Oktobar 1967: Osmog oktobra u Kninu je proslavljena
25-godišnjica osnivanja Prve, Druge i Treće dalmatinske brigade.
U toku Narodnooslobodilačkog rata formirano je 14 dalmatinskih
brigada. One su nosile ime dalmatinske, ali veći deo rata borile su
se van Dalmacije.
Dalmatinci su učestvovali i u najkrvavijim
bitkama na Neretvi i Sutjesci. Na kraju borbeni put ih je doveo u
rodnu Dalmaciju.
Oni su desantnim akcijama oslobodili ostrva i
učestvovali u borbama za oslobođenje jadranske obale. Nekadašnji
ratni komandant Prve dalmatinske brigade Bogdan Stupar, general-major
u penziji, priča o jednom uzbudljivom ratnom doživljaju...
*****
Sredinom avgusta 1943. godine vraćali smo se sa Sutjeske u
Dalmaciju. Bio sam tada komandant Prvog bataljona Prve dalmatinske
brigade i prilikom prelaska reke Bosne, dobili smo zadatak da
zauzmemo Begov Han, malo naselje sa utvrđenom železničkom
stanicom.
Moj bataljon trebalo je da zauzme naselje, a Četvrti da
razruši železničku stanicu.
U prvi sumrak, bataljon je krenuo sa
obližnjeg brda ka Begovom Hanu. Našao sam jednog vodiča, nekog
starog seljaka koji je išao na čelu kolone. Odjednom, zastali
smo kraj zida bodljikave žice i tri bunkera na sprat sa gvozdenim
vratima i malim puškarnicama.
- Ja više ne znam puta i ne idem dalje
- rekao je starac. - Pusti me da idem, jer ako me vide njihovi
vojnici, spaliće mi kuću.
Poslao sam starca u komoru i uputio nekoliko bombaša da unište bunkere. Tog trenutka nisam ni
slutio da predsto noć ispunjena mnogim uzbudljivim događajima.
 |
| Bogdan Stupar 1967. godine |
U pustoj kući
Noć je već uveliko pala, a nijedan
od mojih bombaša da se oglasi. U stvari, oni su bespomoćno ležali
priljubljeni uz zemlju, jer trebalo je imati merdevine pa da se
približe visokim puškarnicama na bunkeru. Počeo sam da postajem
nervozan, jer dragoceno vreme je odmicalo.
Pedesetak metara dalje video sam kuću
sa osvetljenim prozorima. U sobi sam ugledao čoveka u uniformi.
Odlučio sam da zarobim neprijateljskog oficira. Sa Milošem Banjcem i još jednim kurirom prošao sam kroz bodljikavu žicu i uputio
se kući.
Otvorio sam ulazna vrata i ušao sa otkočenim revolverom.
Ni prst pred okom se nije video. Odjednom, čuo sam režanje psa, i
mahinalno sam dvaput opalio. Pri odblesku svetlosti video sam kako se
pored mene stropoštao veliki nemački vučjak.
Potrčao sam drvenim
stepenicama i naglo otvorio vrata. Čekalo me je neprijatno iznenađenje: soba je bila prazna, a
prozor širom otvoren. Neprijateljski oficir je osetio opasnost
i iskočio i izgubio se u mraku.
Brzo sam izišao iz kuće i jednog
kurira poslao da dovede bataljon, a sa drugim sam onako nasumce
krenuo sokacima Begovog Hana. Nigde nije bilo žive duše.
Išao sam
tako stotinak metara, prešao prugu, i prošao pored velikog bunkera, ali niko se nije
oglasio. Tada sam primetio jednu veliku
zgradu. Ispred nje nije bilo stražara. U tom času došla su i još dva moja vojnika.
- Hajdemo unutra - rekao sam.
Ušli smo u jedak dug hodnik duž kojeg
je bilo puno vrata. Otvorio sam prva vrata i ušao u potpuno mračnu
sobu.
- De, kresni šibicu, da nađem
prekidač da vidim da li nekog ima u ovoj pustoj kući - rekao sam
kuriru.
Kad je sijalica zasvetlela, imao sam
šta da vidim: u dugoj prostranoj odaji spavalo je oko stotinu
domobrana.
- Ustajte i ko se maši oružja biće
ubijen - uzviknuh.
Domobrani su bunovno počeli da skaču
sa kreveta i trebalo im je nekoliko trenutaka da shvate šta se
dešava. Niko nije pokušao da pruži otpor. Samo su žmirkali očima
i nisu znali da li je ovo san ili java.
Ratno lukavstvo
Uto je jedan od mojih kurira doveo
četu. Pokupili smo oružje okačeno na krevetima. Tada sam naredio
domobranima:
- Obucite uniforme.
Uskoro, sa kolonom od 92 zarobljenika, krenuli smo ka obližnjem
bunkeru. Postrojio sam zarobljenike oko bunkera i pozvao posadu da
se preda.
- Ne smemo - rekao je jedan domobran iz
bunkera - jer nam ovde nije komandant.
Tog trenutka setio sam se oficira koji je pobegao kroz prozor i žao mi je bilo što ga nisam uhvatio.
Sprečio bih krvoproliće. Ali pribegao sam malom ratnom
lukavstvu.
- Vidite da su se svi vaši vojnici
predali - rekao sam. - Ako odmah ne izađete, dići ćemo bunker u vazduh.
