Jul 1974: Kada je Bisera Veletanlić, prošle godine, na festivalu "evergrina" u Portorožu, otpevala Gardnerovu kompoziciju "Misti", nije bilo nikakve sumnje da će baš njoj pripasti "Zlatna ruža Portoroža".
Jer, ona je od retkih jugoslovenskih pevača koja svojom pesmom mogu da nam priušte onakav doživljaj kakav imamo samo kad slušamo Saru Von, Mahaliju Džekson, Net Kola i druge velikane džeza, soula, bluza, muzike koja na našem podneblju teško nalazi šire razumevanje, do onih krugova koji žive sa njom i za nju.
Zbog te svoje ljubavi prema džezu vrsna pevačica kao što je Bisera i nema komercijalni uspeh koji zaslužuje, ali, kako sama reče, ni za kakve pare se ne bi lišila te svoje ljubavi. A ta njena ljubav počela je još od dana kada je bila devojčica, kada su sve njene drugarice obožavale Ivu Robića i pevušile "Mustafu", "Marinu" i druge tada popularne šlagere.
Od početka prava muzika
- Ne znam kada je i kako to počelo -
priča Bisera - ali otkako pamtim za sebe volela sam i slušala
Mahaliju Džekson, Saru Von, Bili Holidej, Dajnu Vošington,
Net Kola... Uopšte, sva moja ljubav prema toj muzici sastojala se od
slušanja. Nisam tada ni pomišljala da ću postati pevačica, niti
su mi ovi pevači bili neki idoli, uzori. Jednostavno, volela sam da
ih slušam. Danima.
Nije me mnogo interesovalo ni ko su ti ljudi, šta rade u privatnom životu, mene je interesovala samo njihova muzika. Moja sreća je što sam odmah zavolela i slušala dobru muziku.
Nije me mnogo interesovalo ni ko su ti ljudi, šta rade u privatnom životu, mene je interesovala samo njihova muzika. Moja sreća je što sam odmah zavolela i slušala dobru muziku.
Ne patim od velikih autoriteta,
idola, ali kada sam na jednom od prošlih Njuport-džez festivala u
Beogradu srela Saru Von i razgovarala s njom, osetila sam plimu nekog
poštovanja prema njoj, bila sam kao đače pred učiteljem.
Ipak, najveću zaslugu u formiranju
moje pevačke ličnosti ima moj višegodišnji boravak u inostranstvu, gde sam imala priliku da srećem najveće muzičare sadašnjeg vremena i radim s njima.
Jednog od njih, svakako, ne mogu da preskočim. To je Horst Jankovski, magični klavirista i muzičar.
On živi u SR Nemačkoj i tamo ima svoj studio i svoj orkestar.
Upoznala sam ga pre desetak godina kada je čuo neke moje snimke i poželeo da radi sa mnom. Na prvi "sastanak" sam otišla sa tremom jer sam znala da idem među same "vukove" džeza.
Kada sam počela da pevam, treme je nestalo. Jankovski je bio zadovoljan i od tog vremena počinje naša saradnja. Pored toga što je bio izvrstan nuzičar, bio je i pedagog, strpljiv do najveće mere.
Satima smo preslušavali snimke, pokušavali nove eksperimente, tražili onaj pravi zvuk. Često smo u društvu ostalih nuzičara odlazili u male, tako zvane "džez-kelere", i do ujutru slušali našu muziku.
Jednog od njih, svakako, ne mogu da preskočim. To je Horst Jankovski, magični klavirista i muzičar.
On živi u SR Nemačkoj i tamo ima svoj studio i svoj orkestar.
Upoznala sam ga pre desetak godina kada je čuo neke moje snimke i poželeo da radi sa mnom. Na prvi "sastanak" sam otišla sa tremom jer sam znala da idem među same "vukove" džeza.
Kada sam počela da pevam, treme je nestalo. Jankovski je bio zadovoljan i od tog vremena počinje naša saradnja. Pored toga što je bio izvrstan nuzičar, bio je i pedagog, strpljiv do najveće mere.
Satima smo preslušavali snimke, pokušavali nove eksperimente, tražili onaj pravi zvuk. Često smo u društvu ostalih nuzičara odlazili u male, tako zvane "džez-kelere", i do ujutru slušali našu muziku.
Uvek druga pesma
Naravno, čovek se uči dok je živ.
Daleko od toga da sam prestala sa eksperimentina. Ono što hoću da
pevam nije možda sam džez, ali je, svakako, najbliže njemu.
Ako u pesmi koju pevam nema tog elementa, ja ga dodajem vokalnom interpretacijom.
Kod improvizacije ne razmišljam mnogo, puštam da me muzika nosi i stoga često moji snimci jedne te iste pesme prilično se razlikuju. Ali ja to i hoću, jer šablona nema, svako pevanje je jedan doživljaj.
Možda sam zato nezgodna za muzičare koji me prate, televizijske režisere, snimatelje, ali imam sreću da u poslednje vreme radim sa Batom Kovačem. On je pravi profesionalac. Iako često izgleda ležeran, on je neobično vredan i u stanju je danima, mesecima da radi na jednoj stvari.
Kad komponuje za mene, zajedno se konsultujemo, izbacujemo, dodajemo. On poznaje moje mogućnosti i afinitete, ali mu je važno i moje mišljenje. Dobar je drug i pouzdan prijatelj.
Ako u pesmi koju pevam nema tog elementa, ja ga dodajem vokalnom interpretacijom.
Kod improvizacije ne razmišljam mnogo, puštam da me muzika nosi i stoga često moji snimci jedne te iste pesme prilično se razlikuju. Ali ja to i hoću, jer šablona nema, svako pevanje je jedan doživljaj.
Možda sam zato nezgodna za muzičare koji me prate, televizijske režisere, snimatelje, ali imam sreću da u poslednje vreme radim sa Batom Kovačem. On je pravi profesionalac. Iako često izgleda ležeran, on je neobično vredan i u stanju je danima, mesecima da radi na jednoj stvari.
Kad komponuje za mene, zajedno se konsultujemo, izbacujemo, dodajemo. On poznaje moje mogućnosti i afinitete, ali mu je važno i moje mišljenje. Dobar je drug i pouzdan prijatelj.
Najzad, tu je i moja sestra Senka, koja mi je uvek stajala kao primer čoveka i umetnika. Možda sam i od nje
naučila da ne podležem ukusu publike, da istrajem u svom stilu.
I Senka je mogla da peva "svašta", da snima gomile zlatnih ploča, ali sada ne bi bila ova Senka, koju ako baš ne volite, onda sigurno cenite.
I Senka je mogla da peva "svašta", da snima gomile zlatnih ploča, ali sada ne bi bila ova Senka, koju ako baš ne volite, onda sigurno cenite.
Još odmalena, pa i kada san počinjala
kao pevačica, Senka me nije zatrpavala savetima, njeno pevanje i ponašanje bili su za mene jedan od najvažnijih saveta.
Vidite, ja nemam neke idole, velike
uzore.
Može se reći da je moj najveći uzor bila muzika. Ona prava muzika, koju sam srećom zavolela odmah, od samog početka. Možda džez za mnoge i nije prava muzika, ali šta im ja mogu.
Pripremio: Dragutin Minić, obrada: Yugopapir (RTV revija, 1974.)
Može se reći da je moj najveći uzor bila muzika. Ona prava muzika, koju sam srećom zavolela odmah, od samog početka. Možda džez za mnoge i nije prava muzika, ali šta im ja mogu.
Pripremio: Dragutin Minić, obrada: Yugopapir (RTV revija, 1974.)
