Novembar 1986: Činjenica da socijalizam ne može da
bude društvo jednakosti ne bi smela da bude široki, po potrebi
rastegljiv plašt za pokrivanje brojnih pojava, koje se ne mogu
braniti nikakvim slabostima prelaznog perioda, ističe Eva Berković,
naučni saradnik u Ekonomskom institutu u Beogradu, autor knjige
"Socijalne nejednakosti u Jugoslaviji".
Za naš list govori
o najvećim problemima mladih i ekskluzivnim povlasticama funkcionera...
GLAS: Poslednjih se nekoliko
godina počelo otvorenije govoriti o socijalnim razlikama u našem
društvu, za koje se u analizama Svetske banke tvrdi da su slične
onima u najrazvijenijim kapitalističkim zemljama. Sociolog Svetozar
Livada smatra da "ovakve socijalne diferencijacije još ne
bijaše na ovom tlu. Čak je između kmeta i feudalca bila manja
negoli danas". Slažete li se sa ovakvim ocenama?
Berković: Kada se socijalne
diferencijacije posmatraju u svetlu osnovnih opredeljenja našeg
društva, ovakve ocene nisu daleko od stvarnosti. Pri tome, svakako,
treba imati u vidu da su razlike uvek uslovljene mestom i vremenom.
U
vezi s tim američki sociolog M. Harington sa pravom kaže: "Američki
siromasi nisu siromašni u Hongkongu ili XVI veku, oni su siromašni
ovde i sada u Sjedinjenim Državama".
U tom smislu valja
razumeti i poređenje položaja kmeta i feudalca u davno prošlom
vremenu i razlika koje između pojedinih kategorija stanovništva
postoje danas kod nas.
GLAS: Do kojih su granica
opravdane nejednakosti u jednom društvu koje sebe zove
socijalističkim? Čime se one mogu odrediti?
Berković:
Nejednakosti bi trebalo da su omeđene raspodelom prema radu i
njegovim rezultatima, kao i solidarnim korišćenjem sredstava
zajedničke potrošnje koja služe stvaranju približno istih uslova
svim ljudima za jednaki start u procesu rada i raspodele.
Ovo
podrazumeva da socijalizam nije društvo jednakosti, ali da prihvata
samo nejednakosti koje su ekonomski opravdane i društveno
prihvatljive.
GLAS: Da li se nejednakosti koje
u jugoslovenskom društvu postoje kreću približno u ovim okvirima?
Berković: Odgovor na ovo
pitanje nije jednostavan i traži da se prethodno sagledaju
značajniji izvori iz kojih nejednakosti nastaju. Oni se, pre svega,
nalaze u sferi rada iz koje, ako se raspodela temelji na
proklamovanim principima, ne bi trebalo da proizilaze razlike koje bi
bile podložne društvenoj kritici.
Istraživanja su, međutim,
pokazala da se neopravdane razlike ne mogu tražiti, kako je
uobičajeno, samo izvan sfere raspodele ličnih dohodaka. Opšte je
poznato, uostalom podaci to jasno potvrđuju, da o nagrađivanju
prema radu i njegovim rezultatima teško može uopšte biti reči,
zato što većina kolektiva deli dohodak koji je samo jednim delom,
nekad manjim, nekad većim, rezultat rada, zalaganja i poslovnosti
zaposlenih, a drugim je posledica uticaja različitih spoljnih
činilaca.
Zato se sa pravom može tvrditi da je važnije gde ko radi - u kojoj grani, grupaciji, delatnosti - nego koliko i kako radi.
Razlike sve veće
Nagrađivanje prema radu je zbog toga
suženo na veoma uske okvire na fabrički krug. Poređenje izvan
njega i suviše često pokazuje da se za isti kvalitet i
kvantitet rada ostvaruju različiti dohoci koji postižu i ekstremne
raspone.
Iz tog svetla valja posmatrati često izrečenu tvrdnju da
se niko nije obogatio od "plate".