Lukavstvo je upalilo. Teška gvozdena
vrata su se otvorila i posada bunkera je izišla bez oružja.
Tako smo bez ijednog ispaljenog metka
zauzeli i ostale bunkere. Begov Han je bio u našim rukama.
Sada smo prešli u "ekonomsku"
akciju. Zarobljenici su nas odveli u magacine prepune odeće,
municije, brašna, slanine, šećera.
Bili smo izgladneli, gotovo smo
travu jeli i ovo obilje hrane je strahovito delovalo na nas. Niko
nije gledao oružje. Vojnici su punili rančeve šećerom,
konzervama, odelom.
Hrvoje Čulić, sanitetski referent
bataljona, inače Splićanin, bio je dugajlija i imao je ogromna
stopala. U ratu je muku mučio da nađe sebi cipele. I ovom prilikom
nije imao sreće. U gomili cokula i čizama, on nije mogao da nađe
svoj broj.
Odjednom, ugledao je jednog dugajliju, zarobljenog
domobrana i sav srećan mu prišao.
- Kako se zoveš? Odakle si? - pitao
je Hrvoje.
- Podrug. Iz Splita - odgovorio je
zarobljenik.
- E, pa i ja sam Splićanin - rekao je
Hrvoje - pa deder pozami svom zemljaku cipele,
a ja ću ti dati svoje opanke.
Sa nekoliko vojnika krenuo sam ka
pošti. Ušli smo u zgradu pošte gde je stanovalo i osam poštanskih
službenika. Oni su se zbunjeno okupili. Pošto smo uništili
telefonsku centralu i telegraf, rekao sam upravniku pošte:
- Otvori kasu.
U kasi je bila gomila novčanica.
- Uzmite po tri plate - rekao sam
poštanskim službenicima. - A evo, upravniku dajem priznanicu da sam
ja uzeo novac.
Pod punom parom
Čudio sam se zašto za ovo vreme
Četvrti bataljon nije napao železničku stanicu. Zato sam sa
jednom četom krenuo prugom prema kafanici koja je bila udaljena oko
kilometar i po. Došli smo već blizu stanice, kad je stigao neki
voz.
Plašili smo se da nije nemački oklopni voz, i poslao sam
izviđača da vidi. Brzo se vratio i rekao da je to običan
teretnjak. I Četvrti bataljon je verovao da je to oklopni voz, zato je stanica napadnuta sa
zakašnjenjem.
Kad smo mi stigli, Četvrti bataljon je već zauzeo
stanicu, uništio uređaje i zapalio kompoziciju teretnjaka.
U toj gužvi pala mi je na pamet malo
neobična ideja.
Pre rata sam radio kao železnički službenik na
održavanju pruge i hiljadu puta sam se vozio lokomotivom. Zašto ne
bih sada otkačio lokomotivu teretnjaku, i pustio je da juri prugom
do Zavidovića, pa možda će slučajno naleteti na neki voz.
Brzo sam otkačio lokomotivu. Bila je
nabijena parom, crvena kazaljka je pokazivala pritisak od 17
atmosfera. Krenuo sam u pravcu bataljona.
Odjednom, video sam da se
napolju nešto neobično dešava. I moji vojnici su pomislili da se
približava oklopni voz, razbežali su se od pruge i uhvatili zasedu.
Počeo sam glasno da ih dozivam, i oni su prepoznali moj glas. Za
trenutak sam zaustavio lokomotivu, rekao im šta nameravam. Onda sam
dao punu paru, lokomotiva se zahuktala, a ja sam na prvoj krivini
iskočio.
Posle završetka ove akcije doznao sam
da je lokomotiva išla sedam kilometara i da je
na jednoj skretnici iskočila sa pruge. Uz put ona je protutnjala
kraj naših banijskih jedinica, koje su, misleći da je oklopni voz,
na nju bacili nekoliko bombi i ispalili nekoliko rafala.
 |
| Štab I dalmatinske proleterske brigade na Visu 1944: Ivan Romac, politički komesar; narodni heroj Mirko Novović, zamenik pol. komesara; narodni heroj Ljubo Truto, načelnik štaba brigade; Mićo Čulić, referent saniteta i Bogdan Stupar, kom. brigade |
Partizanska gozba
Oko tri sata ujutru, bez ijednog
izgubljenog i ranjenog vojnika, sa bogatim plenom, krenuli smo
iz Begovog Hana. Prešli smo most preko Bosne i uputili se u
muslimansko selo Šerić, čiji su seljaci i beg bili nama veoma
naklonjeni.
Tog dana stigao je u selo i drug Tito sa Vrhovnim štabom.
Među našim vojnicima odmah se pronela
vest kako su Dalmatinci "bogati".
A mi smo i kapom i šakom
i vojnicima i seljacima delili brašno, šećer, slaninu, odelo,
cokule...
Uveče je bila prava gozba. Posle dugih
dana gladovanja, te večeri smo priredili pravu partizansku gozbu.
Pržili smo čak i uštipke.
Kad je drug Tito čuo da smo prešli
preko mosta, a nismo gazili reku, u šali je rekao:
- A ja sam
gazio Bosnu. Drugi put ću ići samo sa Dalmatincima. Oni idu preko
mostova, nisu navikli da gaze more.
Zabeležio: Mihailo Mladenović, obrada: Yugopapir (Ilustrovana, 1967.)
