretar Partije, najčešće je upotrebljavao ime Tito ili se potpisivao skraćenicom T-T.
Prve dokumente i pisma iz vremena rata
Josip Broz je potpisivao sa T-T. (Pisma drugu Tempu od 9. oktobra
1941. godine i pisma drugovima u Hrvatskoj Brku (Rade Končar) i
Vladu od 17. avgusta i 12. septembra 1941. godine).
Nadimkom Tito Josip Broz se prvi put potpisao u biltenu Vrhovnog štaba broj 7 i 8 od 1. oktobra 1941. godine kao komandant Vrhovnog štaba narodnooslobodilačkih i partizanskih odreda Jugoslavije.
To ime se kasnije proširuje među partizane i u narod, i u pesmi je opevano.
Nadimkom Tito Josip Broz se prvi put potpisao u biltenu Vrhovnog štaba broj 7 i 8 od 1. oktobra 1941. godine kao komandant Vrhovnog štaba narodnooslobodilačkih i partizanskih odreda Jugoslavije.
To ime se kasnije proširuje među partizane i u narod, i u pesmi je opevano.
Ranije, drug Tito je imao i nadimke
Rudi i Valter.
- Ove nadimke sam sam sebi dao.
Rudi sam upotrebljavao kad sam bio u zemlji, a Valter u inostranstvu
i Kominterni. Kasnije, kad sam saznao da nadimak Rudi nosi i član
Centralnog komiteta drug Rodoljub Čolaković, ja sam to ime zamenio
nadimkom Tito.
Josip Broz Tito, u periodu od 1936. do 1941. godine, imao je lične
dokumente na ime Ivana Konstajnšeka i na ime inženjera Babića.
 |
| Tito i njegov verni vučjak |
Sperans, Bevc, Krištof
Najpoznatiji pseudonimi druga Kardelja
su Sperans, Bevc i Krištof. Sperans je ime pod kojim je 1938. godine
objavljeno njegovo delo "Razvoj slovenačkog nacionalnog
pitanja". U tadašnjim uslovima bilo je neophodno sakriti se iza
pseudonima, kako knjiga ne bi bila zabranjena još pre izlaska iz
štampe, jer je ime druga Kardelja bilo poznato policiji.
Sperans, "onaj koji se nada",
postaje u Sloveniji sinonim pravilnog rešavanja nacionalnog pitanja
i partijskog programa o nacionalnom pitanju. Još i danas u Sloveniji
se pod imenom Sperans više podrazumeva značajno delo druga Kardelja
o nacionalnom pitanju, nego on sam lično.
Bevc je ime druga Kardelja pod kojim je
u početku bio poznat samo u Sloveniji a kasnije pre svega izvan
Slovenije.
- Do samog imena Bevc došlo je
sasvim slučajno - ispričao je jednom prilikom drug Kardelj,
objašnjavajući svoje nadimke. - Naime, partijsko ime kojim sam
se prvih dana služio, Bevc, bilo je provaljeno. Policija je otkrila
ko se skriva iza tog imena. Trebalo je da se pismeno obratim jednoj
partijskoj organizaciji. Da bih omogućio drugovima da ipak utvrde ko
je zapravo pisac upućenog pisma, promenio sam samo prvo slovo, B. u
L. I Levc i Bevc su inače prezimena koja se vrlo često sreću u
Sloveniji.
Nadimak Krištof nastao je u danima
narodnooslobodilačke borbe. Taj nadimak drugu Kardelju dali su
rukovodioci iz CK KP Slovenije, Kidrič i ostali.
U korespondenciji koju su obavljali sa slobodne teritorije sa drugom Kardeljem, dok je ovaj bio u blokiranoj Ljubljani. Ovaj nadimak je u Sloveniji veoma raširen i poznat, tako da se još i danas često upotrebljava.
U korespondenciji koju su obavljali sa slobodne teritorije sa drugom Kardeljem, dok je ovaj bio u blokiranoj Ljubljani. Ovaj nadimak je u Sloveniji veoma raširen i poznat, tako da se još i danas često upotrebljava.
Marko
Partijski nadimak Marko dobio je
Aleksandar Ranković 1937. godine kada je bio član Politbiroa
Centralnog komiteta Komunističke partije Jugoslavije. Otada, kroz
sve godine ilegalnog rada, za vreme narodnooslobodilačke borbe i
danas, drug Ranković stalno nosi taj pseudonim.
 |
| Edvard Kardelj i Aleksandar Ranković u Bihaću 1943. godine |
Tempo
Nadimak Tempo koji datira od Pete
zemaljske konferencije, ima svoju predistoriju. Godine 1939, kada je izišao iz zatvora, Svetozar
Vukmanović radio je u Pokrajinskom komitetu Partije za Srbiju. On je
upućen u Niš, Zaječar i Leskovac da stvara partijske
organizacije.
Tih dana ga je Centralni komitet poslao i u Makedoniju, da i tamo pomogne na stvaranju partijskih organizacija. Svetozar Vukmanović je intenzivno počeo da okuplja radnike u organizaciju. Posao oko formiranja partijskih organizacija iziskivao je stalan i neprekidan rad.
Rad je bio toliko naporan i intenzivan, da je čak jednom Orce Nikolov, tada sekretar Pokrajinskog komiteta Partije za Makedoniju, pao u nesvest. Ali, tek aktivnost druga Tempa u Nišu ima neposredne veze sa njegovim sadašnjim nadimkom.
Tih dana ga je Centralni komitet poslao i u Makedoniju, da i tamo pomogne na stvaranju partijskih organizacija. Svetozar Vukmanović je intenzivno počeo da okuplja radnike u organizaciju. Posao oko formiranja partijskih organizacija iziskivao je stalan i neprekidan rad.
