Godine 1961. prešao je u Beograd, u Beogradsko dramsko pozorište. Pamte se njegove kreacije Ćopićevih junaka Nikoletine Bursaća i Pepe Bandića, mnogih Šekspirovih likova i svih pet uloga u "Petorici pod barjakom". Ogledao se i kao režiser. (Foto: TV novosti)
ŽIVA istina. Prespavao sam angažman. Kad sam završio Akademiju, profesor Joza Laurenčić mi je kazao da ću biti angažovan u Jugoslovenskom dramskom pozorištu s Ljubom Tadićem, Cicom Perovićem i Markom Todorovićem. To mi je potvrdio i tadašnji upravnik Minja Dedinac.
Lako se može zamisliti koliko sam bio srećan. Uskoro Jugoslovensko dramsko je krenulo na gostovanje u Zagreb sa predstavom "Kralj Lir" u kojoj sam igrao glasnika. U to vreme bio sam stalno gladan, mršav, imao sam 51 kilogram a mogao sam vola da pojedem.
U hotelu "Esplanadi", u Zagrebu, divno su nas dočekali. Ručak je bio sjajan i ja sam pojeo sve što su mi ponudili.
Posle ručka prilegao sam, oko pet šest sati i prespavao predstavu. Zamenio me je Zoran Ristanović. Kad su me probudili oko jedanaest, Gligorić i Dedinac su mi saopštili da od mog angažmana u Jugoslovenskom dramskom nema ništa.
Bio je to užas, pomišljao sam na samoubistvo. Sve se srušilo - planovi, želje. Bio je to ručak koji mi je u pravom smislu reči preseo i mislim da se od tada više nikada nisam pošteno najeo.
Kud ću, šta ću? Lutao sam Beogradom
i naleteo na kolegu iz Sarajeva Kalmara Mesarića. Posle razgovora sa
njim, otišao sam u Sarajevo, u Narodno pozorište, gde je počeo moj
pravi pozorišni rad i život, ali i moj život glumca.
KAO šestogodišnjak debitovao sam u
ulozi bez teksta, u komadu "Ivica i Marica". U tom istom
komadu dobio sam i svoju prvu glavnu ulogu. U to vreme oprobao sam se
i kao režiser u onim finim uličnim dečjim pozorištima, u kojima
šarene ponjave zamenjuju zavesu. Ali, gluma me je više privlačila
i nisam prestajao da glumim sve do završetka učiteljske škole.
Iako sam u školi, u selu Čerakovu kod
Prijedora, bio i učitelj u kombinovanom razredu, i upravitelj i
predsednik omladine i AFŽ, iako su me svi voleli, stalno sam molio
Ministarstvo prosvete da me pusti u Beograd, na tadašnju Filmsku
akademiju.
U međuvremenu pomno sam čitao Čehova i, iako sam bio veoma mršav, zalepio sam se za ulogu debelog Smirnova u jednočinki "Medved". Taj Smirnov dolazi kod žene spahije da traži svoj novac i, bez obzira na njene čari, ostaje uporan u svom zahtevu. Pored tog monologa spremao sam i jednu pesmu. Ne sećam se više koju, davno je to bilo.
U međuvremenu pomno sam čitao Čehova i, iako sam bio veoma mršav, zalepio sam se za ulogu debelog Smirnova u jednočinki "Medved". Taj Smirnov dolazi kod žene spahije da traži svoj novac i, bez obzira na njene čari, ostaje uporan u svom zahtevu. Pored tog monologa spremao sam i jednu pesmu. Ne sećam se više koju, davno je to bilo.
Na kraju krajeva odobrili su mi da na
Akademiji, koja je tada već bila formirana, polažem ispit za
režiju. Verovatno sam ja, sećajući se onog pozorišta iz moje
ulice, tražio da me pošalju ili na glumu ili na režiju i oni su me
pozvali na režiju.
