Septembar 1981: U Zagrebu je nedavno preminuo tvorac prvog jugoslovenskog stripa i jedan od najvećih crtača u istoriji ovog žanra...
*****
Snegovi tek što su počeli da kopne.
Na Britanskom trgu, među povrćem, osvanule i ljubičice. Zabeli se
i pokoja jagorčevina. Mart je, 1981.
Žuriš uzbrdo, na Pantovčak, tamo u tom otmenom delu Zagreba živi, sasvim neotmeno, Andrija Maurović, tvorac prvog jugoslovenskog autentičnog stripa. Dočekuje nas u dugačkom kućnom ogrtaču, vedar i nasmejan, a sam. Ispod, pidžama, bos.
Vidi se, raduje se poseti, kao da mu prija saznanje da ga nisu svi zaboravili. Dolaze mu, doduše, u goste mladi zagrebački crtači stripa da tu, na izvoru, ponešto i nauče od starog majstora.
I dok se oni nisu pojavili da ga još jednom, gotovo zaboravljenog ponovo otkriju, debela prašina pala je na table "Starog mačka", "Trojice u mraku", "Podzemne carice", "Ljubavnice s Marsa", "Sablasti zelenih močvara" i još oko dve stotine stripova koji danas čine istoriju ne samo našeg stripa.
Dovoljno je, recimo, prelistati samo američku "Enciklopediju stripa" u kojoj Maurovićevo ime i delo zauzimaju značajno mesto.
Na sreću, pojavila se kao kakva dobra vila iz bajke, Vera Horvat Pintarić, poznata Zagrebačka istoričarka umetnosti, i ponovo nam otkrila Maurovića, ukazala na vrednosti njegova dela. Sve to vreme Maurović je ćutao, valjda uvređen, i u tišini trošnih zidova bavio se, izgleda, svojom najvećom ljubavlju - slikarstvom.
Rezultati toga ćutanja svuda su oko nas: velike slike na kojima su neobični prizori. Da li je ovo pornografska umetnost?
- Stavljam ljudima na znanje istinu. Pogledaj! Rugam se braku, porodici, crkvi. Priroda me je opteretila velikim pesimizmom! I nije to kič kako bi neki hteli da prikažu moje slike, već filozofija života. Moje slike nose potpuno oslobođene žene. Mi smo stvorili brat i zakletvu, to su čiste gluposti! S kojim pravom smo ljubomorni kad žena oseti prirodnu potrebu? Protivnik sam, i to najoštriji, lažnog morala, klerikalaca, popova, oni jedno pričaju, a drugo rade!
Svuda oko nas, na kugli zemaljskoj, zavladao je taj dvostruki moral... Priča se na sve strane da porno filmovi imaju štetan uticaj na mlade.
Pokušajte, gledajte ih nekoliko dana uzastopno i videćete da to postaje sasvim normalno. Vi ste, odjednom, oslobođen čovek! Više nema potrebe da onanišete, kao prvi put, sve postaje prirodno!
Sve počinjete da shvatate prosto - kao gimnastiku! Niste više opterećeni! Mladi ljudi danas su to shvatili - smeju se zabranama!
Ostavljamo, ipak, za trenutak, po strani Maurovićeve slike: da razgovaramo u stripu. Kako je sve počelo? Maurović priča da su ga udaljili sa Akademije, neće o razlozima, i da je morao od nečega da se izdržava. Počeo je da pravi plakate, ilustracije za novine...
- Borba za goli život, za opstanak, naterala me u grafičku industriju. Emigrirao sam u novine! I nije mi bilo žao što sam napustio Akademiju! Imao sam, odjednom, puno para, uživao u životu, jurio žene...
Maurović se grohotom smeje, mi beležimo da je 1934. godine počeo da radi strip.
- U početku, bilo je puno otpora kao uvek prema svemu što je novo! Kasnije, ljudi su mnogo zavoleli strip. Radio sam neumorno, počesto dočekujući zoru. Ali, uvek sam mislio da strip treba da mi pomogne u osnovnom poslu: slikarstvu... No, strip mi je uništio, oduzimao mi je polako snagu!
Rezultat tog strahovitog napora, više od 200 stripova, napravio je od Maurovića rodonačelnika jugoslovenskog stripa. Iz tog ogromnog stvaralačkog opusa izdvajamo za ovaj razgovor samo "Ljubavnicu s Marsa". Zašto? Pa u tom stripu Maurović otvoreno propoveda leve ideje, komunizam u vreme kada to nije bilo baš nimalo poželjno.
- Pribegao sam lukavstvu. Smestio sam junake iz stripa na Mars, oni su, tamo, na Marsu, rušili kapitalizam! Niko se nije setio, nije ih se ticalo, samo kad se to ne dešava na Zemlji, ovde. Na Marsu može!
