Maj 1987: Verovatno je kompleks
pred "velikim belim svetom" uskih elitnih krugova, bar za neko
vreme, umiren vestima o uspehu Laibacha napolju i ukupnom tiražu
nekih desetak singlova i albuma od petnaestak hiljada primeraka.
Međutim, veće iznenađenje izazvao je podatak da i pored Plave
histerije najtiražniji prošlogodišnji Jugotonov ekskluzivac je
grupa Tri plus dva sa 400.000 ploča eksportovanih najvećim delom
šverc kanalima preko mađarske granice.
Pomenuti Temerinci bili
su (a i ostali) potpuno anonimni u jugoslovenskim okvirima, sa
uticajem koji je ekvivalentan dometu pojedinih vojvođanskih
radio stanica.
U prvo vreme nazvan čarda rok, tretiran je kao još
jedan etnički rock i odgovor na produkciju Radio Šapca. Nakon uspeha
Šogora u Mađarskoj ustalio se termin "šogorizam".
Pored putujućih
video-programa, sve više se bavi produciranjem "šogor"
bendova.
 |
| (Screenshot: Glas omladine) |
Bliski susreti sa narodom
GLAS: Kako biste
definisali šogorizam?
KAROLJ KOVAČ:
Puno sam razmišljao zašto u Vojvodini nemamo svoju muziku. Dopali
su mi se bosanski bendovi koji su bili negde na granici folka. Hteo
sam tako nešto već odavno da napravim, neki naš autentičan izraz
u rok en rolu, kao što imaju uglavnom Bosanci, i izmislili smo
"šogorizam". Muziku koja je jako bliska narodu.
Na ruku nam je išlo što
su mađarski zakoni pre dve godine dozvolili privatnu inicijativu,
privatne prodavnice ploča i knjižare... Ljudi koji su se bavili
prodajom dolazili su u Jugoslaviju da kupe naše proizvode, a tamo ih
prodavali vrlo skupo.
Tako je grupa "Tri plus dva" iz Temerina
prodala više od 400.000 kopija svog prvog albuma, koji se pojavio
tačno pre godinu dana.
Tiraž prilično
impozantan i u Jugoslaviji, a kamoli u Mađarskoj, gde je upola manje
stanovnika. Njihova najtiražnija ploča, dupli album, do sada je
otišla u otprilike 500.000 primeraka.
Sledeći je stigao do 368.000 kopija.
Znači na
sveukupnom mađarskom tržištu "Tri plus dva" su na drugom
mestu po tiražnosti.
GLAS: Zašto baš
naziv"šogorizam"?
KAROLJ KOVAČ: Kod nas u
Vojvodini postoji sleng koji je preuzet iz srpskog jezika. Kad
sretneš čoveka koji ti je drag i vrlo blizak, kažeš mu da je
šogor. To je i rodbinska veza. Znači, taj naziv bi trebao da
označava muziku koja je bliska ljudima.
GLAS: Postoji stav
da se radi o ordinarnom kiču.
KAROLJ KOVAČ:
Muzički kritičari u Vojvodini su, čim se "šogorizam"
pojavio, počeli da ga upoređuju sa novokomponovanom narodnom
muzikom. A nikakve veze jedno s drugim nemaju. Pre svega, ovde još
niko nije pravio nove kompozicije u tom žanru. Sve su to neke
narodne pesme.
Klinci koji sad nešto pokušavaju imaju pesme po
senzibilitetu bliže "Plavom orkestru" ili "Ribljoj
čorbi" nego narodnoj muzici. Da li je to šund? Pa ako je narod
šund, onda je to i ova muzika i "šogorizam".
Ali Babina pećina u Bukovcu
GLAS: Ko su izdavači tih
ploča, a ko konzumenti?
KAROLJ KOVAČ:
Izdavaju ih sve jugoslovenske diskografske kuće i sad se prosto
takmiče koja će da objavi više, jer su videli da je ipak reč o
velikom biznisu. Momentalno sam producent sedam grupa što je i za
svetske okvire mnogo. Ni jednu ploču do sada nisam prodao ispod
20.000 primeraka. Najveći tiraž je 126.000 kopija.
GLAS: Da li je
novac najjači motiv za šogor usmerenje?