TAKO sam došao u Beograd da polažem
prijemni ispit za režiju ali istrajan u odluci da se bavim glumom. I
da nije bilo Dušana Matića, pesnika i tadašnjeg rektora Akademije,
ja bih danas bio ili učitelj ili režiser. Naime, pre audicije
otišao sam kod rektora u kancelariju (nisam znao da je to Dušan
Matić) i rekao sam:
- Eto mene su poslali, ja treba da
polažem tu audiciju, ako ne položim, moram da se vratim na selo...
Ispričao sam mu da sam pozorišno dete... Onda mi je Dušan Matić postavio nekoliko pitanja iz književnosti, počeo sam sa njim nešto da pričam i na kraju je kazao:
- Znate, mladi kolega, velika je konkurencija na režiji. Ta deca su se spremala. Zašto vi ne biste otišli na glumu?
Ja sam to jedva dočekao, samouvereno odgovorio da se slažem s predlogom i izrecitovao sam mu "Pismo majci", Jesenjina. Rekao sam i jedan monolog, ne sećam se tačno koji, ali znam da nije bio onaj pripremljen za audiciju.
Bio je zadovoljan i ponovo mi je savetovao da idem na glumu a ja sam mislio: Čovek mi pametno govori. Na režiji je velika konkurencija a i ja sam oduvek želeo da istinski glumim. I tako sam otišao u jednu kancelariju i kazao da me rektor preporučuje za glumu.
Ispričao sam mu da sam pozorišno dete... Onda mi je Dušan Matić postavio nekoliko pitanja iz književnosti, počeo sam sa njim nešto da pričam i na kraju je kazao:
- Znate, mladi kolega, velika je konkurencija na režiji. Ta deca su se spremala. Zašto vi ne biste otišli na glumu?
Ja sam to jedva dočekao, samouvereno odgovorio da se slažem s predlogom i izrecitovao sam mu "Pismo majci", Jesenjina. Rekao sam i jedan monolog, ne sećam se tačno koji, ali znam da nije bio onaj pripremljen za audiciju.
Bio je zadovoljan i ponovo mi je savetovao da idem na glumu a ja sam mislio: Čovek mi pametno govori. Na režiji je velika konkurencija a i ja sam oduvek želeo da istinski glumim. I tako sam otišao u jednu kancelariju i kazao da me rektor preporučuje za glumu.
KAD sam izašao na audiciju i kad sam
rekao šta sam spremio, pitali su me da li imam još nešto?
Odgovorio sam da nemam. Krenuo sam sa monologom Smirnova, a komisija,
u kojoj su bili rektor Dušan Matić, Mata Milošević, Joza
Laurenčić, Nada Riznić, Viktor Starčić, profesori Bajić i
Radović i dr Hugo Klajn, počela je da se smeje.
Da li zbog toga što sam se toliko fizički razlikovao od lika koji sam tumačio ili zbog toga što sam se toliko uskopistio da dođem do svojih para, ni danas ne znam.
Da li zbog toga što sam se toliko fizički razlikovao od lika koji sam tumačio ili zbog toga što sam se toliko uskopistio da dođem do svojih para, ni danas ne znam.
Samo znam da su se strašno smejali i
da sam ja igrao strašno ozbiljno. Što sam ja ozbiljnije igrao
Smirnova, oni su se sve više smejali. Samo taj njihov smeh mene nije
zbunio. Naprotiv, kroz igru sam pokušavao da im objasnim da ne bi
smeli da se smeju, da bi ponekad mogli, eventualno, da se nasmijulje.
Na izvestan način počeo sam sa njima da kontaktiram, da vodim nemi dijalog. Onda su se oni zahvalili, a ja sam odgovorio:
- Izvinite, nisam završio.
Tada je rektor, za koga ću ja tek kasnije saznati da je Dušan Matić rekao:
Na izvestan način počeo sam sa njima da kontaktiram, da vodim nemi dijalog. Onda su se oni zahvalili, a ja sam odgovorio:
- Izvinite, nisam završio.
Tada je rektor, za koga ću ja tek kasnije saznati da je Dušan Matić rekao:
- Pustite ga, neka, kad dete hoće.