Bogatstvo je, naravno,
relativan pojam, ali ako visina ličnih dohodaka za rad iste ili
slične vrste zavisi od grane ili delatnosti u kojoj se radi, i to
dugoročnije, ili čak čitavog radnog veka i određuje materijalne
uslove života pojedinca i njegove porodice, onda ovakve nejednakosti
ne deluju stimulativno na radne učinke.
Pored izvora prihoda iz radnog odnosa i
rada sredstvima u individualnoj svojini, relativno velike materijalne
koristi se pribavljaju protivzakonitim putem.
Modeliteti ovih radnji
su različiti, počev od neovlaščenog vršenja zakonskih i drugih
delatnosti, preko utaje poreza, špekulacija nekretninama,
manipulacija u stambenoj oblasti, do odlivanja društvenih sredstava
u privatnu svojinu mnogobrojnim kanalima.
Posledice ovih pojava
nesumnjivo doprinose stvaranju neprihvatljivih razlika u materijalnom
položaju, a pored toga podrivaju poverenje u pravni sistem.
U svim
se raspravama o socijalnim nejednakostima ovako stečene materijalne
koristi imenuju kao glavni uzročnici neopravdanih razlika, čime se
zanemaruju mnogobrojni drugi činioci i čak
zamagljuje njihov uticaj na diferenciranje.
GLAS: Broj "ljudi bez
perspektive" nezadrživo raste. Da li je u društvu ozbiljno
shvaćena činjenica o izrazito velikim razlikama između zaposlenih
i nezaposlenih lica?
Berković: Čini se da
nezaposlenosti, kao uzroku koji izaziva nejednakost ili, pak,
doprinosi da se ona u većoj meri ispoljava, nije ni izdaleka
poklonjena pažnja koju zaslužuje. O problemu nazaposlenosti se,
naravno, veoma često raspravlja, ali ne kao o veoma oštrom mogućem
izvoru nejednakosti koji se upravo javlja između onih koji imaju
stalni izvor prihoda i lica koja su toga lišena.
Ekonomski položaj
nezaposlenih, razumljivo, nije isti s obzirom da materijalno stanje
pojedinca najčešće zavisi od visine porodičnog dohotka. Porodica,
ukoliko je u mogućnosti, najčešće nastavlja da izdržava
svog odraslog i za rad sposobnog člana koji ne nalazi zaposlenje.
Zbog toga najizrazitije razlike, neposredno i posredno
materijalne prirode, nastaju između nezaposlenih lica čija
egzistencija isključivo zavisi od sopstvenog rada i onih koji imaju
sigurno zaposlenje, pogotovo što zaposlenost pored redovnih prihoda
obezbeđuje i socijalnu sigurnost kroz radni staž, plaćeno
bolovanje i odmor kao i niz drugih pogodnosti.
Ipak, realno
odmeravanje značaja zaposlenosti nikako ne bi smelo da izgubi iz
vida da se ona kao činilac socijalnih nejednakosti za mladog člana
društva ne može meriti isključivo mogućnostima porodice da
izdržava svog nezaposlenog člana, već i mnogo složenijim
posledicama ovako produženog stanja.
Tako, mladi ljudi bez stalnog
izvora prihoda, prinuđeni zbog toga i da odlažu zasnivanje
porodice, zapadaju u besperspektivnost i apatičnost, gube osećaj
poverenja u društvo. Nezaposlenost mladih je iz ovih razloga, pored
ekonomskog, i veoma ozbiljno društveno pitanje sa nizom mogućih
nepovoljnih, često dugoročnih posledica.
Ove probleme zaoštrava i način
uspostavljanja prioriteta u zapošljavanju. Zapošljavanje pomoću
različitih veza, mimo svih rang-lista nije nikakva retkost.
To što
se ne bira način da se do toliko željenog radnog mesta dođe manje
iznenađuje, nego prećutna tolerantnost u odnosu na takvu
praksu.
