Nikica Kalogjera, stranica mog života: Susret Jugoslovena sa čileanskim predsednikom Aljendeom

Februar 1971: Popodnevna tišina u vrtu kakav nisam video ni u najraskošnijem američkom filmu.

Palme, biljke čudnog zelenog lišća koje se pruža u najneverovatnijim položajima i pravcima, najrazličitije veličine, i cveće, cveće, cveće...

Pojedinačni, krupni cvetovi, mešaju se sa grozdastim iskricama svih boja.

Ivica Krajač, Miro Ungar i ja, ne usuđujemo se da remetimo mir. Proleti po neki leptir, zazuji po neka bubica, zašušti lišće dotaknuto vetrom, pa se opet sve umiri.

Sedimo na ivicama pletenih fotelja, kao đaci pred ispit, i gledamo se.

Prvo smo čuli energičan ženski glas, a onda i videli omanju, elegantno odevenu ženu. Prišla nam je i odmah započela razgovor. Nije se predstavila, ali po načinu na koji nam je prišla i započela konverzaciju, shvatili smo da nije nikakav mali službenik u rezidenciji.

Za njom je stigao i šef protokola. Predstavio nam je ženu, suprugu predsednika Čilea, Salvadora Aljendea, i objasnio da ćemo još malo sačekati. Predsednik upravo razgovara sa jednim od ministara, a onda će primiti nas.

I, molba, da naš razgovor ne traje nikako duže od trideset minuta. Posle isteka tog vremena, predviđenog protokolom, Predsednik će ustati što i mi treba odmah da uradimo, bez insistiranja na daljem razgovoru.

POŠLI smo u Čile desetak dana ranije. Pozvali su me da učestvujem na internacionalnom festivalu u gradu Vinja del Mar. Prihvatio sam poziv nemajući pojma kakav je to skup, ko učestvuje, kako izgledaju propozicije.

Jednostavno, učinilo mi se zgodnim da vidim Čile.

Komponovao sam jednu sambu za koju je tekst napisao Ivica Krajač, pozvao Mira Ungara da peva i poslao materijal.

Uskoro je stigao poziv svoj trojici, jer je bio običaj da se na festival poziva pored autora muzike i izvođača i autor teksta, da dođemo u Čile.

Odmah po dolasku u Vinja del Mar, dočekalo nas je prvo iznenađenje. Festival se održavao u prekrasnom parku, sličnom... zagrebačkom Maksimiru ili beogradskom Košutnjaku, u kojem je bilo mesta za pedesetak hiljada posetilaca. Svakog dana održavane su po dve priredbe, vermut i gala, i tako svih sedam dana festivala. Posle svake priredbe prisutni su glasali, a pobeđivao je onaj kompozitor čija pesma osvoji najviše glasova.

Nismo pokazali nevericu, iako nam je bilo neshvatljivo da je moguće i jednom okupiti toliko ljude, a kamo li puniti toliki prostor sedam dana i to dva puta dnevno.

PRVA predstava pokazala nam je da smo bili u pravu što smo skrivali nevericu. Vermut, ko zna zašto su tako zvali popodnevnu, matine predstavu, možda je to neko vreme u kojem Čileanci piju vermut, kao Englezi čaj, bio je krcat. Gala, večernja predstava, takođe. I tako svakog dana.

Posle tri dana, došlo je drugo iznenađenje. Naše vođstvo prvog dana, za koje smo manje-više, mislili da je slučajno, postalo je vrlo ubedljivo.

Novine su svakog dana donosile rezultate festivala, uz razne komentare. Levičarski orijentisani, socijalistički listovi, radovali su se našem uspehu, desničari su se podsmevali.

Na konferenciji za štampu, bili smo obasuti serijom provokativnih pitanja, u stilu: otkud vi ovde, zar se iz Jugoslavije uopšte može izići u svet, mislite li da se za stalno nastanite u Čileu ili ćete otići u SAD, kada ste već uspeli da pobegnete, kako to da znate šta je samba... 

Neki od naših odgovora bili su pozdravljeni aplauzom predstavnika štampe koji nisu pripadali desničarskim redakcijama.

U hotel su počeli da nam dolaze naši iseljenici, uglavnom Dalmatinci, čiji su roditelji napustili zemlju pre više od stotinu godina. Dirljivo je bilo slušati naš jezik, deformisan vremenom, pomagati da se nađe odgovarajuća reč koja bi izrazila pravo osećanje.

BIO je ponedeljak. Novine su donele informaciju sa festivala, uz ogroman naslov na prvoj strani: "Lekar spasao život festivala".

Nije mi bilo najjasnije o čemu je reč, ali sam u tekstu na trećoj strani našao svoju kompletnu biografiju, pored ostalog i podatak da sam završio medicinu, i shvatio da se naslov odnosi na mene.

Oko podne su me pozvali sa recepcije. Očekivao me je, obavestili su me, jedan drug. Čovek koji me je čekao bio je visok, mršav, pravi Južnoamerikanac, odeven u odelo od listera i belu košulju bez kravate.

Predstavio mi se kao šef kabineta predsednika Aljendea. Rekao je da mi Predsednik čestita na dosadašnjem uspehu na festivalu i da bi sutra, zajedno sa Krajačem i Mirom, želeo da me primi u svojoj rezidenciji.

Bio je februar u Čileu. Leto. Rashladni uređaji u hotelu radili su, ali sam se ja preznojio.

Sutradan, u utorak, negde oko dva popodne, stigla su kola po nas.

NIZ stepenice rezidencije silazio je u vrt nasmešen čovek, odmerenih pokreta, blaga lica. Iza njega je išao šef protokola.

Predsednik Aljende.