Nadalje, Maurović kaže da je radio za komunizam, propagirao ga. To je bio i razlog što je odmah, u prvim danima okupacije, dospeo u zatvor na Savskoj cesti.
- Tu sam gledao kako moje drugove odvode na streljanje. Strašno je to osjećanje!
Maurović 1944. godine, ipak uspeva da pobegne na oslobođenu teritoriju gde crta parole, ilustruje zidne novine, slika... Nerado govori o danima rata. Hoće samo - o slobodi.
Žuriš uzbrdo, na Pantovčak, tamo u tom otmenom delu Zagreba živi, sasvim neotmeno, Andrija Maurović, tvorac prvog jugoslovenskog autentičnog stripa. Dočekuje nas u dugačkom kućnom ogrtaču, vedar i nasmejan, a sam. Ispod, pidžama, bos.
Vidi se, raduje se poseti, kao da mu prija saznanje da ga nisu svi zaboravili. Dolaze mu, doduše, u goste mladi zagrebački crtači stripa da tu, na izvoru, ponešto i nauče od starog majstora.
I dok se oni nisu pojavili da ga još jednom, gotovo zaboravljenog ponovo otkriju, debela prašina pala je na table "Starog mačka", "Trojice u mraku", "Podzemne carice", "Ljubavnice s Marsa", "Sablasti zelenih močvara" i još oko dve stotine stripova koji danas čine istoriju ne samo našeg stripa.
Dovoljno je, recimo, prelistati samo američku "Enciklopediju stripa" u kojoj Maurovićevo ime i delo zauzimaju značajno mesto.
Na sreću, pojavila se kao kakva dobra vila iz bajke, Vera Horvat Pintarić, poznata Zagrebačka istoričarka umetnosti, i ponovo nam otkrila Maurovića, ukazala na vrednosti njegova dela. Sve to vreme Maurović je ćutao, valjda uvređen, i u tišini trošnih zidova bavio se, izgleda, svojom najvećom ljubavlju - slikarstvom.
Rezultati toga ćutanja svuda su oko nas: velike slike na kojima su neobični prizori. Da li je ovo pornografska umetnost?
- Stavljam ljudima na znanje istinu. Pogledaj! Rugam se braku, porodici, crkvi. Priroda me je opteretila velikim pesimizmom! I nije to kič kako bi neki hteli da prikažu moje slike, već filozofija života. Moje slike nose potpuno oslobođene žene. Mi smo stvorili brat i zakletvu, to su čiste gluposti! S kojim pravom smo ljubomorni kad žena oseti prirodnu potrebu? Protivnik sam, i to najoštriji, lažnog morala, klerikalaca, popova, oni jedno pričaju, a drugo rade!
Svuda oko nas, na kugli zemaljskoj, zavladao je taj dvostruki moral... Priča se na sve strane da porno filmovi imaju štetan uticaj na mlade.
Pokušajte, gledajte ih nekoliko dana uzastopno i videćete da to postaje sasvim normalno. Vi ste, odjednom, oslobođen čovek! Više nema potrebe da onanišete, kao prvi put, sve postaje prirodno!
Sve počinjete da shvatate prosto - kao gimnastiku! Niste više opterećeni! Mladi ljudi danas su to shvatili - smeju se zabranama!
Život kao istorija
Ostavljamo, ipak, za trenutak, po strani Maurovićeve slike: da razgovaramo u stripu. Kako je sve počelo? Maurović priča da su ga udaljili sa Akademije, neće o razlozima, i da je morao od nečega da se izdržava. Počeo je da pravi plakate, ilustracije za novine...
- Borba za goli život, za opstanak, naterala me u grafičku industriju. Emigrirao sam u novine! I nije mi bilo žao što sam napustio Akademiju! Imao sam, odjednom, puno para, uživao u životu, jurio žene...
Maurović se grohotom smeje, mi beležimo da je 1934. godine počeo da radi strip.
- U početku, bilo je puno otpora kao uvek prema svemu što je novo! Kasnije, ljudi su mnogo zavoleli strip. Radio sam neumorno, počesto dočekujući zoru. Ali, uvek sam mislio da strip treba da mi pomogne u osnovnom poslu: slikarstvu... No, strip mi je uništio, oduzimao mi je polako snagu!
Rezultat tog strahovitog napora, više od 200 stripova, napravio je od Maurovića rodonačelnika jugoslovenskog stripa. Iz tog ogromnog stvaralačkog opusa izdvajamo za ovaj razgovor samo "Ljubavnicu s Marsa". Zašto? Pa u tom stripu Maurović otvoreno propoveda leve ideje, komunizam u vreme kada to nije bilo baš nimalo poželjno.
