"Radojicin" autor je redovan profesor Arhitektonskog fakulteta u Beogradu i jedan od najpoznatijih jugoslovenskih arhitekata...
Ne čekajući pitanje Dejan
Nastić nastoji da odmah odredi pravac razgovora: "Meni je arhitekture do grla!"
• U redu, razgovarajmo o onome po čemu
vas naši čitaoci najviše znaju - o karikaturi. Kako i kada ste
počeli time da se bavite, iako ste za životni poziv izabrali
sasvim drugu profesiju?
- Počeo sam da crtam kad mi je bilo 12
godina. Crtao sam porodične scene, karikature svojih tetaka ... Sa
15 godina sam već imao svog mecenu, jednog školskog druga, koji
mi, doduše, nije ništa plaćao, ali me je terao da radim, da
crtam...
Redovno, jednom nedeljno, društvu sam predstavljao po jednu
novu karikaturu. Naravno, bio sam pod uticajem Volta Diznija - a ko nije, u to vreme - i u tom
maniru sam crtao sve dok nisam završio srednju školu.
• Da li se tada dogodilo nešto što
je izmenilo manir, ili...?
- Tada je bio rat. Naravno, i ja sam
bio u ratu, i pošto tada još nisam bio arhitekta, radio sam kao
crtač. Svega nekoliko kilometara iza sremskog fronta, ja, kao pripadnik jedinice za propagandu, crtao sam stripove o "Partizanu
Mići", pa su i mene, tada, zvali - Partizan Mića.
Umnožavanje je bilo posebna priča. Radio sam na paus-papiru - njega ću, kasnije,
sretati, kao arhitekta - a umnožavali smo taj strip pomoću jednog velikog ormara, vitrine, šta li je bilo, sa velikim staklom sa jedne
strane. Gotovo da je taj naš aparat za umnožavanje bio veća
senzacija, nego svake nedelje novi strip-zidne novine, koje sam
crtao.
• Tako su crteži Dejana Nastića
ugladali svetlo dana ...
- Da, to je bilo moje prvo izlaženje
u javnost!
• A šta se zbivalo kada se "Partizan Mića" demobilisao?
- Upisao sam Arhitektonski fakultet 1946.
godine, ali sam, za sve vreme studija radio kao karikaturista
"Studenta", lista u kojem sam mogao nesmetano da se
razvijam, eksperimentišem, učim od samog sebe ali i od drugih.
Pokušavao sam nešto i u "Ježu", ali su kriterijumi u "Ježu" u to vreme, bili veoma strogi, a ja još prilično
mlad. Tek kao svršeni student arhitekture, i prilično iskusan
karikaturista mogao sam da radim za "Jež". Radio sam u
tandemu sa Duškom Kandićem. To je bila neka vrsta parodije na
kriminalističke teme, "Inspektor F"‘...
• Tada je i počeo ozbiljan rad na
stripu?
- Radio sam i druge stvari. Recimo, za
"Mali Jež", kod Mileta Dobrića, gotovo tri godine crtao
sam naslovne strane. Nešto jako zgodno, nešto što ja zovem
"kompozicije gužvi". A onda smo Novak Novak i ja počeli
da pravimo jedan veliki, ozbiljan strip. Novak je pisao tekst, a ja sam crtao, strip se zvao
"Manda i Mandrda", i izlazio je u "Malom Ježu".
Posle toga su Pjer Križanić i Zuko Džumhur osnovali humoristički
časopis "Vetrenjača", a urednici Mile Stanković i Saša
Marković su tražili od mene da crtam strip na jednoj celoj strani.
Dugo smo tražili glavnog junaka, a onda smo ga našli -
Radojicu!
Crni i beli humor
• Znači, to je bilo rođenje
TV-Radojice?!
 |
| Radojica na letovanju je OVDE |
Neko vreme je Novak Novak pisao tekst, a ja sam samo
crtao, ali je ubrzo Novaku to, izgleda, dosadilo, pa sam ja počeo
da radim čisto autorski strip na jednom kaišu. Bilo je to 1966.
godine.
• Šta ste još radili pored
TV-Radojice?
- Neko vreme sam imao rubriku "Naša
posla" u "Ilustrovanoj Politici", ali su me obaveze na
fakultetu sprečile da i dalje to radim. Ostao sam samo na
TV-Radojici ...
Ali, kada je "Revija" dobila boju,
odlučeno je da se i moj strip proširi na celu stranu, i takođe
bude u boji. To je bio veliki izazov i iskušenje!
U početku je tekst pisao Fedor Šešun, ali sam već posle nekoliko brojeva ja suvereno preuzeo autorski rad na TV-Radojici.
U početku je tekst pisao Fedor Šešun, ali sam već posle nekoliko brojeva ja suvereno preuzeo autorski rad na TV-Radojici.
• Koliko je toga, od tada, bilo?
- Računam da sam napravio više od
300 celih strana stripa o TV-Radojici. Mogao bih knjigu da izdam, ali
mi se čini da to iziskuje poprilično vremena, a ja ga nemam.
• Očigledno je da strip o
televizijskom Radojici odiše - crnim humorom?!