KAROLJ KOVAČ: Ne
bih rekao. Grupa "Tri plus dva" ne zna ništa drugo da svira.
Oni su autentičan šogoristički bend. Najverovatnije da ima
nekoliko bendova koji se bave ovom profesijom i baš ovim žanrom
muzike samo zbog novca. Ali, moram odmah da skrenem pažnju da je
velika zabluda da će svaka grupa koja dolazi u Bukovac da snima
zgrnuti velike pare.
Zaradiće samo ako urade neku dobru pesmu, sa
obradom i pravim aranžmanom. Uopšte u Jugoslaviji relativno je
dosta bendova, ali pare imaju samo Bregović, mali Loša, Bajaga,
Bora Čorba. Ljudi u ostalim grupama ne žive baš sjajno.
Prema
tome, ako se pojave jake autorske ličnosti, a ima ih već nekoliko,
biće tiraža, pa znači i love.
GLAS: Sviraju li
šogor grupe i uživo, ili smo na plej bek.
KAROLJ KOVAČ:
"Šogorizam" je prvi muzički žanr, možda u svetu,
namenjen srednjoj generaciji koja preko celog dana bulji u TV.
Izmišljen je da bi ta generacija izašla iz svojih kuća da se druži
i napravila slična atmosfera kao na svadbi. Zato su neki šogorizam
prozvali svadbarskim rokom.
Momentalno su uspešne samo
grupe koje sviraju uživo. Pravi šogoristički bend mora da zna barem
500 pesama napamet i ima opasnu kondiciju kako bi mogao da svira
punih dvanaest sati za jedno veče.
Njihova tarifa je od 25 do 36
miliona. Cena grupe "Tri plus dva", koja je stekla već internacionalnu
slavu, kreće se oko 4.000 maraka. Svirali su u Budimpešti u istoj
dvorani gde je pre njih nastupao "Deep purple" i imali su isto
toliko publike.
Pampas nakon ponoći
"Šogori" su svirali u
"Interkontinentalu" i još nekim budimpeštanskim hotelima
i koncertnim dvoranama. Bilo je prepuno. Sugerirao sam mađarskom
menadžeru da njihov koncert organizuje na nekom mestu gde je
radnička klasa, jer sam smatrao da taj sloj uživa u ovoj vrsti
muzike. Međutim, kad sam došao u dvoranu video sam da su došli
najimućniji i najpoznatiji ljudi u Mađarskoj.
Čak je bio i njihov
predsednik vlade, što me je vrlo iznenadilo. Izgleda da srednja
generacija nije ranije imala svoju muziku. Njima je disko saund, kao što je slučaj i kod nas, previše bučan. Ta generacija se kod
nas jednostavno snašla. Ide u hotele, motele, gde uglavnom postoji
neka animir grupa ili pevačica.
Mađari to nisu imali do
sada. Kod njih je takva vrsta muzike bila zabranjivana. Poznato je da
imaju Kodaja, Bartoka i još nekoliko značajnih imena u ozbiljnoj
muzici i oni su zato zabranili da se narodno blago eksploatiše, kao
što mi trenutno radimo.
Ali, ako na primer "Emerson, Lake & Palmer" i još neke velike svetske simfo rock grupe prearanžiraju
čak i dela Betovena i Čajkovskog, zašto ne bi mogli obrađivati
narodne pesme koje su nama jako bliske.
GLAS: Kakva je
atmosfera bila na koncertu?
KAROLJ KOVAČ:
Takav haos u životu nisam video. U stvari tako nešto doživeo sam
samo na koncertima naših najvećih grupa. U početku je publika vrlo
disciplinovana, puno se pleše, ali posle ponoći je pampas.
Bio sam na nekoliko
nastupa "Šogora". Fenomenalna atmosfera! Svi koncerti imaju
svoju kulminaciju, obično posle ponoći, oko dva sata. Tad nastaje
prava eksplozija, rusvaj koji jednostavno traje. Bend je već deset
ili dvanaest sati na bini i želi odmor, ali ljudi koji su došli u
osam uveče, napuštaju dvoranu tek oko pet sati ujutro.
Tifa Đorđević
GLAS: Znači, u
osnovi vrlo vesela pojava?
KAROLJ KOVAČ: Da, isto
kao u svatovima. Ako je dobar štimung i uigran bend - pravi
"šogorizam".
