Avgust 1974: Kad je živa dostigla visoku tačku u
termometru, a ulice Beograda opustele, potražili smo žitelje
glavnog grada. Želeli smo da vidimo kako žive, šta osećaju i
misle, na letnjim žegama.
Spustili smo se na Adu Ciganiiju. Tamo
je bilo toplo kao u kotlu. Verovatno da su se prijatno osećali samo
kupači u vodi.
Ljubica Mitrović, porodični penzioner, Anka
Depolo, takođe penzioner, Milka Todorović, domaćica, Veroslava
Jeremić, krojačka radnica - sve su se "hladile" u senci
pod jednom vrbom, na "ličnom" ćebencetu. Radivoje Radić,
socijalni radnik, Gordana Antonijević, frizer, Desanka i Radivoje
Ninković, mehaničar, poželeli su da Sava bude bistrija.
Međutim,
na jednom drugom kraju Beograda naišli smo na uživaoce drugog
tipa.
Dunave, ljubavi moja
Iza hotela "Jugoslavije",
ispod prvog solitera u Karađorđevoj ulici, pronašli smo klub
sekcije Udruženja ljubitelja Save i Dunava "4. jul".
Pontonska zgrada kluba i pristanište
oko nje sa ukotvljenim čamcima raznih boja neodoljivo su nas
podsećali na prizor koji je pre jednog stoleća opisao slavni Danac
u svom putopisu "Srpske Drijade":
"Kakav prizor rečnih brodića privezanih u dugom redu uz obalu; svaki od njih liči na Nojev kovčeg... Svi su obojeni raznim bojama".
Priča o sedam prutova
Niko ovde sam ništa ne bi mogao da
učini. Međutim, udruženi - mnogi poreklom iz Bosne, Like,
Hercegovine, iz Zemuna, Novog Beograda (Milenko Budimirović stanuje
čak u bloku 45) kao složna braća, stvorili su mnogo.
- Da ukotviš čamac uz obalu - ko da
ti ga čuva? Da napraviš sojenicu za sebe i svoju u ženu - kakvo
je to zadovoljstvo? - kaže Moldaj Arpad, glavni čuvar kluba. - Ovako, svi rade sve udruženo.
U aprilu prošle godine prionuli su na
posao. Svako je dao onoliko para koliko je imao, a prava su im ostala
jednaka.
Vazduhoplovni inženjer Ilija Čurluka projektovao je
objekat na reci koji se drži na pokretnim buradima. Dušica Kočić
islikala je zidove.
Ambijent u ovom klubu ljubitelja reke postao je
izuzetno prijatan. Oko 130 članova skupili su sedam miliona
efektivnih para i izgradili sopstvenim rukama objekat koji je danas
procenjen na pedeset miliona dinara.
Jedan član poklonio je klubu
televizor, drugi radio-aparat s gramofonom i stereo ozvučenjem. Neko
je doneo desetak šahovskih tabli: U svim tim dobrima zajednički se
uživa.
Sve se u klubu "4. jul"
dobija po minimalnim cenama (alkohol se ne toči, član koji se opije
isključuje se iz kluba), i roštilj i meze i piće.
Svaki građanin, imao čamac ili ne,
može da postane član kluba ako uplati 240 dinara članarine
godišnje i 140 dinara upisninu.
Čim se vrate s posla, ljubitelji
Dunava spuštaju se u svoj klub, gde malo pročavrljaju o
novostima dana, a zatim se otiskuju čamcima na širok Dunav, njegove
plaže i vrbake u kojima s velikim uživanjem plivaju i love ribu.
Uvažene drugarice supruge
- Združili smo se da raskrčimo ovu
divljinu i stvorimo uživanje ne samo za nas, nego i za našu decu i
za naše supruge. Ovde su one kao u svojoj kući. Bez obzira gde se
mi nalazimo, tu su sigurne i prave domaćice kluba - kaže Velja
Nikolić, elektrovarilac, inače domaćin kluba.
S njim za stolom sede Vukota Milošević, Radivoje Jeremić, Drago Delibašić, Novica
Vasiljević, Ilija Čurluka. Spominju stalno i predsednika kluba
Dušana Markovića, koji je upravo otputovao na godišnji odmor.
Neko u ovom društvu je potpukovnik, neko mehaničar, neko inženjer,
raznih su zvanja i profesija, ali svi su "razgaćeni", u
kratkim pantalonama i majicama, svi sipaju šale kao iz rukava, svi
na reci socijalno jednaki.
- Ovde je član našeg kluba Aleksandar
Matanović izgubio tri partije, a Gligorić jednu - kaže Marinko Budimirović.
Ne ulazimo
u to da li je ovaj podatak istinit, jer Vukota Milošević iznebuha
izjavljuje:
- Rekla mi žena da idem kući da operem
veliki veš.
Drugovi se hvališu Vukotom i njegovim
veštinama u domaćičkim poslovima. Kaže da je posle krečenja
stana oribao celu kuću.
A Radivoj Jeremić, da bi pokazao kako u
kavaljerstvu ne zaostaje, vadi hvalisavo dozvolu za čamac tvrdeći
da je ona jedinstvena u Jugoslaviji. Dozvola glasi na ime Marice i
Radivoja Jeremića.