Zbog toga zapošljavanje tokom vremena sve više postaje
privilegija i to u dvostrukom smislu. Svaki zaposlen je u prednosti u
odnosu na nezaposlenog, a duplo povlašćen ako za njega liste
čekanja ne važe.
Izrazita prednost u zapošljavanju se često
zasniva na društvenom uticaju roditelja zahvaljujući njihovoj
političkoj ili ekonomskoj moći, što po pravilu ne znači samo brzo
nalaženje zaposlenja, nego i izbor najatraktivnijih radnih mesta.
Na
taj način se u krilu veoma značajnog izvora nejednakosti, kao što
je nezaposlenost, stvara dodatno žarište diferenciranja. Ovo
utoliko pre, što prednost u zapošljavanju u ovakvim slučajevima
dobijaju oni koji su kao nezaposleni materijalno najmanje ugroženi.
GLAS: Prema mišljenju sociologa
Miroslava Živkovića birokratija i nova srednja klasa su, dobivši
od društva komforne i luksuzne stanove, stavili stambenu izgradnju
na periferiju društvenih problema. Gde vidite moguće izlaze iz sadašnje stambene
pat pozicije?
Berković: Izlaz iz nje nije
jednostavan niti se može računati na kratak rok za sređivanje
veoma zamršenog klupka koji se u i oko stambene izgradnje i
rešavanja stambenog smeštaja stvorio u toku niza godina.
Problem je
utoliko teži što stan predstavlja egzistencijalnu potrebu koja u
životu čoveka ima višedimenzionalni značaj. Izgradnja, pak, stana
koji odgovara i skromnim higijenskim i kulturnim standardima (osnovna
oprema i obim prema broju članova porodice) traži velika sredstva i
jedno je od najskupljih trajnih dobara.
U našim uslovima cena stana,
zbog mnogih razloga u koje se ovde ne može ulaziti, vrtoglavo raste
i dostiže astronomske iznose.
Sa stanovišta nejednakosti je značajno
pomenuti da su se sredstva za društvenu stambenu izgradnju oduvek
prikupljala od svih zaposlenih, bez obzira na sisteme koji su se
vremenom menjali.
Konstantno veće potrebe od mogućnosti zahtevale
su i još uvek čine neophodnim solidarnost u raspodeli na osnovu
brižljivo utvrđenih prioriteta. Drugim rečima, izdvajanje
sredstava za stambenu izgradnju pretpostavlja da se pod utvrđenim
jednakim uslovima i kriterijima potrebe valorizuju, čime bi se
društveno-ekonomski položaj radnika i njihovih porodica u odnosu na
stambeni smeštaj izjednačio.
Praksa je, međutim, pokazala da
stambene perspektive radnika nisu ni približno bile jednake i da je
ova nejednakost proizlazila iz različitih osnova koje su se često
preplitale.
Pored značajnih razlika koje se javljaju između
visokoakumulativnih i niskoakumulativnih organizacija, između onih
koje su intenzivnije sredstvima i onih radno intenzivnih, prednosti
većine društveno-političkih zajednica u korišćenju društvenih
sredstava za stambenu izgradnju, uključujući izbor povoljnih
lokacija i izgradnju kvalitetnih stanova, delovali su i deluju i
raznovrsni drugi činioci koje bi teško bilo nabrojati.
Sve se to
ispoljavalo u različitoj dužini čekanja na stan i velikim
odstupanjima u njihovom kvalitetu i kvadraturi.
Predstavnicima
društvene, političke i ekonomske moći su stanovi brzo dodeljivani
i to oni natprosečne veličine i kvaliteta, a radnicima, uz čekanje
koje se ne tako retko merilo i decenijama, oni skromniji i manji u
odnosu na veličinu porodice.
Ovo ujedno znači da je u okviru
globalne stambene izgradnje u celom posleratnom periodu postojala
devijantna pojava u vidu trošenja društvenih sredstava za izgradnju
velikih, luksuzno opremljenih stanova koji nisu bili u skladu sa
dostignutim stepenom ekonomskog razvoja, čime je sistematski
sužavana osnova izgradnje i mogućnost rešavanja većeg broja
potreba.
