U pozorištu se karijera dugo i strpljivo gradi, na
televiziji je svaki bljesak umnožen pred licem javnosti, a zbog nje
onda kreće i lavina intervjua i razgovora sa junakom koji ju je na
prečac osvojio.
Milan Bogunović je, dakle, visoki
oficir OZNE, (Odeljenja zaštite naroda) jedan od njenih glavnih junaka, legenda naše službe državnog obezbeđenja - Slobodan Penezić Krcun.
U stvarnom događaju - u hvatanju Draže Mihajlovića - Krcun
je imao rukovodeću ulogu, a da to protumači novim generacijama
pripalo je mladom Milanu Bogunoviću, doskora glumcu Narodnog
pozorišta iz Sombora, sada u statusu slobodnog umetnika.
- Pre toga na televiziji sam imao samo
jedan zapažen posao - "Knjiga drugova" - u koji me je
uključio Mario Fanelli (reditelj TV Zagreb). Nisam se ni mogao nadati kao glumac iz
unutrašnjosti da ću ponovo dobiti veći zalogaj, jer i televizija
se drži pravila: što je bliže oku,
bliže je i srcu.
Međutim, jedan moj prijatelj iz Novog Sada
podsetio je reditelja na mene, a Sava Mrmak me je inače gledao, pa
se i sam prisetio da bih možda odgovarao za ulogu Krcuna.
Obavili
smo razgovor i sve je teklo u redu, dok mi reditelj na kraju nije
rekao:
"Dobićeš tu ulogu, ali ima jedan mali problem. Treba da
skineš najmanje deset kilograma!"
Šta sam mogao: proučio sam neke
recepte za dijetu i za šest nedelja se oslobodio suvišnih
kilograma.
Obukao sam uniformu oficira OZNE, a oko sebe začuh
glasove:
"Isti Krcun!"
Pepo, ovo je retka prilika da se pokažeš
Oni koji su poznavali Slobodana
Penezića Krcuna ne mogu da se načude koliko je mladi glumac i
fizički i gestom "skinuo" ovog legendarnog partizana.
Bogunović, međutim, nikada nije Krcuna ni video uživo, ali je zato
skidajući kilograme usput tražio intimne drugove junaka koga će
tumačiti, da mu oni pričaju o Krcunu, njegovim navikama, manirima,
gestovima, načinu kako je razgovarao, ophođenju prema saradnicima.
Sa knjigom "Kako jesti i mršaviti" u džepu, posetio je
mnoge borce u raznim gradovima i
razgovarao o privatnom i društvenom
biću Slobodana Penezića.
- Tako sam slušajući ljude upoznao
jednog sjajnog čoveka, ljudinu izuzetnih karakternih crta,
beskompromisnog borca, talentovanog obaveštajca, a nadasve humano
biće, veoma cenjeno i poštovano.
Iz dana u dan postajao sam svestan
težine zadatka i sebi govorio: Pepo, ovo je retka prilika da se pokažeš, ali i velika mogućnost da se udaviš.
Srećom,
samopouzdanje sam stekao na snimanju. Sarađivao sam sa sjajnim
glumcima koji su i odlični drugovi, tako da i pored svih zamerki
koje imam na svoj rad, ne mogu da budem nezadovoljan onim što sam
ukupno uradio.
U traganju za autentičnim Krcunom,
Bogunović je jurio i takve detalje kao što su: u kojoj je ruci
Krcun držao cigaretu, kako je pušio?
Od jednog Užičanina dobio
je podatak da je Krcun voleo muštiklu od trešnjevog drveta.
Nabavio
je muštiklu i "trenirao" pušenje na njoj.
Posle
završetka snimanja rođeni Krcunov brat Sreten Penezić mu je rekao
da je dobro igrao, da je vrlo zadovoljan kako je doneo lik Slobodana
Penezića u svim njegovim nijansama, da je samo zapazio jednu
pogrešnu sitnicu:
Krcun nikada nije pušio na muštiklu!
Pojeo se od
muke!
- Možda je trebalo ceo film prikazati
odjednom, obe epizode jednu za drugom, sa Dnevnikom ili kafe pauzom u
sredini. Jer se zaista radi o uzbudljivom delu. Uveren sam da se
ovakve stvari mogu praviti samo na osnovu dobrog teksta, a Mrmak je u
rukama imao takav Pavićev tekst, koji je obrazac za pisanje akcione
drame.
Kada se tome doda uzoran rediteljski posao, onda je i bilo
moguće očekivati pun uspeh. Mislim da je rediteljevo majstorstvo
kod rekonstukcija dokumentarnih zbivanja, njegov afinitet prema
ovakvim temama, bio presudan, kao što je od važnosti bilo i to što
su mnogi glumci baš ovde pokazali svoje velike mogućnosti.
Pogledajte Zorana Rankića: uskočio je u lik Kalabića preko noći.
Tu ulogu je trebalo da igra Bata Živojinović, ali ga je bolest
sprečila. Zatim je ponuđena Gidri Bojaniću, ali je i on otpao.
Rankića su probudili usred noći i dali mu tekst, a ujutro
je već snimao! Kakav je to sjajan glumac!
Ili, recimo, Milan Puzić.
Sjajna uloga! Danilo Lazović i Dragan Nikolić - izuzetni...
Zato
mislim da će se publici sve to jako svideti. To je film sa našom
temom, ali majstorski pravljen i mobiliše svu gledaočevu pažnju.
Uveren sam u uspeh ovog programa kod publike. Proverio sam to na
sebi: znam celu priču, igram jednu od glavnih uloga, sve vreme sam
bio na snimanju, ali sam obe epizode gledao bez daha!
