Univerzijada '87: Zašto su Jugosloveni tako uspešni u organizaciji masovnih sportskih manifestacija?

Srpanj 1987: Inostranim gostima sjajno organizovane zagrebačke priredbe po mnogo čemu teško je da poveruju da smo mi zemlja sa trocifrenom inflacijom, rekordnim dugovima i visokim procentom nezaposlenih...

Novinar koji se bude opredelio da piše o Univerzijadi unapred je izgubio bitku jer je umesto žurnalističkog zadatka ušao u pravu avanturu.

Neće mu uspeti da dočara celu sliku onoga što se ovih dana dešava u gradu pod Sljemenom pa makar odlučio da o svemu piše telegrafski.

Toliko bi toga trebalo reći a to se praktično ne može učiniti na standardnom novinskom prostoru. O tome će se verovatno pisati knjige. Možda i doktorati, ko zna!

Univerzijada se, naime, može obraditi kao sportski fenomen, ali i kao politički, sociološki, ekonomski, saobraćajni, turistički, zabavni, verski, opštejugoslovenski...

I svaki od ovih aspekata bio bi jedna prava studija. Ovome se niko nije nadao jer je dosad održano 13 priredbi pod nazivom univerzijada ali nijedna nije bila ni ovolika ni ovakva.

Možda sve ovo izgleda interesantno samo onima koji ovu priredbu vide i doživljavaju iznutra. Spolja, sa distance, to verovatno izgleda drugačije. Kažu da ni nezaboravnu Univerzijadu u Kobeu nisu upoznali ni sami Japanci. Na dvesta kilometara od Kobea nije se ni znalo da se održava svetska studentska sportska priredba.

Pa zašto je onda ova naša Univerzijada izazvala takvo divljenje i sjajne komplimente? Izgleda da je tu ipak u pitanju naše podneblje i jedan poseban pristup naših ljudi kad je reč o organizaciji masovnih manifestacija.

Prisetimo se samo Mediteranskih igara u Splitu, a da ne govorimo o Zimskoj olimpijadi u Sarajevu koja je od samog predsednika Međunarodnog olimpijskog komiteta Samarancha proglašena za najbolju olimpijadu uopšte. Šta je u stvari, to što su ovim priredbama dali naši ljudi?

Možemo, kad hoćemo

Odgovor na ovo pitanje pružiće jedna svestrana analiza iz koje bi možda trebalo izvući i neke određene pouke, to jest da su mogućnosti i kreativnost naših ljudi znatno veće i kvalitetnije od onog što obično daju u svakodnevnom životu. Prosto je neshvatljivo kojom brzinom i u kakvim rokovima su se završavali neki i najsloženiji poslovi a poznato je, na primer, da su kod nas rokovi i termini najbolnije tačke prilikom ostvarivanja mnogih važnih zadataka.

Zbog svega ovog odlučili smo se da ovaj tekst bude samo nizanje nekih detalja i pojedinosti, događaja i dogodovština, po mogućnosti onog što TV kamere nisu uspele da zabeleže, a recimo da je baš televizija napravila i pravi gigantski posao u Zagrebu i okolnim mestima gde se održavaju igre.

Televizija je na jugoslovenskom nivou uložila maksimalan napor. Angažovani su doslovno svi raspoloživi kapaciteti i dok se istovremeno održava i četiri-pet takmičenja i priredbi, snimatelji i komentatori su prisutni na svim borilištima i terenima. Najveći je problem kako sve to dati da dođe do gledaoca. Šta direktno uputiti na male ekrane a što odloženo kao snimak. Vrlo često se to radilo u hodu, scenario se menjao prema događajima na terenima, dvoranama, stazama.

O kolikom se tehničkom potencijalu radi dovoljno je navesti samo neke tehničke podatke. Univerzijadu opslužuje 13 reportažnih kola sa po četiri TV kamere. Na stalnim pozicijama fiksirane su 42 kamere uz 7 pokretnih. Radi se sa 14 reportažnih uređaja "slow-motion" (usporeno ponavljanje snimka), postavljeno je čak 160 komentatorskih mesta, a tu su i dve opreme za podvodno snimanje i još koješta, ali bi nabrajanje samo zbunilo. Recimo da su tu i dva studija s jednom i dve kamere i osam "slow-motiona".

Kamere, naravno nisu mogle da zavire na sva mesta ali su komentatori informisani tako da i to što nije snimano prenose gledaocima.

O tim događajima, susretima, incidentima, zapažanjima pišu novinari. Njih ovde ima više od 1.400. Ali ima novinara i "novinara". Akreditovani su mnogi izveštači fabričkih listova, radnih organizacija i ustanova. Neke redakcije su bile umerene i poslale pet-šest ljudi, a bilo je slučajeva da neki ugledni nedeljni listovi imaju samo jednog izvestitelja.