Rad je bio toliko naporan i intenzivan, da je čak jednom Orce Nikolov, tada sekretar Pokrajinskog komiteta Partije za Makedoniju, pao u nesvest. Ali, tek aktivnost druga Tempa u Nišu ima neposredne veze sa njegovim sadašnjim nadimkom.
- Sekretar organizacije jednog dana
na sastanku rukovodstva rekao je da on ne može da izdrži takav
pakleni "tempo rada" - rekao je jednom prilikom Svetozar
Vukmanović, objašnjavajući istoriju svog nadimka. - I on je otpao.
Ali, Partija je jačala i masovila se.
Iz takve atmosfere ja sam došao na
Petu zemaljsku konferenciju koja je u najdubljoj ilegalnosti održana
u jesen 1940. godine u Zagrebu.
Na konferenciji sam govorio o tome da treba da se ubrza tempo rada, o tome kako su ljudi radili, kako je jedan drug pao u nesvest i o tome kako smo se povezivali. Govorio sam i o tome da je jedan drug otpao, jer nije mogao da izdrži "pakleni tempo".
Na konferenciji sam govorio o tome da treba da se ubrza tempo rada, o tome kako su ljudi radili, kako je jedan drug pao u nesvest i o tome kako smo se povezivali. Govorio sam i o tome da je jedan drug otpao, jer nije mogao da izdrži "pakleni tempo".
Onda je uzeo reč drug Tito.
Pokazujući na mene, drug Tito je rekao da mu se sviđa ono što je govorio... drug Tempo. Samo, dodao je, da ne treba ljude terati da tako rade da moraju pasti u nesvest.
Pokazujući na mene, drug Tito je rekao da mu se sviđa ono što je govorio... drug Tempo. Samo, dodao je, da ne treba ljude terati da tako rade da moraju pasti u nesvest.
Kasnije, kada smo na Petoj konferencili
birali tri druga koji će predložiti Centralni komitet, predlažući
mene pored druga Krste Popivode, drug Tito me je nazvao imenom Tempo.
Luka, Lojze, Petar Strugar
Franc Leskošek je imao mnoga ilegalna
imena. Neka su pala u zaborav. Od svih tri su bila
najpoznatija: Lojze, Petar Strugar i Luka.
- Nadimak "Stari" - rekao
je jednom prilikom Franc Leskovšek - znali su samo članovi
Politbiroa Centralnog komiteta. Dobio sam ga 1937. godine. Nije to bio neki zvanični
skup na kojem su se dodeljivali partijski nadimci. Jednostavno,
dogovorili smo se kako da se zovemo. Policija je imala mnogo muke s
tim imenom i nikako nije mogla da dokuči ko je to.
Inače, mnogo sam bio poznatiji kao Petar Strugar. To ime sam dobio na dan napada Nemaca na SSSR. Ko me je tako nazvao, ne sećam se. Nastojali smo da ime bude vezano sa ličnošću. Neko ko je živeo u brdskim krajevima dobio je, na primer, naziv Gorenjski.
Ja sam po zanimanju bio strugar. Otuda je i poteklo ime Strugar.
Inače, mnogo sam bio poznatiji kao Petar Strugar. To ime sam dobio na dan napada Nemaca na SSSR. Ko me je tako nazvao, ne sećam se. Nastojali smo da ime bude vezano sa ličnošću. Neko ko je živeo u brdskim krajevima dobio je, na primer, naziv Gorenjski.
Ja sam po zanimanju bio strugar. Otuda je i poteklo ime Strugar.
Nadimak Luka je iz dana rata. Ne sećam
se ko i kada mi ga je dao. Ali, sada me u mojoj porodici niko više
ne zove Franc, već samo Luka, i kad me neko oslovi sa Franc,
neobično je.
Luka me zovu svi moji najbliži drugovi. Ime Franc upotrebljavam samo u službenoj prepisci i razgovorima. Inače, uvek - Luka.
Luka me zovu svi moji najbliži drugovi. Ime Franc upotrebljavam samo u službenoj prepisci i razgovorima. Inače, uvek - Luka.
Stari
Među robijašima u Mitrovici i
Lepoglavi tridesetih godina bio je i Đuro Pucar. Politički
zatvorenici su se bili izborili da imaju posebnu kuhinju i magazin,
gde su ostavljali pakete koji su stizali pojedinim drugovima.
Po odluci Partijskog komiteta, stariji drugovi, politički zatvorenici, radili su u kuhinji i magazinu po nekoliko godina, dok su mlađi dodeljivani na ispomoć po mesec-dva dana. Đuro Pucar među njima bio je stariji. Tu je i početak nadimka Stari, koji i danas nosi Đuro Pucar.
Po odluci Partijskog komiteta, stariji drugovi, politički zatvorenici, radili su u kuhinji i magazinu po nekoliko godina, dok su mlađi dodeljivani na ispomoć po mesec-dva dana. Đuro Pucar među njima bio je stariji. Tu je i početak nadimka Stari, koji i danas nosi Đuro Pucar.
- Nadimak "Stari" - rekao je
jednom prilikom Đuro Pucar objašnjavajući svoj pseudonim - nosim
od 1939. godine, kad sam posle desetogodišnjeg tamnovanja u
Mitrovici i Lepoglavi izišao na slobodu. Kada sam po izlasku sa robije odlazio na partijske sastanke, često su govorili da će doći
jedan drug "stari"... (nedostaje deo stranice na kojoj se nalazi kraj članka).
Obrada: Yugopapir (Sport i svet, 1961.)
Obrada: Yugopapir (Sport i svet, 1961.)
