Maj 1984: "Mogao bih da kažem da kod nas podela na cvrčke i mrave ne vredi. Cvrčci i mravi su u istim osobama, a ostalo je jedna druga vrsta životinjki. Bogomoljke."
Novinarima i novinarčićima, kao ni
pažljivim čitaocima NIN-a nikakvo upoznavanje sa gorespomenutim nije
potrebno.
Za one rasejanije i manje zainteresovane, koji čitaju samo tekst, a ne i imena dolepotpisanih: Bogdan Tirnanić (a zovu ga Tirke) mu dođe umesto cveta na reveru za prepoznavanje lokalnog, što će reći, evropskog novinarstva.
Kako stoje stvari sa svetom, nije nam poznato. Nemamo pare za kartu.
Za one rasejanije i manje zainteresovane, koji čitaju samo tekst, a ne i imena dolepotpisanih: Bogdan Tirnanić (a zovu ga Tirke) mu dođe umesto cveta na reveru za prepoznavanje lokalnog, što će reći, evropskog novinarstva.
Kako stoje stvari sa svetom, nije nam poznato. Nemamo pare za kartu.
Uzgred, ako imate spisateljske
ambicije, potražite ga u knjižarama. Pljunuti on u "Beogradu
za početnike". Može i u klubu "Politike". Još samo
da vas portir pusti. Probajte na blef. Pravite se da ste Miroslav
Radojčić. Za to vam treba samo leptir-mašna (ukoliko nije nestašica
sirovina, nismo se raspitali).
A ako se vaše putešestvije neslavno
završi do lifta (i nazad), uz dežurno - stooooj... nisu sve lađe
potonule.
Brod je u boci, to jest, žrtva u redakciji ili tu negde, sprat više. Postoji hiljadu i jedan savet iz serije: kako osvojiti i zadržati glavnog i odgovornog urednika "TV revije".
Brod je u boci, to jest, žrtva u redakciji ili tu negde, sprat više. Postoji hiljadu i jedan savet iz serije: kako osvojiti i zadržati glavnog i odgovornog urednika "TV revije".
Nije teško prepoznati ga. Piše ovako:
"Znano je da ne spadam među one koji preterano ljube prenose pozorišnih predstava, snimke istih još manje, mada u principu ne pravim razliku između prenosa i fudbalskih utakmica uživo"...
"Znano je da ne spadam među one koji preterano ljube prenose pozorišnih predstava, snimke istih još manje, mada u principu ne pravim razliku između prenosa i fudbalskih utakmica uživo"...
Dakle, direktno u mašinu, uz snimke
istog, prenosimo vam "uživo" Bogdana Tirnanića zvanog Tirke.
Šta čitaoci traže i šta treba da dobiju...
• Vi ste se prvi usudili da u jednim
finim jugoslovenskim novinama pišete o klozetima. Od klozeta preko
filma do televizije...
Nema ništa strašnije za novinara
nego kada ga niko ne čita. Prema tome, treba uvek voditi računa o
tome šta čitaoci traže i šta treba da dobiju.
Meni, kao čoveku koji se i svojim
iskustvom i stavom smestio na granicu ili marginu onoga što je
zvanična kultura, teme o kojima ste vi malopre govorili kao što su
klozeti ili pisoari dolaze same od sebe, jer su vrlo važna pitanja kulture jednog naroda.
Nisu klozeti takvi zato što to mi hoćemo, nego jednostavno zato što su deo našeg mentaliteta i kulture. Nije odlika naše kulture u tome što mi vršimo nuždu na nedostojnim mestima, nego tvrda stolica, a iza te činjenice stoje razni istorijski, socijalni i neki drugi faktori.
Nisu klozeti takvi zato što to mi hoćemo, nego jednostavno zato što su deo našeg mentaliteta i kulture. Nije odlika naše kulture u tome što mi vršimo nuždu na nedostojnim mestima, nego tvrda stolica, a iza te činjenice stoje razni istorijski, socijalni i neki drugi faktori.
• Jasan je vaš stav prema kulturi.
Znamo, naročito početnici, sve što nudite o Beogradu. Da čujemo
nešto o Beograđankama.
Privlačnost beogradskih devojaka,
dama i gospođa, drugarica takođe, dolazi otuda što je kao grad
koji nema nikakvu urbanističku tradiciju (zapravo i nije grad nego
gomila kamenja na vetrometini), znači, kao jedno otvoreno mesto, kao
prolazna železnička stanica, Beograd prikupio sve što je dobro i
loše u životu ne samo bliže okoline nego svih naših naroda i
narodnosti.