I ja sam to završio i počeo da govorim pesmu. Bio sam strašno ozbiljan. Zavladao je muk, prestao je smeh. Pomislio sam da izuzetno dobro recitujem kad su se oni uozbiljili ali, ponovo su me prekinuli. Samo, ni tu se nisam dao.
I ja sam to završio i počeo da govorim pesmu. Bio sam strašno ozbiljan. Zavladao je muk, prestao je smeh. Pomislio sam da izuzetno dobro recitujem kad su se oni uozbiljili ali, ponovo su me prekinuli. Samo, ni tu se nisam dao.
U hodniku, posle audicije, svi su me
pitali kako je bilo. Nisam umeo da im odgovorim. Nisam baš bio
siguran da je bilo dobro, ali sam negde, duboko u sebi, bio ubeđen
da će strahovito pogrešiti ako me ne prime.
Posle nekoliko dana izašao je spisak:
primljeni ti i ti. Mislim da sam bio sedmi. Od tog trenutka počeo
sam da zahvaljujem Dušanu Matiću, ali nikada, do dana današnjeg,
nisam uspeo da mu se zahvalim do kraja. Uvek me je zadržavao,
prekidao...
OD prvog dana dolazio sam na njegova
predavanja, pratio sam ga kad je odlazio sa Akademije. Saznao sam da
je pesnik, počeo sam da čitam njegove pesme. Shvatio sam da je
preda mnom čovek koji razume i voli studente. Bezbroj je anegdota iz
tog perioda koje ilustruju njegovu širinu. Mnoge su meni pripisivane
ali nisu sve moje.
Ova je istinita. Bili smo siromašni.
Imao sam dečji dodatak i statirao sam u Jugoslovenskom dramskom
pozorištu. To je bio jedini prihod od koga se živelo.
Na Akademiji smo imali veliki radio sa gramofonom. I jednoga dana, Vlasta Velisavljević i ja došli smo na ideju da povadimo lampe. Posle toga otišli smo kod rektora i kazali:
- Druže rektore, radio ne svira.
A on je pitao:
- Pa šta mu je?
- Fale mu lampe.
- A možete li vi da nabavite te lampe?
- Možemo. (Bile su u našim džepovima.)
- Pa koliko koštaju?
- Ne znamo, recimo hiljadu dinara.
- To je puno, ali, evo, ja ću vam dati 500 dinara a vi ostatak skupite između sebe.
Zahvalili smo se, stavili 500 dinara u džep, a lampe vratili na mesto. Iako je izgledalo da nam veruje, ubeđen sam da je osetio u kom grmu leži zec.
Na Akademiji smo imali veliki radio sa gramofonom. I jednoga dana, Vlasta Velisavljević i ja došli smo na ideju da povadimo lampe. Posle toga otišli smo kod rektora i kazali:
- Druže rektore, radio ne svira.
A on je pitao:
- Pa šta mu je?
- Fale mu lampe.
- A možete li vi da nabavite te lampe?
- Možemo. (Bile su u našim džepovima.)
- Pa koliko koštaju?
- Ne znamo, recimo hiljadu dinara.
- To je puno, ali, evo, ja ću vam dati 500 dinara a vi ostatak skupite između sebe.
Zahvalili smo se, stavili 500 dinara u džep, a lampe vratili na mesto. Iako je izgledalo da nam veruje, ubeđen sam da je osetio u kom grmu leži zec.
U tom periodu počeo sam da pišem
pesme. To je otprilike izgledalo ovako:
"Iz žbuna iz kog je pobeglo zelenilo, kao lud poželeh jednu jagodu"
Ili:
"Od golubova u letu jedan oblak beli, zašto tuga od juče ostaje za sutra?"
Počeo sam te papire i da skupljam i da
ih nosim Dušanu Matiću. On je na njih stavljao primedbe i u meni
oživljavao jedan novi svet, što će se kasnije, i te kako, odraziti na moj
rad.