- Pribegao sam lukavstvu. Smestio sam junake iz stripa na Mars, oni su, tamo, na Marsu, rušili kapitalizam! Niko se nije setio, nije ih se ticalo, samo kad se to ne dešava na Zemlji, ovde. Na Marsu može!
Nadalje, Maurović kaže da je radio za komunizam, propagirao ga. To je bio i razlog što je odmah, u prvim danima okupacije, dospeo u zatvor na Savskoj cesti.
- Tu sam gledao kako moje drugove odvode na streljanje. Strašno je to osjećanje!
Maurović 1944. godine, ipak uspeva da pobegne na oslobođenu teritoriju gde crta parole, ilustruje zidne novine, slika... Nerado govori o danima rata. Hoće samo - o slobodi.
- U prvim posleratnim godinama
napravljena je u Zagrebu izložba radova partizana -
umetnika. Neskromno može zvučati danas, ali je sasvim tačno - tu
sam dominirao! I ta moja umetnička dominacija smetala je
birokratama, toj bednoj mizeriji. Izbacili su me iz Udruženja
likovnih umjetnika Hrvatske pod izgovorom da ne plaćam redovno
članarinu! Pa, ko je u to vreme plaćao članarinu?!
Opet se Maurović vratio stripu. Ali,
više nije išlo. "Stari mačak" nije bio junak toga
vremena. Tako i Maurović objašnjava njegov neuspeli povratak:
- Objavio sam u "Studentskom
listu" dve epizode u kojima sam opisao kako Stari mačak dolazi na
konju u grad. Svi ga zaustavljaju, najpre milicija, nemaš
registraciju, nemaš migavac, kočnice! Sam sam se tako hteo
narugati Starom mačku. Ali, izglela, on se narugao meni! Svako vreme
traži nove junake!
Neostvarena želja
To osećanje poruge porazilo je
Maurovića. Zauvek se prestao baviti stripom.
- Grafička industrija me je potpuno
iscrpla! To više nisam mogao da izdržim!
Žal na njegovom licu. A onda,
najednom, ponovo malo radosti. Priča o svojim prijateljima.
Pominje, najpre, Ivana Gorana Kovačića:
- Bio je to divan čovek. Radio sam s
njim u "Novostima". Družili smo se iako sam bio stariji od
njega. Sa koliko strasti i oduševljenja smo samo pričali o
komunizmu. Svi smo bili levičari, ateisti, stalno smo se
obrazovali. Ali, to ne znači da smo bili nekakve askete. Bili smo i
mi ljudi od krvi i mesa: pili smo, jurili žene...
Sledi, potom, kratko sećanje na Tina
Ujevića:
- Mnogo smo vatrene vode popili zajedno. Bio je preosetljiv, kao mnogi umetnici! Začas bi planuo i naljutio se. Nekoliko puta, zbog čarki, nismo govorili.
Da se ne bi zaboravil: Maurović
je ilustrovao romane Marije Jurić Zagorke, tvorca "Gričke
vještice".
- Radio sam one fantastične
ilustracije za njene romane. Rekla mi je, kad smo se prvi put sreli,
da nacrtam nešto grozno. Prisetio sam se i počeo da "kradem"
od prirode: od šišmiša krila, od kakvog gmizavca telo...
Elementi su tu, u prirodi, i čovek ih samo kopira...
Nećemo više o prijateljima, vraćamo se slikama koje nas okružuju.
- Ne razumeju me, govore da je ovo
kič. Kažite i sami, jesam li ja odličan slikar. Vreme će pokazati ko je u pravu.
Sa setom na licu Maurović priča kako
je u jednom uglednom beogradskom nedeljniku objavljeno još prošle
godine da će, takođe prošle jeseni, biti otvorena izložba njegovih
slika u beogradskom Studentskom kulturnom centru. Ali, od izložbe nije bilo ništa!
- Toliko bih voleo da moje slike
ugledaju svetlost galerije, da ne čame ovde na Pantovčaku...
*****
U novinama je nedavno objavljena
kratka agencijska vest:
"U Zagrebu je u 81. godini umro Andrija Maurović... Uprkos bolesti, Maurović do poslednjeg dana slika svoja velika ulja verujući da je pre svega slikar, a tek onda crtač stripova, premda ga likovni kritičari danas smatraju jednim od najvećih crtača stripova u istoriji ovog žanra."
Eto kako se sudbina poigrala
Maurovićem. I u nekrologu mu ne verujemo.
Imamo li pravo da ne verujemo
Mauroviću? I da dozvolimo da njegove slike i dalje čame na
Pantovčaku?
Napisao: Zoran Sekulić, obrada: Yugopapir (Ilustrovana, 1981.)