Neka osnovna karakteristika beogradskih
žena je u tome što one uopšte nisu tip, što kazuje poznati
kafanski filozof koga niko u gradu nije opovrgao, jer to je vrhunska disciplina.
Vi u Rio de Ženeiru možete naći male
kariokice koje igraju sambu, ali ništa što ima plavu kosu,
prirodnu. I, obrnuto, u Helsinkiju
slabo stoje sa tim kariokama. U Beogradu, međutim, samo treba da
stanete na ćošak i da čekate.
Ona koja predstavlja vaš estetski
ideal će proći, kad-tad. Upravo u tome je poseban šarm Beograda i
verovatno odatle njegova pozicija grada sa najlepšim ženskinjem u
Evropi, a i šire.
Za šire ne garantujem, nisam bio.
• Često sedite u kafani. I ovaj
razgovor vodimo u kafani. Upoznajemo se, volimo, svađamo, razvodimo
pa kafanama, a stidimo se - kafane.
Kafana je jedan od bitnih elemenata ne
samo našeg društva nego svake kulture. Postoji nekoliko takvih
institucija. Pored klozeta, koji su pomenuti, tu su apoteke i kafane.
Moj stav počinje iz ranog detinjstva,
pošto sam živeo u ulici u kojoj je u jednoj kući postojala kafana,
a odmah s druge strane, u istoj kući, apoteka. Prvo su ukinuli
apoteku, a onda kafanu, pa je čitav kraj počeo da propada.
U kafani sam sreo sve ljude koje poznajem
• Ostavimo ovoga puta apoteke na
miru.
Kafana gladnog nahrani, žednog
napoji, usamljenom pruži krov... Toliko objedinjenih socijalnih
funkcija nema nijedna druga institucija. Osim toga, samo u kafani se,
u našim uslovima, a i šire, razvijalo ono bez čega jedna kultura
ne bi mogla da opstane - faktor dokolice, bez koje nema kulture.
Ne može se kultura gajiti bez vremena koje se slobodno troši.
Drugo je kultura razgovora, dijaloga, bez koga takođe nema kulture. I treće, ono što se u novinama često citira kao negativnost, to je živa polemika, suprotstavljanje mišljenja.
Ne može se kultura gajiti bez vremena koje se slobodno troši.
Drugo je kultura razgovora, dijaloga, bez koga takođe nema kulture. I treće, ono što se u novinama često citira kao negativnost, to je živa polemika, suprotstavljanje mišljenja.
• Kad se potežu debeli argumenti.
U kafani se, kad se suprotstave
mišljenja, potežu teški argumenti od stakla, ali upravo u kafani
možete naučiti da postoji i druga tura, da treba sačuvati one
mostove koji vas vezuju sa vašim sapatnikom za stolom, za još jednu
rundu pića, a toga nema u našoj kulturi.
• Kako vaši mostovi? Koliko ste ih
sagradili, koji su vam mnogo važni, a koji viseći?
Gde, u kafani, gde?... U kafani sam sreo sve ljude koje
poznajem, počevši od Danila Kiša do Gorana Bregovića i Zdravka Čolića do Mirka Kovača, preko Makavejeva, Žilnika i
drugih, nekih mlađih.
Nisu se odigravali samo takvi susreti,
nego i oni sudbonosni za život svakog pojedinca.
Za mene dokaz da sa našom kulturom
nešto nije u redu nije bio kad su Danila Kiša napali za plagijat
zbog knjige "Grobnica za Borisa Davidoviča", nego kada su
ga oterali iz kafane i kada je jedan, po prirodi veseo čovek,
prestao da peva i svira gitaru po kafani.
I ne samo da je otišao iz kafane, nego
u daleki svet.
To je bio dokaz da dolazi jedan težak
period u kome će se loše stanje iz kafane prenositi na kulturu, a
loše stanje iz kulture na kafanu, što je za mene tragičnije, jer
zadire u neke bitne vrednosti života.
• Znači, oterali cvrčke, nadiru termiti?
Mogao bih da kažem da kod nas podela
na cvrčke i mrave ne vredi. Više su cvrčci i mravi u istim
osobama, a ostalo je jedna druga vrsta životinjki. Bogomoljke.
• U našoj profesiji. I šire.
Za šire ne garantujemo. Nismo bili.