Bilo je, međutim i onih koji su tražili i dobili i više desetina akreditacija. Spomenimo ovde da nije uvek bilo lako dobiti akreditaciju jer je ipak pravljena selekcija. Organizator je tako neke neumerene zahteve svodio na razumne. Ali bilo je i onih kojima je odbijena akreditacija bez objašnjenja, odnosno, kako reče jedan kolega - "bez povratne informacije".

Na primer, jedan mladi novinar imao je neku mrlju avanturističkog tipa. Sa svojim kolegom je učestvovao u "pozajmljivanju" motora koji je posle skrivio nesreću. Nadležni, koji su procenjivali, zaustavili su akreditaciju ovog mladog momka.

Kad je reč o novinarima navedimo izjavu prvog sportskog novinara sveta. Reč je o Franku Tayloru, predsedniku AIPS (Međunarodnog udruženja sportskih novinara) koji kaže da ovakav press-centar još nije video i da smo mi Jugosloveni zaista u mnogim stvarima nedostižni.

Možda bismo mu mogli ipak kao prijatelju Jugoslavije zameriti, kako rekoše neke kolege, što se pored sjajne šljivovice nije odrekao svog viskija, čiji je verni poklonik.

Novinari zaista imaju fantastične uslove. Dovoljno je sedeti u press-centru (onom glavnom) i na televiziji posmatrati takmičenje na veslačkoj stazi udaljenoj više od 15 km. Zahvaljujući elektronskoj obradi podataka novinar tri minuta posle završene trke ima na stolu kompletne rezultate, u međuvremenu i ostale podatke o toj disciplini.

Ali, ponekad, kad se umeša "faktor čovek" novinar se nađe na sto muka jer pred njim je, na primer, program fudbalskih utakmica na kojem piše da se u Samoboru u isto vreme igraju dve utakmice.

Greška je očigledna jer se jedna utakmica igra na nekom drugom terenu. Ali treba saznati koja utakmica i na kojem terenu. Toga je ipak bilo manje.

Duh mladih

Ili, recimo, ako prilikom traženja akreditacije zabunom pogrešite samo jedan broj lične karte kompjuter vas "proguta". Nastaju tantalove muke dok se pronađe kartica koju treba obavezno obesiti o vrat jer se bez nje ne može nigde.

Univerzijada je sastajalište mladih, ovde se misli o takmičarima jer treneri, rukovodioci ekipa, sudije, novinari i ostali ne spadaju u ovu kategoriju. I ti mladi daju pečat čitavoj atmosferi. Ljudi se zabavljaju, šale, raduju i naprosto žive jednim lepšim i prijatnijim životom.

Treba slušati samo "Omladinski radio" ili "Radio-Sljeme" i uživati u reportažama koje ovi mladi reporteri serviraju slušaocima. U ovu atmosferu su se uklopili i TV reporteri koji su najzad i zvanično prešli "na ti" pa se nazivaju i nadimcima.

Stvorena je jedna drugačija atmosfera. Radi se ležerno, duhovito ali i profesionalno. Kad se prisetimo, na primer, fudbalskog prenosa iz Belfasta koji je radio slavni BBC, onda slobodno možemo da kažemo da je naša televizija dostigla zaista vrhunske domete na pojedinim prenosima, iako je naš običaj da tražimo samo greške, a da sve ono drugo smatramo normalnim, makar se radilo i o podvizima, kao što su snimci iz helikoptera ili ispod vode.

Čini se da nema novinara ni reportera koji ne priupita stranog gosta kako je zadovoljan hranom u Sportskom selu. I uvek je odgovor: sjajno, fantastično, neočekivano. U selu se pojedu tone hrane. Sve je kvalitetno i majstorski pripremljeno. Ilustrujući ovo primerom prisećamo se šefa plivačke ekipe američkih studenata koji na konferenciji za štampu u šali reče da mu je jedan plivač za dva dana dobio tri i po kilograma.

O hrani su mišljenja nepodeljena. Niko ne spominje i to da ima problema sa smeštajem, pa čak ni mnogobrojni dvometraši.

Ovde spomenimo izjavu dr Prima Nebiola, predsednika FISU koji je samokritički priznao da su njegovi zemljaci najrazmaženiji i najnezadovoljiiji gosti na svim priredbama:

"Kad sam čuo da su veoma zadovoljni svime u Zagrebu, bilo mi je dovoljno da zaključim da ste sve organizovali zaista perfektno."

Komplimente za spremanje hrane i ugostiteljske usluge zaslužuju oni iz ekipe koju su formirali ugostiteljski i kulinarski stručnjaci i radnici iz cele zemlje. Na konferenciji za štampu pre igara čuli smo i jednu primedbu. Naime, pozivu se nisu odazvali samo ugostiteljsko-turistički radnici Slovenije. Razlog nije poznat, ali je prokomentarisano da se baš u ovoj republici nalaze mnogi naši vrhunski stručnjaci iz ovog domena.