U uslovima neekonomskih stanarina (one
su to još uvek i pored njihovog rasta), stanarsko pravo predstavlja
privilegiju radnika nastanjenih u društvenim stanovima, pogotovo onim većih površina i bolje
opremljenosti.
To stvara mogućnost da se lični dohoci koriste za
zadovoljavanje niza potreba koje po svom egzistencijalnom značaju
mnogo zaostaju za stambenim smeštajem - kupovinu skupocenih trajnih
potrošnih dobara, kuća za odmor, putovanja po svetu i sl.
One
kategorije stanovništva koje nisu imale izgleda da u dogledno
vreme dobiju na korišćenje društveni stan, bile su primorane da
sopstvenim sredstvima i kreditima grade stan, što je zahtevalo
velika odricanja i od egzistencijalnih potreba.
Ovo utoliko pre što
su građenjem stanova, odnosno njihovom kupovinom svoj stambeni
problem - kako to statistika pokazuje - najčešće rešavali radnici
sa skromnijim ličnim i porodičnim primanjima. Uz ovo valja imati u
vidu da su se, zbog oskudnih sredstava za stambenu izgradnju, na
davanje kredita po pravilu i odlučivale manje i siromašnije radne
organizacije.
Razlike koje proizlaze iz načina
rešavanja stambenog pitanja zbog toga imaju dugoročne posledice na
strukturu potrošnje, stvarajući jaz između životnih uslova
pojedinih kategorija stanovništva u toku velikog dela njihovog
radnog i životnog veka, sa većim ili manjim uticajima i na razvoj
sledeće generacije.
Ipak, korisnici društvenih stanova, koji su
većinom u izuzetno povoljnom položaju zbog do sada akumuliranih
prednosti, uporno se protive uvođenju ekonomskih stanarina.
Pri tome
skreću pažnju na vlasnike ranije izgrađenih stanova, tražeći
revalorizaciju njihovih kredita uz tvrdnju da se upravo ovi
nalaze u veoma povoljnom položaju.
Pri tome se potpuno zanemaruje
pitanje zašto su korisnici velikih i lepih društvenih stanova, na
koji po pravilu nisu dugo čekali, zaobilazili mogućnost da i
oni na takav način rešavaju svoj stambeni problem, kada tvrde da je
građenje stanova bilo toliko povoljno.
U međuvremenu doprinose za
gradnju stanova plaćaju i oni koji čak i deceniju dve čekaju krov
nad glavom, a štite se neekonomskim stanarinama i neadekvatnim
porezom interesi onih koji imaju stanove.
Cene stanova, pak, kao što
je već pomenuto, vrtoglavo rastu, između ostalog i zbog toga što
su u mnogim gradovima uračunati i troškovi infrastrukture, što
znači veliki dodatni teret na račun građana koji tek treba, pod
izuzetno teškim uslovima, da dođu do stana.
Nesrazmera između cene
stana i ličnih dohodaka postaje sve veća i ranije kumulirani
stambeni problemi se i dalje pogoršavaju.
I galopirajuća inflacija
zaostaje za strmim usponom cene kvadratnog metra stana, tako da
toliko propagirano ulaganje individualnih sredstava predstavlja
neizvesnu avanturu.
Privilegovani bolesnici
Navedenim nejednakostima u načinu
rešavanja stambenih problema pridružuje se i jedan specifičan vid - pojava socijalne segregacije u novim stambenim naseljima većih
gradova. Postoje naselja koja se izdvajaju po lokaciji, veličini i
kvalitetu stanova, kao i pratećoj komunalnoj opremljenosti, dok su
druga, izgrađena u isto vreme (u istom gradu) po svim ovim
obeležjima mnogo skromnija.
Korisnici ovih naselja su homogeni po
pripadnosti različitim slojevima i kategorijama stanovnika. U jednim stanuju viši privredni, politički, vojni kadrovi, stručnjaci i
slični - u drugima radnici.