Ni jednu predstavu, ni jednu probu ne igram isto. Uvek igram sa jednom svojom malom ličnom nadgradnjom. Često sam u ime te svoje slobode dopisivao tekstove. Nije reč o izneveravanju pisca već o njegovom obogaćivanju kroz igru, kroz pokret pa, čak ako je potrebno, i kroz neku dodatu reč.
Ni jednu predstavu, ni jednu probu ne igram isto. Uvek igram sa jednom svojom malom ličnom nadgradnjom. Često sam u ime te svoje slobode dopisivao tekstove. Nije reč o izneveravanju pisca već o njegovom obogaćivanju kroz igru, kroz pokret pa, čak ako je potrebno, i kroz neku dodatu reč.
POSTAO sam zaljubljenik Dušana Matića. I dan danas njegove knjige su kraj mog uzglavlja. On je
postao moja glumačka inspiracija, posebno kao čovek dobrog srca,
pravdoljubiv, istinoljubiv, koji razume i hoće da pomogne. Znao je
malte ne svaki moj korak.
Kad bi ujutro, na Akademiji, primetio da prethodne noći nisam spavao, pozivao bi me u kancelariju, tražio od mene da ispričam šta me muči, šta me tišti.
Otac, jednom reči. Izgubio sam majku kad sam imao 17 godina, ali sam dobio drugog oca. Taj odnos je postojao u meni i ja sam uvek nalazio snage da se vratim knjizi, da polažem ispite.
Bio sam sam u Beogradu, ali bilo je nekog ko je o meni brinuo, ko je nešto od mene očekivao, koga nisam hteo da izneverim. Baš to: koga nisam hteo da izneverim.
Kad bih napravio nešto što se, po mom mišljenju, njemu ne bi svidelo, mislio sam: A, ako to sazna Dušan Matić...
Kad bi ujutro, na Akademiji, primetio da prethodne noći nisam spavao, pozivao bi me u kancelariju, tražio od mene da ispričam šta me muči, šta me tišti.
Otac, jednom reči. Izgubio sam majku kad sam imao 17 godina, ali sam dobio drugog oca. Taj odnos je postojao u meni i ja sam uvek nalazio snage da se vratim knjizi, da polažem ispite.
Bio sam sam u Beogradu, ali bilo je nekog ko je o meni brinuo, ko je nešto od mene očekivao, koga nisam hteo da izneverim. Baš to: koga nisam hteo da izneverim.
Kad bih napravio nešto što se, po mom mišljenju, njemu ne bi svidelo, mislio sam: A, ako to sazna Dušan Matić...
Bili smo mladi, bili smo ludi, nikad
nije bilo dovoljno para i ja sam se prijavio da radim u cirkusu, da
pomažem kod sastavljanja kaveza, iznošenja rekvizita, tepiha.
Jedne večeri, dok sam virio iza zavese, ugledao sam u loži Dušana Matića. Pomislio sam da će se naljutiti. Sve vreme sam radio u areni ono što je trebalo, ali mu ni jednom nisam okrenuo lice i on me nije video.
Jedne večeri, dok sam virio iza zavese, ugledao sam u loži Dušana Matića. Pomislio sam da će se naljutiti. Sve vreme sam radio u areni ono što je trebalo, ali mu ni jednom nisam okrenuo lice i on me nije video.
Kasnije, kad sam zaigrao u ispitnim
predstavama, kojima je on redovno prisustvovao, uvek sam, posle
predstave želeo i tražio njegovo mišljenje. Objašnjavajući mi
likove, on mi je približio poetski pristup glumi. Pomogao mi je da
nađem sebe, da sve svoje potencijale iskoristim. Naučio me je da od
sebe uvek tražim više nego što sam dao.
I danas je tako. Dušan Matić je
odigrao jednu od glavnih uloga u mom životu, on je prava stranica
mog života. Kad bih želeo da kratko formulišem ono što je učinio
za mene, rekao bih:
Jednu akademiju mi je dala Akademija, a
drugu Dušan Matić.
