Božidar Stanišić Cikota: Zašto je ponos Novljana proglašen za najprgavijeg YU vaterpolistu? (1967)

Avgust 1967: Malo je onih simpatizera vaterpola, koji nisu čuli za Božidara Stanišića, ili kako ga popularno nazivaju Cikota.

Ovaj visoki dobroćudni mladić, širokih ramena, crne kose prelivene sedim vlasima, u neku ruku je tipičan vaterpolist.

Svaki onaj koji pokuša da ga kopira - biće osuđen na propast. Jer, Stanišić ima svoj stil igre: urođeni smisao za igru, svojstven šut, veoma snažan i brz.

Kad je bio u naponu snage, nije bilo beka i golmana koji mogu da se pohvale da im Cikota nije dao gol.


Ako pogledamo njegove osnovne karakteristike, videćemo da on nije mnogo izdržljiv u vodi, da nema dobru tehniku lopte, da je vrlo nervozan i da često gestikulira sudijama.

Ali, njegova prefinjenost pokreta, borbenost i izvanredan refleks, sve njegove "felere" bacaju u drugi plan.

Cikotini čuvari - bekovi - dosad nisu mogli da pronađu ključ kako da ga zadrže! Jer, pred golom protivnika deluje uraganski i reaguje uvek za delić sekunde pre svog čuvara.

Stanišić nije samo dobar igrač, on je i izvanredan čovek. Pošten je i pravičan i zato ga svi vole.

Ponekad je detinjast i veseljak, a ponekad ozbiljan i setan. On je ponos Novljana i svih Crnogoraca, i zbog toga ga s pravom nazivaju "prvim čovekom Herceg-Novog".

Ovaj simpatični mladić je rođen u Herceg-Novom 1936. godine, počeo je da se bavi vaterpolom na "škveru" 1951, odigrao je preko 500 utakmica za Jadran, za 15 godina bio je sa svojim klubom dva puta prvak države - 1958. i 1959, i četiri puta najbolji strelac prvenstva.

Za reprezentaciju je odigrao 98 utakmica.

Smatrali smo da bi razgovor sa njim bio interesantan za čitaoce "Tempa".

Posle 22 godine vladavine "slanih klubova", "slatki timovi" - Partizan i Mladost preuzeli su primat. Kako objašnjavate ovu pojavu?

- Postoji nekoliko faktora koji su to uslovili. Kontinentalni klubovi raspolažu većim materijalnim sredstvima a, to uslovljava i bolji standard igrača, zatim naši konkurenti imaju povoljnije uslove za zimski rad.

- Ti ne možeš da se požališ da živiš loše, imaš "folksvagen" i "pežo 404", gradiš kuću u  Herceg-Novom a na obali je i motorni čamac.

- To je tačno, ali tu nije investiran ni jedan dinar od vaterpola.

- Kolika su tvoja mesečna primanja?

- Kao pravnik imam 120.000, kao igrač 20.000 i kao trener 50.000 starih dinara. Dakle, kao što vidiš, to su skromna primanja - a obaveze velike.

Stanišić je vrlo često bio kažnjavan na klupskim utakmicama kao i u reprezentaciji, što ga je koštalo odsustva sa dva evropska prvenstva - 1962. u Lajpcigu, i 1966. u Utrehtu.

Prvi put je bio kažnjen godinu dana, što zbog ispita na fakultetu nije pošao sa reprezentacijom na trening u Bukurešt, a drugi put je zakasnio na pripreme, opravdano - zbog posla.

- Nije mi jasno - kaže Cikota - kome sam smetao. Uvek sam se pošteno borio u reprezentaciji, pa ipak nekome sam bio "kost u grlu".

Pravila su dobra, nego sudije ne valjaju

- Po mišljenju sudija, okarakterisan si kao najprgaviji igrač.

- Ne bih hteo da se pravdam, u većini slučajeva sudije su me direktno provocirale, tako da sam često stradao - nevin. Interesantno je da su inicijatori provokacija uvek bile sudije "obojene" klupskim bojama, što svedoči i moje poslednje kažnjavanje u Zagrebu.

Dok Stanišić priča deluje iskreno, vidi se da ga boli nepravda, ogorčen je na sve zakulisne radnje u plivačkom sportu, a kao posledice toga su bezbroj sedih dlaka na glavi.

- Kakvo je tvoje mišljenje o novim pravilima u vaterpolu?

- Pravila su dobra, nego sudije ne valjaju. Arbitri, po starim pravilima, dolaze nespremni, svaki od njih ima svoj kriterijum.

- Ti si već nekoliko godina trener Jadrana, kakva je perspektiva tvog kluba?

- Ne plašim se budućnosti! Iduće godine bićemo prvi jer ću imati 14 dobrih igrača - a to je neophodno za veće podvige.

- Imaš već 31 godinu i dug igrački staž, dokle misliš da se aktivno baviš vaterpolom?

- Još nisam odlučio, kad ću da prestanem.

- Pošto nameravaš još da igraš, da li te privlače utakmice u reprezentativnom "dresu"?

- Svakako da želim igrati u reprezentaciji, ali pod uslovom da se izmene odnosi između igrača i - prema njima! Ako se, ipak, budem vratio u državnu ekipu nisam siguran da bi se uspešno uklopio.

Da je u pitanju reprezentacija od 1961. do 1964. onda bih žalio mnogo više što nisam u njoj - nego što bi sada bio slučaj.

Razgovarao: Mirko Sandić, obrada: Yugopapir (Tempo, 1967.)

Podržite Yugopapir na Patreonu * Donate