GLAS: U studiji "Socijalne
nejednakosti u Jugoslaviji" ukazujete i na razlike u oblasti zdravstvene zaštite, i
obrazovanja. Kriza ih, očigledno, sve više produbljuje...
Berković: Nije mnogo pohvalno
za socijalističko društvo da su ove razlike uopšte nastale. A one
su, nesumnjivo, postojale i pre krize.
Pored vidljivih i poznatih nejednakosti
koje se pravdaju nedovoljnim sredstvima ili manjkavošću
organizacije, postoje i manje vidljive mada dosta poznate pojave
nejednakosti u korišćenju zdravstvenih usluga.
Prisutna su brojna
zapažanja koja daju povoda da se sa sigurnošću mogu navesti
ubedljivi primeri veoma izraženih i dugotrajno prisutnih razlika u
obimu i pogotovo kvalitetu korišćenja zdravstvene zaštite.
Ima
slučajeva stanovništva koji nikada ne čekaju na neku zdravstvenu
uslugu i sa lakoćom savladavaju sve procedure u toku lečenja.
Drugima su potrebni brojni časovi u toku dana i mnogi dani da do
toga dođu.
Dalje, pojedini slojevi stanovnika se leče isključivo
kod vrhunskih stručnjaka, bez obzira na vrstu i teškoću oboljenja,
dok bolesnici iz "nižih" slojeva nemaju mogućnosti niti
im se daje pravo da biraju lekara i zadovoljavaju se lečenjem koje
im se nudi.
Ovim pojavama treba dodati i veoma izražene razlike u
izboru i smeštaju pojedinih društvenih grupacija u klinike i
kliničke bolnice. Već pomenuti povlašćeni slojevi leče se
isključivo u najsavremenije opremljenim zdravstvenim ustanovama, u
kojima po pravilu postoje posebne prostorije (apartmani, često veoma
luksuzno opremljeni ili posebne sobe) koje su na raspolaganju licima
iz vrha socijalne hijerarhije i članovima njihovih porodica.
Istovremeno je u većini bolnica broj bolesnika po sobama veći nego
što bi higijenski i zdravstveni standardi dozvoljavali.
Razlike u zdravstvenoj zaštiti
ispoljavaju se i u jednom od njenih najskupljih vidova - lečenju u
inostranstvu u kojem su radnici u manjini.
Zbog svega toga, ako se
uzmu u obzir i sve one specifične, vrlo često prikrivene razlike
koje proizlaze iz nejednake strukture, kvaliteta i komfora
zdravstvenih usluga, nije isključeno da zaposleni i sa manjim ličnim
dohocima, koji zbog proporcionalne stope, odvajaju apsolutno manji
iznos za zdravstvenu zaštitu, faktički subvencioniraju deo troškova
zaštite onih koji koriste natprosečne zdravstvene usluge.
Razlike u mogućnostima
školovanja - i pored proklamovanog načela jednakih potreba - još
postoje kako u pogledu realne dostupnosti svim stepenima obrazovanja,
tako i po kvalitetu. One se ispoljavaju u nejednakoj rasprostranjenosti mreže
osnovnih škola i razlika u njihovoj opremi nastavnim sredstvima,
tako da već u ovom osnovnom vidu školovanja nastaje često osetna i
za budućnost dece značajna diferencijacija.
Srednje usmereno
obrazovanje je samo delimično uklonilo dualizam između škola koje
su pripremale učenike prvenstveno za nastavak obrazovanja na visokim
školama i onih koje su pohađala deca predodređena za radnička
zanimanja.
Socio-ekonomsko poreklo učenika je i posle reforme još
odlučujući faktor koji utiče u koju će se školu učenik upisati.
Ove tendencije nastavljaju se i u visokom školstvu i ogledaju se ne
samo u socijalnoj strukturi studenata nego i u izboru smerova na
studijama.