Navikli smo da šefove država zamišljamo kao ljude stroga lica, autoriteta koji se očituje i na licu, energičnih pokreta.

Meni se lik čoveka koji je prilazio istog časa stopio sa zamišljenim likom idealnog dečjeg lekara koji svojim pacijentima prilazi sa beskrajno mnogo ljubavi i razumevanja.

Ustali smo. Prišao je i bez posredovanja šefa protokola pozdravio se sa svima.

Na najbolji način, jednostavnim kontaktom, razbio je našu zbunjenost.

Pozvao nas je da pođemo u njegov kabinet.

Razgovor je potekao spontano. Čestitanja na uspehu. Znao je da sam lekar i interesovalo ga je koji je to spoj, između medicine i muzike. Kada je čuo da sam počeo da učim španski, insistirao je da se

tim jezikom služim, a on ga je govorio tako da sam ja, sa svojim ondašnjim fondom od četiri, pet stotina reči, mogao da ga pratim.

U kontaktima sa Mirom i Krajačem, služio se izvrsnim engleskim.

Pogledao sam diskretno na časovnik. Proteklo je četrdeset minuta. Predsednik je sedeo i govorio o našim iseljenicima, o tome koliko su vredni i radni i koliko znače Čileu.

Šef protokola, koji je stajao iza njega, premeštao se s noge na nogu.

Predsednik je govorio o nostalgiji koju naši iseljenici osećaju za domovinom, za Jadranskim morem, raspitivao se o ostrvima za kojima su ti ljudi čeznuli.

Kada je počeo da govori o našem Predsedniku, drugu Titu, kao da se nešto desilo u njemu. Tada sam, zapravo, osetio svu njegovu snagu. Mirnim, običnim rečima, i na meni čak razumljivom španskom, izrazio je svoje divljenje, iskazao poštovanje koje je nosio u sebi. 

Drug Tito je za njega uzor, čovek koji je u neshvatljivo teškim uslovima ilegalnosti, a zatim i rata, uspeo da izbori ono što on, Aljende, pokušava da izbori u mnogo mirnijim uslovima.

I, samo delimično, uspeva.

BILO je tiho, i u kabinetu. Predsednik kao da je odlutao. Šef protokola se pokrenuo. Kao da je tihi šum tela u pokretu razbio razmišljanje Predsednika. Osmeh se vratio na lice.

Voleo bi da vidi Jugoslaviju, voleo bi da vidi to more za kojim čeznu njegovi sugrađani, poreklom Jugosloveni, i ta ostrva, voleo bi da bude u Dubrovniku o kojem je toliko slušao. 

Rekao sam mu: "Druže Predsedniče, da ste običan čovek, ja bih vam sada rekao da dođete i budete moj gost. Ali..."

Nasmejao se: "Uredićemo to drukčije. Ja ću, verovatno, doći u Jugoslaviju, a onda vam obećavam da ću jedno pre ili popodne, biti vaš gost".

Izvadio sam long plej ploču Tereze Kesovije, jedini poklon koji smo mu mogli učiniti jer smo samo to imali, objasnio mu da je to jedan od naših najboljih pevača, da je rođena u gradu koji bi on voleo da vidi, u Dubrovniku, i zamolio ga da primi taj mali dar.

Uzeo je ploču i pogledao šefa protokola: "Zapamtili ste ime? Voleo bih da vidim druga Kalogjera i ovog pevača, dogodine, na festivalu".

Ustao je. Šef protokola bio je na iglama, ali je u međuvremenu sišao sa njih. Pomirio se sa situacijom. S tim da delegacije čekaju na prijem, da poslovi kasne.

Umesto planiranih trideset minuta, razgovor je trajao četiri časa.

- Dajte mi svoju časnu lekarsku reč da ću vas videti, zajedno sa pevačem o kome ste mi toliko lepog ispričali, već dogodine na festivalu - rekao je Predsednik pružajući mi ruku.

- Dajem vam reč - odgovorio sam - i podsećam da ste i vi meni nešto obećali.

- Do viđenja, druže Kalogjera.

- Do viđenja, druže Predsedniče.

DVA dana kasnije, u četvrtak, festival je bio završen. Nadmoćno smo pobedili.

Pedeset hiljada ljudi aplaudiralo je Miru Ungaru. Običaj je, u toj zemlji, i na tom festivalu, da se novine na kojima se sedi, zbog vlažne klime, upale kao male baklje kada se izvodi pobednička kompozicija.

Pedeset hiljada malih baklji osvetljavalo je zvezdanu noć dok je Miro pevao "Svako mora imat nekog". Na sceni su stajale tri devojke koje su, kao lente, imale tri jugoslovenske zastave. U svetlosti reflektora, zvezda i baklji, svetlela je naša trobojka sa crvenom petokrakom.

Čulo se skandiranje:

"Naši, naši, naši..."

Posle svečanog prijema, negde oko pola šest ujutro, pred hotelom nas je sačekalo dve hiljade ljudi. Potomci naših iseljenika. Čuli su na radiju, u jedan čas po ponoći, da smo pobedili i došli da čestitaju.

Miro je izbudio barsko osoblje i izneo piće. Posedali smo na trg pred hotelom i neko je počeo pesmu "Marjane, Marjane".

Trg je zvonio. Žene su plakale. Osećao sam da drhtim, ruke su mi otkazivale poslušnost.

Pogledao sam Krajača. Plakao je. Pitao sam ga zašto plače, a on je odgovorio: "Šta bih drugo od ovolike sreće?"

Možda neko misli da Aljendea više nema... Ja ne mislim tako.

Napisao: Nikica Kalogjera, obrada: Yugopapir (TV novosti, avgust 1977.)

Podržite Yugopapir na Patreonu * Donate