Znači: onaj
ko se sa time prvi put sreće biće osvojen na juriš.
Zašto sam otišao iz Sombora...
Milan Bogunović ne voli da daje ocene o svom radu. Kaže da
je važno šta će reći publika. Ima zamerke na svoj posao. Uvek mu
se to na kraju dešava da nikada ne bude zadovoljan sa onim što
uradi. Uvek kaže - kada bi se ponovilo, bilo bi bolje.
Ako bi bio
zadovoljan svojim radom, kaže, prestao bi da radi. Biti zadovoljan
to znači dostići savršenstvo. A to je nemoguće. Smisao života,
po njemu, predstavlja ta potraga za savršenim. Potraga koja se
završava smrću.
A savršenstvo kao cilj postaje predmet opservacije
onih novih, na kojima svet ostaje.
Zašto je posle trijumfa na Sterijinom
pozorju otišao u slobodne umetnike? Zar nije bilo logičnije da kao
laureat sedi u Somboru i bira uloge, projekte?
- Ne, nije to bilo logičnije. Sombor je
grad izuzetne kulturne tradicije. Na žalost, kulturnom politikom se
u najvećem broju slučajeva danas ne bave oni koji su toga svesni,
već oni kojima je kultura poligon za neko drugo perspektivno mesto u
društvenoj hijerarhiji. Po njima je krajnji domet Narodnog pozorišta
u Somboru njegova delatnost u okolnim selima, a što je to pozorište
već reprezentovalo Jugoslaviju i na drugom kontinentu, doživljavaju kao sindrom
"neadekvatne" kulturne politike.
Prevedeno na praktičan jezik
to znači da su lični dohoci umetnika u ovom ansamblu minorni, da su
repertoarske ambicije splasle u skladu sa "odgovarajućom" kulturnom politikom, pa je za mene bilo nelogično da tu ostanem bez
perspektive za razvoj - kaže Bogunović.
Deo smišljene kulturne politike
Osam godina koje je proveo u ansamblu Narodnog pozorišta u Somboru, ostaju za Milana Bogunovića najbolje godine njegovog glumačkog života. Tu se obreo odmah posle školovanja na Srednjoj glumačkoj školi u Novom Sadu, pa je zahvaljujući tadašnjem rukovodstvu ove umetničke kuće bioo u prilici da stalno uskače u "vatru":
- Bila je ustanovljena praksa da naše
predstave režiraju najistaknutiji reditelji iz zemlje. I repertoar i
reditelji su znalački birani, tako da je za nas, mlade glumce, bila
velika šansa da se umetnički oblikujemo pod rukom onih majstora
scene koji su vodeći u našoj pozorišnoj estetici.
Ako 45 takvih
reditelja godišnje radi isto toliko predstava, sa ansamblom koji je
mali, pa svi glumci imaju šansu, onda je to najbrži i najbolji
način da umetnički sazriš, da si u toku novih pozorišnih
kretanja.
Mađeli, Draškić, Mijač, Lazin i ostali reditelji koji
su radili u Somboru, uspeli su da taj ansambl tako profesionalno
osposobe, da su i najkomplikovanija dela svetske dramaturgije bila
tumačena na izuzetno visokom profesionalnom nivou.
Drugim rečima:
bio je to deo smišljene kulturne politike.
Nov, svež i atraktivan glumac
I šta sada? Veliki uspeh na televiziji,
sjajna uloga stratega operacije u hvatanju Draže Mihajlovića je
sigurno samo nova epizoda u životu mladog glumca, od koje će se živeti do sutra,
prekosutra. Šta posle toga, jer je Bogunoviću tek trideset leta?
- Osnovali smo u Pančevu pozorišnu
grupu. Nas troje slobodnih umetnika i beogradski glumac Mida
Stefanović. Nazvali smo je "Kandelabr". Okupili smo se oko
Centra za kulturu "Olga Petrov" i za sada smo u milosti Siza za
kulturu Pančeva.
Imali smo već dve premijere. Namera nam je da za
svaki projekat angažujemo nove glumce, koji su spremni i slobodni da
sa nama udruže rad.
U pripremi je jedan veliki posao: Brehtova
"Malograđanska svadba" koju treba da postavi Paolo Mađeli.
Biće to prava provera naših mogućnosti. Eto, to su moje sadašnje
ambicije - objašnjava Milan - Pepa Bogunović.
Međutim, ne treba biti naročito mudar
s obzirom da ništa tako brzo ne uspeva kao sam uspeh pa
pretpostaviti da će posle tako sjajno odigrane uloge u tv filmu
"Poslednji čin" biti i novih ponuda mladom glumcu.
Jer
Bogunović je nov, svež i atraktivan glumac. Veoma zahvalan i
na sceni i na ekranu. Do sada nije imao previše posla ni na filmu ni
na televiziji.
Ova uloga mu širom otvara vrata. Ko zna: možda je
ova godina u znaku tih koje ranije nisu otkrili. Bogunovića,
Rankića...
Izgleda da smo u pravu: javljaju nam iz
Novog Sada da je Karolj Viček pozvao Bogunovića da se prihvati
uloge u filmu koji već snima.
Da to Bogunovića ne prati sudbina
Zorana Rankića: bude ga usred noći i lepe Kalabićevu bradu?
Ko
zna: naši filmski i televizijski putevi su tako nepredvidivi.
Sigurno je samo jedno: "Poslednji čin" je predstavio
nekoliko sjajnih glumačkih imena i jedno novo, blještavo - Milana Bogunovića.
Napisao: Milan Mitić, obrada: Yugopapir (TV novosti, 1982.)