Do ovih nalaza se došlo na osnovu empirijskih
istraživanja koja jasno ukazuju da se posledice socijalnih razlika
ne mogu umanjiti, počev od srednjeg obrazovanja, ukoliko se prethodno
nisu preduzimale potrebne mere i to još i pre upisa u osnovnu školu.
Ovo ukazuje na ogroman značaj neposrednih vidova brige o deci iz
porodica niskog materijalnog i kulturnog nivoa u predškolskom dobu.
Skrivene funkcionerske povlastice
GLAS: Eskluzivne povlastice
funkcionera uvek su golicale maštu javnosti. Oni najčešće mašu
visinom ličnih dohodaka, kao krunskim dokazom da nisu pririlegovani
društveni sloj. Koliko je naša politička elita, po vašem
mišljenju, prigrabila za sebe specijalne povlastice?
Berković: Tačno je da se
visina ličnih dohodaka često poteže kao dokaz da funkcioneri nisu
privilegovani. Ako se ima u vidu da funkcioneri imaju, po pravilu
potrebnu stručnu spremu, da im je poveren odgovoran posao, visina
ličnog dohotka se sama po sebi ne može smatrati povlasticom.
Ipak,
i lični dohoci postaju privilegija ukoliko funkcioner godinama, pa i
decenijama, prelazi sa jedne funkcije na drugu, bez obzira na uspeh
svog delovanja, a lični dohodak prima bez rizika kojem su izloženi
radnici u proizvodnji i nekim drugim delatnostima.
Materijalni položaj funkcionera,
međutim, ne zavisi isključivo od visine ličnih dohodaka, nego i
niza beneficija koje neposredno i posredno utiču na stvarna primanja
i nivo života.
Ovde pre svega treba pomenuti brz i izuzetno povoljan
način rešavanja stambenog smeštaja.
Neekonomske stanarine za
velike i često veoma luksuzne stanove znače uštedu ličnog dohotka i
njegovu raspoloživost za druge namene.
Isto važi i za odmarališta
zatvorenog tipa koja su po pravilu u rangu hotela visoke kategorije, a
dugo su korisćeni uz simboličnu naknadu.
Većina funkcionera
poseduje na atraktivnim lokacijama, na moru ili planini, lepe i
udobne kuće za odmor. Službeni automobil koji se dugo godina
legalno (i ilegalno) upotrebljavao i u privatne svrhe, predstavlja
pored udobnosti i manju ili veću uštedu i posredno povećanje
prihoda.
Postoje i druge vidljive i nevidljive prednosti
funkcionerskog statusa koje se koriste zvanično i nezvanično, kao
što su: eksluzivno lečenje, upis dece u željene škole,
stipendiranje u inostranstvu, zapošljavanje dece čest na
najatraktivnijim radnim mestima i sl.
Ukidanje nekih povlastica ili njihovo
sužavanje koje se poslednjih godina - uzgred rečeno sa dosta otpora - sprovodi, predstavlja izvesno smanjenje nekih tekućih nejednakosti,
ali ne u istoj meri i prestanak korišćenja na različitim osnovama
već stvorenih nejednakosti.
Razlozi leže upravo u najtežem
društvenom prigovoru privilegijama sa stanovišta nejednakosti - sve
većem udaljavanju ovih povlastica od osnovnog tumačenja njihovog
uvođenja, obezbeđenja veće efikasnosti u obavljanju poslova,
ukoliko se, naravno, uopšte prihvati ovo objašnjenje za postojanje
bilo kakvih privilegija.
Jednostavnije rečeno, povlastice su vrlo
brzo prerasle vezanost za samo vršenje funkcija čiji je značaj,
recimo, zahtevao posebne uslove, a sve više rešavale ekonomske i
statusne probleme članova porodice funkcionera, uključujući
perspektivu dece pa i unuka.
GLAS: Mogu li se porediti
povlastice naših i funkcionera na Istoku i Zapadu?
Berković: Jugoslavija, na
žalost, nije izbegla jedan, za većinu socijalističkih zemalja, ako
ne i sve, tipičan vid povlastica, koji je nastao već u prvim danima
po završetku rata, a odnosi se na nosioce različitih, pa i
partijskih funkcija.