Guinnessovi rekordi

Pored sportskih rekorda za Univerzijadu su vezani i neki drugi rekordi koji nisu evidentirani u biltenima. Tako se, na primer, naslućuje da su rukovodeći ljudi Univerzijade imali rekordan broj prijema i susreta, po desetak i više na dan.

I pre početka Univerzijade, kad su bili završavani pojedini objekti (njih oko šezdesetak) najveći problem je bio kako oformiti toliki broj komisija za dobijanje upotrebne dozvole.

Za Guinnessovu knjigu su i dve akcije slikara. U Zagrebu je na "Zagrepčanki", najvišoj zgradi u gradu, postavljena najduža slika od preko 100 m. U Branimirovoj ulici kod železničke stanice na zidu dugom oko 500 metara postignut je rekord u horizontalnom smislu jer je čitav zid islikan od strane dvadesetak zagrebačkih i drugih slikara.

U gradu su možda zabeleženi i neki drugi rekordi. Na primer, po propisu koji vlada za vreme igara svi dućani su otvoreni do 22 časa a neki (u centru) i duže. To važi i za nedelju. Imali smo priliku da čujemo od jednog poslovođe da u vremenu od 20 do 22 časa nije u njegovom dućanu blagajna otkucala ni jedan jedini dinar.

Gradom kruži oko dvesto autobusa iz svih krajeva zemlje. Sportisti se zaista mogu voziti na sva mesta gde se održavaju takmičenja jer autobusi idu svakih deset minuta. Ovde beležimo neke antirekorde jer se mogu videti autobusi koji ne prevoze nijednog putnika ili možda dva do tri.

Bezbednost

Možda u rekorde spada i broj sati TV programa (više od 90) a svakako je tu vodeći Omladinski radio koji radi non-stop.

Igre su zaista maksimalno bezbedne. Za to su se pobrinuli organi koji su za to nadležni. Po ulicama možete susresti milicionere iz svih krajeva zemlje. Svi su oni predusretljivi i prijatni ali i energični.

Na ulazima na sva borilišta, domove i press-centre je stroga kontrola. Ne može da uđe ništa metalno a da to ne registruje specijalni aparat. Ovde se setismo jednog našeg golmana (ime nije važno) koji u kolenu ima metalnu šipku i kad god prolazi pored ovih uređaja javlja se signal da nije "čist". Ne znamo da li je na Univerzijadi bilo takvih slučajeva.

Međutim, protiv ovakvog režima organa bezbednosti niko nema ništa. Takva je praksa na svim velikim svetskim priredbama, jer niko ne želi da se neki manijak svojim akcijama "proslavi" na štetu onih drugih koji su došli na ove priredbe u najboljoj nameri.

Zbog zaista korektnog ponašanja ljudi koji kontrolišu sve najvažnije punktove i puteve prisutnost njihova nikom ne smeta i svi se osećaju bezbednijim i mirnijim.

Gosti su i rečju, izuzetno zadovoljni. Ljudi nailaze na izvanredan smeštaj, fantastičnu prehranu u enormnim količinama, sjajno uređen i renoviran grad, sportske objekte koji po standardu premašuju svetske norme, susreću vesele mlade ljude, simpatične momke i šarmantne nasmejane devojke.

Susreću jednu civilizaciju koju nisu očekivali (što pred TV kamerama priznade i američka atletičarka Gwen Torrence), prolaze i ulaze pored dućana bogato opremljenih svim artiklima - i ko da nam sad veruje da smo mi zemlja sa trocifrenom inflacijom, sa velikim dugovima, sa velikom stopom nezaposlenih, sa ... da ne nabrajamo, tolikim problemima - a Univerzijada nam je "super".

Zato je i pitanje na mestu: šta treba očekivati na sledećoj Univerzijadi u Sao Paolu u Brazilu, gde je inflacija dostigla 1.000 procenata.

Možda je organizacija naše Univerzijade potvrda da mi možemo mnogo više i bolje od onog što sada imamo. Možda bi neke recepte trebalo potražiti od onih koji su realizovali ovu velelepnu priredbu pa da rešimo ono što nas tišti.

Kao prvi uslov za to je ostvarenje onog za čim najviše vapimo. To je zajedništvo. Ono je doživelo najbolju afirmaciju ovde, na igrama studenata sveta: televizija, saobraćaj, sigurnost, ugostiteljstvo, sportsko vođenje, stručno viđenje... Sve nam je bilo zajedničko, naše, jugoslovensko.

Napisao: Zijad Kršlak, obrada: Yugopapir (RTV revija, 1987.)

Podržite Yugopapir: FB TW Donate