Da li je još neko uzimao dozvolu na svoje i
ženino ime?
Hercegovac koji sebe naziva Bosancem
"de-lux" ("Mi smo krem Bosne") kaže kako Milenko
Budimirović ima svake godine dužnost da supruzi napuni pet tegli od
po pet litara ribom u marinatu. To znači da Milenko prvo ulovi ribu,
zatim je očisti, isecka, pripremi luk i priredi marinat po svim propisima, a zatim
napuni i zatvori tegle.
Za taj marinat upotrebljava se smuđ, šaran
ili som, a recept se može dobiti od Milenka Budimirovića, klub ljubitelja Save i
Dunava "4 jul", Karađorđev trg, Zemun.
Novica Vasiljević, stručnjak za
ishranu, drži članovima i članicama kluba predavanja o biološkoj
vrednosti ribe i sad su žene "poludele za ribom". Niko
više ne potcenjuje i ne odbacuje bilo koju vrstu ribe.
- Žene su naše počasne gošće kad
priređujemo za večeru alasku čorbu. Svi smo obavezni da donesemo
ulov, a Moldaj Arpad ima pravi alaski kotlić i prvoklasan je majstor
za čorbu.
Svaki član, pored ulovljene ribe,
priloži za večeru i po 5 dinara u korist jačanja "finansijske
moći" kluba.
Za Novicu Vasiljevića kažu da kuva
izvrstan pasulj s rebrima. Za suprugu jednog člana kluba, Vinku
Vinković, tvrdi se da je "barabar" s muškim kuvarima
veliki majstor za riblje specijalitete, naročito za čorbu i paprikaš. To važi i za suprugu Velje Nikolića.
Sve ove šale zbijaju se na vodi, dok
povetarac kao maestral piri s Dunava.
- Red je da ih provozamo po Dunavu i
nađemo žene, kriju nam se negde u vrbacima - kaže Radivoj Jeremić
i uzima nas u svoj čamac.
Dunavom
Otisnuli smo se na reku. Dunav koji
teče pod prozorom našeg grada, tek nam sad otkriva
svoju široku lepotu. Misli na Andersena i njegovu viziju zemunske
strane i Nebojše kule sa Ušća - ponovo oživljavaju.
Ljudi iz čamaca pozdravljaju nas. Iz
uvučenih obala u vrbaku, gde u tišini reke čekaju da riba zagrize
mamac, osmehuju nam se. Svi se ovde znaju. Mnogo ljudi ume da živi
na 30 Celzijusovih; mnogo ljubavi osećaju prema širokom, plećatom
Dunavu.
- Na Jojkićevom kanalu ima puno
sojenica. Kako se tu uživa! A nas desetoro svake godine odemo u
Slankamen. Što se ulovi, to se jede. Hleb i ostale namirnice
nabavljamo po principu razmene dobara: mi seljaku ribu, on nama hleb.
Jedini pisan zakon je: ženama je zabranjeno da kuvaju, moraju samo
da prave palačinke.
Radivoje zagleda u vrbake:
- Nema ovih mojih. Zabili se negde, pa
vode ljubav - kaže željan da nas upozna sa čuvenom "ribaricom"
Verom medicinskom sestrom i njenim mužem, članovima kluba "4
jul" koji danima love po Dunavu.
Ovde se žene "iz sve snage"
druže s rekom. Trinaestogodišnja Branka Delibašić vozi čamac,
skače usred reke u vodu, a pre desetak dana upecala je velikog
šarana.
- Reka i sport daju sigurnost ženama
- kaže Radivoj.
Na sred Dunava naš čamac pripaja se
drugom u kome su Dragica i Milica Delibašić, Olivera i Jelena
Lučić, Drago Delibašić. Žene nam potvrđuju da one
priče o domaćičkim veštinama njihovih muževa nisu izmišljene.
- Kad je košava, u gradu može sve da
miruje, ni listić da se ne pomeri, a Dunav je usplahiren i ladi kao
sad. Kad duva gornjak, miran je i krotak - upućuje nas Radivoj u
tajne velike reke.
On zahteva od nas da se postavimo na
kormilo i vozimo čamac, da vidimo koliko je to lako, jednostavno i -
lepo. Uveravamo se u njegove istine. Radivoje se odjednom ljuti:
- Vidiš, daske, motor, sve ukupno na
kredu staje mene i moju Maricu 6.000 dinara. Imao sam dva infarkta.
Voda mi je spasla život. A ovi iz Skupštine grada i lekari hoće da nam oporezuju
motore kao luksuz. Neka uzimaju pare za "džonsone" i
glisere, nemam protiv, ali nek ne diraju mog mališu koji i tako
plaća drumarinu, mada nema nikakve veze s drumom. Dal' je Dunav
luksuz ili zdravlje?
Ubrzo se mi, koji živimo pored vode a
na vodu tako retko izlazimo, uveravamo u Radivojevu teoriju
o zdravlju koje daju reke.
Samo posle tri časa provedena na Dunavu,
osećamo se čili i laki kao da nas tog prepodneva nije do mrtvila
iscrpela i umorila ubistvena gradska jara.
Napisala: Gordana Majstorović, obrada: Yugopapir (Praktična žena, 1974.)