GLAS: Pominješ
grupe "Tri plus dva", "Šogore"... Ko su ostali
proizvođači "šogorizma"?
KAROLJ KOVAČ:
Trenutno imamo prilično dobre grupe. Svakako "Tri plus dva", "Šogore" iz Sombora, "Dugu" iz Zrenjanina, "Bandy"
i "Eho" (ciganska muzika ili evergrin). "Eri Danus" iz
Kanjiže je vrlo interesantan bend koji prvi pokušava nešto da
uradi sa svojim pesmama, a sada se pojavila i grupa "Masni
lebac".
Mislim da će biti prave zvezde "šogorizma".
Takav su šok za publiku da još ne znam da li ću im ploču objaviti
u Mađarskoj ili kod nas. Njihov pevač vokalno liči na Tifu, a po
senzibilitetu je otprilike istog naboja kao Bora Đorđević.
GLAS: Gde se
najviše ploča prodaje?
KAROLJ KOVAČ: Svi
misle da je u ovom poslu opasna lova. Trenutno najviše zarađuju
šverceri. Znam čoveka iz Novog Sada koji je ukrcao u šleper 1.000
ploča kupljenih ovde za pet maraka po komadu. U Regensburgu ih je
odneo do crkve, gde se nedeljom okupljaju Mađari, otvorio vrata kola
i pustio jednu kasetu. Za jedno pre podne je zaradio 20.000 maraka!
Ploče se prodaju po čitavom svetu, gde god žive Mađari, brzinom
boinga. Naime, kad se ploča kod nas pojavi, sigurno će se već
sutra, ako JAT ima let za Ameriku ili Kanadu, i tamo naći.
Prema
nekim našim izvorima najviše ploča kupuju Mađari, a ostvaren je
zahvaljujući njima već i neki izvoz. Kompenzacijski posao, vrlo
čudnog tipa. Kombinat "Belje" je iz Mađarske otkupio
mleko, a "Jugoton" je njima dao ploče.
Imali
smo slučaj da za ploču "Šogora" dobijemo struju za vreme nestašice.
Čardaš Dugme
GLAS: Šta misliš
koliko dugo će sve to trajati?
KAROLJ KOVAČ:
Dugo. Samo se bojim jedne stvari. Kad se pojavila Cunetova pesma
"Kafu mi draga ispeci" i prve novokomponovane pesme, zvučale su
vrlo simpatično. Ali danas se to pretvorilo u jednu aždaju.
Treba
se boriti, naći sredstva da se šogorizam kanališe, usmeri
i ne izrodi u nešto protiv čega ćemo kasnije biti.
GLAS: Kakve
"Bijelo dugme" ima veze sa "šogorizmom"?
KAROLJ KOVAČ:
Mene je Bregović uvek pitao, kad sam radio s njim intervjue, kako je
u Mađarskoj, zašto nemaju svoju scenu, jer njihova rok muzika se
bazira na nekom internacionalnom zvuku. Nisu jednostavno imali svoj
identitet i pored dobrih čardaša, poskočica...
Kad je prodato
toliko ploča "Šogora", nazvao sam Gorana i rekao mu da napokon
i Mađarska ima svoju muzičku scenu. Dogovorili smo se da se
kompozicije iz repertoara Bijelog dugmeta prevedu na mađarski i kod
nas publikuju. Tekstovi su već gotovi.
Opredelio sam se za
pretposlednji album sa Tifom, jer je njihovo najbolje ostvarenje, a
napravljen je vrlo interesantan tekst za pesmu "Hajdemo u planine"
koja će, verovatno, biti veliki hit u Mađarskoj.
Trebali smo početi sa
radom 15. aprila u Sarajevu, ali Dugmetu trenutno jako dobro ide, pa
su produžili turneju. Goranu sam poslao video spotove sa
potencijalnim mađarskim pevačima, koji su, inače vrlo popularni u
Mađarskoj.
Kad me je nazvao rekao je da je kaseta sjajna, i da svi
odlično pevaju, ali izgledaju kao neke dede. Najverovatnije je
uvideo da je sa pojavom Alena uneo u Dugme svežu krv i tako još
jače privukao publiku.
Ja opasno volim Bijelo dugme, a sa Goranom se
družim još od 1971. godine.