- Istina je da u tom stripu ima dosta
crnog humora, ali to je zato što treba realno gledati život. Sa svih strana. I ono što je lepo, i ono što je ružno, a od svega
toga se može praviti humor. Čovek može da se smeje na razne načine
i onda je to beli humor, crni humor, humor u bojama...
Ipak, mora se
reći da crni humor - pali!
Čini mi se da je čoveku pomalo urođeno da se smeje nečemu što je, u suštini, surovo. Ako
namerno padnete pred nekim detetom, čak i sasvim malim, ono će se
nasmejati!
• Znači li to da Dejan Nastić voli
crni humor?
- Ja sam pobornik crnog humora!
• Međutim, da li se ideje za
jedan humoristički strip stvaraju same od sebe, ili se u muci rađaju?
- Nije teško pronaći idejicu, ali -
do ideje je još dug put. Obično pokušavam da ismejem neku
devijantnost. Mnoge ideje mi padaju na pamet posle ličnih
doživljaja. Znam da se našalim i na svoj način.
Jednom prilikom
sam vozio povređenog radnika, sa gradilišta - čovek je bio na samrti - ja sam ga stavio u automobil, jer nije bilo
vremena da se pozove hitna pomoć, i jurnuo sam u bolnicu ...
Ali -
koje sam peripetije imao oko toga: terali su me sa ulaza, jer nemam
pravo tu da parkiram, nisu hteli da donesu nosila, pitali su me kako
se čovek zove, dok sam ga ja polumrtvog izvlačio iz kola ...
Ja
sam iz jedne takve, neprijatne situacije, napravio celu stranu
TV-Radojice, i ljudi su se smejali i govorili kako je izvanredno
uspelo!?!
To je šapat odozgo
• Kako se dolazi do humora?
- Mnogi me pitaju upravo to - kako se dolazi do humora. Pitaju me
to, valjda zato što se, inače, bavim jednom manje humorističnom
profesijom. Kažem da je to jedno sasvim posebno osećanje. Humor se
ne može na silu stvarati, to je nešto urođeno, to je kao šapat
odozgo!
Sa napomenom da se meni to tako rasporedilo da sam, sve do 40
godina, vrlo teško dolazio do humora, a tek kad sam navršio jednu
totalnu zrelost, onda je počelo ... Sad mi je jasno da mi je humor,
tako reći, u podsvesti.
Kao da je sa mnom, stalno, jedan svet
humora!
• I, kada se začne ideja, kako sa
stvari dalje razvijaju?
- Meni je najinteresantnije stvarati samu ideju. Kad napravim ideju i kad napišem tekst, to jest
kompletan scenario - dalje je samo stvar tehnike, samo crtanje, čista
realizacija.
Neki put je to stvarno dosadno, to puko iscrtavanje. Po svemu - mnogo je interesantnije napraviti ideju,
to je mnogo značajnije nego nacrtati crtež.
To je izazov; ponekad
se i dobro pomučim dok ne isteram ideju, ali kad je isteram onda
sam zaista srećan! Obično je to ujutru, kada nema telefona i
sličnih stvari, ili noću ...
• Dobro, šta je, u stvari, Dejan Nastić: profesor arhitekture, ili strip-karikaturista?
- Kad se bavim arhitekturom onda sam totalni arhitekta, a kada se
bavim karikaturom onda sam - anti-arhitekta! Pravio sam ja štosove i
na račun arhitekata i arhitekture ...
• Da li se našao neko da ponešto i
zameri TV-Radojici?
- Govori se da ja pravim viceve na
račun seljaka. Moram da kažem da ja ne pravim viceve na račun
seljaka. Ja pravim vic o opšteljudskim slabostima, i često se može
opaziti da se seljak u "TV-Radojici" pojavljuje samo na početku
i da je on taj koji ukazuje i kritikuje, i mnogo toga što se dešava
po gradovima.
I još nešto: u mojim crtežima svi građani su
prikazani sa opancima na nogama, jer smo, u stvari, svi mi seljaci,
jer smo mi jedna seljačka zemlja i nismo još u tolikoj meri razvili
urbane navike da bismo se mogli smatrati urbanizovanima.
Kažem, bilo
je kritika, a naročito su se našli povređeni neki književnici
koji su seljaci, došli sa sela, pa napadaju karikature i
karikaturiste. Tvrde da seljak nije za viceve!?! Zašto!?! Kad može
građanin i radnik, zašto ne bi mogao seljak da bude za viceve?!
Ako smatramo da treba slobodno da komuniciramo, onda i humor treba da
bude na svačiji račun, jer - humor ne može da opstane ako nije na
nečiji račun!
• Dokle tako?
- Dokle ću da radim?!? Pa, mislim da
sve više i više mogu da radim! Dizni je imao 70 godina, i radio je!
Džoe Makmanus je radio i u osamdesetoj! Pjer Križanić je radio do
smrti!
Kada se unutrašnja mašinerija uigra - nema stajanja...
• Ostalo je još samo da ispišemo
veliku napomenu, pre kraja razgovora ...
- Treba da se zna da nisam neki junoša,
kako većina pretpostavlja. Pišu Redakciji i obično postavljaju
pitanje da li je autor TV-Radojice neki student ili nešto slično.
Daleko od toga da sam student ...
• Tačno - nije student - profesor je!
Razgovarao: Živorad Tasić, obrada: Yugopapir (RTV revija, 1983.)