Prema tome, uz odstupanja u nijansama ili u
intenzitetu, naši funkcioneri se suštinski ne razlikuju u
korišćenju povlastica od većine zemalja Istoka.
Na Zapadu su u jednom broju zemalja
veoma izraženi neki protokolarni oblici povlastica koje koriste neki
šefovi država i vlada.
Ali, ostale povlastice su po pravilu
ograničene na manji broj visokih funkcionera, a često se odnose
samo na specijalne prilike.
Mnogi funkcioneri razvijenih zemalja
Zapada ne vezuju svoj status za povlastice koje bi im položaj eventualno
donosio pa ih retko koriste. Možda je to posledica toga što
funkcioneri često potiču iz imućnih sredina ili je to i pitanje
njihovog načelnog stava.
U svakom slučaju je u većini zemalja
Zapada korišćenje luksuznih državnih stanova, automobila i sl.
mnogo manje prisutno nego u socijalističkim zemljama.
Kao primer se
navode premijeri koji odlaze na posao svojim malim automobilima ili
na biciklu, što je u socijalističkim zemljama gotovo nezamislivo i
kod opštinskih funkcionera.
Povlastice članova porodice funkcionera
na Zapadu su više vezane za pripadnost određenom društvenom sloju,
nego trenutnoj funkciji jednog njenog člana.
Ovde se ne ulazi u
pitanje u kolikoj je meri izbor u funkciju uslovljen pripadnošću nekom određenom društvenom sloju.
GLAS: Kako gledate na sve
izraženije regionalne razlike, to jest na jugoslovenski Sever i Jug?
Berković: Posle skoro četiri
decenije politike razvoja privredno nedovoljno razvijenih područja,
iskrsle su kontroverze oko kriterija i pokazatelja pomoću kojih
treba utvrditi razvojne tendencije.
Niko ne spori da su nerazvijena
područja imala veoma brz ekonomski i socijalni razvoj, ali je
postalo sporno da li su se razlike između dva tipa područja
povećavale ili smanjivale. Na osnovu društvenog
proizvoda po stanovniku, koji je dugo godina bio sintetički pokazatelj kojim su ocenjivane
razvojne tendencije, jaz između razvijenih i nerazvijenih se stalno
produbljuje.
Ukoliko se kao kriterij uzme nivo razvijenosti
proizvodnih snaga, razlike između razvijenih i nerazvijenih područja
u Jugoslaviji su se relativno sužavale. No, apsolutne razlike između
razvijenih i nerazvijenih su toliko velike da se relativna sužavanja
po nekim pokazateljima proizvodnih snaga moraju uzeti sa vrlo velikom
rezervom.
Tokom posleratnog razvoja, regionalne
razlike su umanjivane politikom raspodele.
Razvijena područja
izdvajala su jedan deo društvenog proizvoda za razvoj proizvodnih
snaga u u privredno nedovoljno razvijenim područjima, dok su se
posredstvom saveznog budžeta dotirala sredstva za veći nivo
zajedničke potrošnje nego što bi to nerazvijena područja sama
mogla da obezbede.
Ovakvom raspodelom regionalne razlike postale su
nešto manje, naročito u životnom standardu.
Ipak, ma koliko da je teritorijalna
preraspodela društvenog proizvoda umanjivala regionalne razlike u
životnom standardu i mogućnostima proširene reprodukcije, one su i
dalje ostale velike.
Pri poređenju dva tipa područja nije, naime,
teško utvrditi da se na strani razvijenih kumuliraju relativno
povoljni efekti, a na strani nerazvijenih relativno manje povoljni.
To je vidljivo u svim ekonomskim i socijalnim pokazateljima, tako da ova teritorijalna komparacija
predstavlja sintezu svih indikatora, što se u velikoj meri da
dokumentovati raspoloživim statističkim podacima.
Razgovarao: Grujica Dugalić, obrada: Yugopapir (Glas omladine, 1986.)