Dragomir Felba sjajan kao Dane Bakrač u TV drami "Dud": Prvi put pokrenuto pitanje folksdojčera

Oktobar 1980: Lepo je i jako napredno hvaliti i podržati mlade, ali vas ponekad oni iz starije garde uvere da su još bez premca, da su takozvani pravi kadar. Felbi, kako ga redom zovu svi prijatelji i kolege, glumcu dugog, dugog radnog veka i velikog iskustva (više od stotinu filmova!), dogodilo se upravo to: njegov Dane Bakrač u tv-drami "Dud" ostaje kao jedna od najuzbudljivijih kreacija viđenih u poslednje vreme na tv-ekranu...

Mada na isteku šezdesetih, Dragomir Felba je, uprkos svom izboranom licu koje mu je odvajkada donosilo uloge starca, na čelu sa već i istorijskim Barba Žvanom, još zavidno vitak i sa nekim vragolasto detinjim sjajem u oku.

Sedimo u Udruženju glumaca Srbije ("Dođem tu svakog dana. Čovek kao ja, slobodan umetnik kako nas zovu, oseća, ipak, potrebu za pripadanjem") i spontano počinjemo razgovor o Danetu Bakraču...

- Jeste, kažu mi da sam bio dobar, Znate, kad je drama dobro napisana i kad su čisti odnosi između likova, kad je dijalog dobar, a taj tekst je bio najvećim delom jako govorljiv, onda, na kraju, i ne može ispasti loše.

• Prvi put je bilo na taj način pokrenuto pitanje folksdojčera ...

- Da, prvi put i bilo je otud i dosta okapanja. Recimo, postojala je bojazan da taj moj Bakrač ne ispadne nekako snishodljiv, pregostoljubiv. Osetljive su to stvari, ali je, mislim, dobro, da se o njima progovorilo.

• Može li se reći da vas televizija poslednjih godina bolje "koristi" od filma? Mnogi će se setiti vaših uloga u seriji "Pesma", pa čoveka sa psom u soliteru u drami "Sve one lepe stvari", onda "Ujeda", sada evo ove drame ...

- Da, skoro da je tako. Nekako mi je zapalo ovih par godina, na sreću moju, tu se mora imati i sreća, nekoliko zaista lepih uloga. Tu, znate, postoji i nešto drugo: kad se radi savremeni ili, pak, ratni film, u njemu po pravilu i normalno igraju mladići.

Dok sam ja bio mlađi, ja sam dosta ratovao po filmovima. Lepe, dobre uloge staraca retke su već i zato što su ljudi bliži mladosti nego starosti. Televizija ih je imala.

• Sa televizijom ili bez nje, vaša sudbina je bila da igrate od početka stare ljude. Zašto, kako se to događalo?

- Tačno je to. Nekad sam igrao starije od sebe, sada sebe. Sad mi se još i desi da mi kažu kako sam mlad za ulogu, ranije nikad. To mi čak i laska. A, kako je bilo, kako počelo? Ja mislim slučajno.

Ti naši režiseri nisu, znate, mnogo maštoviti. Ako vas jednom obuku u uniformu, nikad je ne svlače; ako vas odenu u seljačko odelo, opet isto.

Kad sam ja počeo, a nije nas bilo tad mnogo izboranih, Afrić mi reče: "Ti ćeš igrati Barba Žvana". Ja sam se prepao. Kažem da neću. On kaže "Hoćeš".

Bilo mi je 26 godina. I kako tad krenuh, tako i nastavih. Volim u šali da kažem da ću na kraju igrati bebe u kolicima.

• Osećate li to kao nepravdu? Osećate li uopšte da ste za nešto ostali uskraćeni svih vaših godina glume?

- Ne, stvarno ne znam šta bi to bilo.

• Ravnodušni ste?

- Nisam ja ravnodušan, ali čemu priče!? Kod nas se, recimo, dele te nagrade i onda je meni uvek jasno da su ti žiriji, po prirodi stvari, subjektivni. Što biste uveravali ljude da ste dobri, kad oni ne misle tako.

Često je važnije, pri tom, da imate prijatelja u žiriju nego istina da ste nešto vredno ostvarili. Međutim, za mene bi bilo crnje da mi prijatelj dodeli nagradu, da me on pohvali. Mislio sam, bolje je kad to učini protivnik, jer onda znate da je to ono pravo.

S takvim ubeđenjem nikad, normalno, nisam osećao te stvari kao nepravdu.

• I nikad niste dobili nagradu?

- Retko, vrlo malo. Za Barba Žvana dobih nagradu FNRJ i diplomu za "Kozaru". Vaše kolege su tad ustale za mene, napale žiri, smatrale da je moja uloga u "Kozari" zavredela više od diplome. Nije vredelo, ali je ostalo upamćeno.

• Zbog čega na filmu već dugo niste igrali veću, da ne kažem glavnu ulogu?

- Poslednja veća bila je u "SB zatvara krug". U stvari, više se i ne sećam. U ovom poslu morate često da radite i ono što vam se ne dopada da biste se održall i sačekali poneki veći zalogaj, dočekali i poneko zadovoljstvo. Da zaigrate sa apetitom...

• Pa, da li je, onda, vredelo biti glumac u našoj kinematografiji?

- Da nije, ne bih bio. To što se mene kao čoveka, kao glumca tiče. Inače, nimalo nije dobro biti u ovakvoj kinematografiji.

• Aktivni ste u svom Udruženju, čak ste jedan od osnivača. Da li je tu ikada rešen ijedan značajniji problem?

- Da, aktivan sam. Bio sam i predsednik, i sekretar, bio sam ovde svašta... Ali, da vam kažem: ne može se postaviti samo problem glumaca. Moralo bi se početi, nešto se i počinje, ali vrlo traljavo, sa razrešavanjem pitanja koja su kamen spoticanja u našoj kinematografiji. 

• Izdvojite najvažnija.

- Pitanje samoupravljanja. Pitanje usklađivanja odnosa između delova u kinematografiji, proizvodnje i distribucije. Tu su i prikazivači. Sve je to još usitnjeno. Mi smo jedne godine imali četrnaest filmskih preduzeća u Srbiji, a snimili samo jedan film.

Što je najlepše, ja nemam utisak da ljudi koji sede u tim preduzećima, mnogo otpate te krize. One se, uglavnom, svale na filmske radnike i nas slobodnjake. Smešno je, pri tom, jedno preduzeće zvati proizvodnim, ako ono, defakto, predstavlja zajedničke službe, a proizvođač je van njega.

• Kako je mogućno da se tu baš ništa ne može učiniti?

- Mogućno! Nemate s kim da razgovarate. Oni odbijaju da razgovaraju s nama, a da se tučemo nije poželjno. Znate kako je: kod koga je novac, on je gazda. Mi čak ni na svoj dohodak ne možemo da utičemo, kao što to može svaki naš građanin, a često i po godinu, dve čekamo da naplatimo svoja prava iz ugovora.

Čitao sam neki dan u "Komunistu" da se radnici unutar jedne fabrike, dakle ljudi koji ostvaruju dohodak, ne mogu da izbore sa birokratijom i tehnokratijom. A šta bismo onda mogli mi, koji smo van "fabrike"?

Nas, glumce, i zakon tretira kao saradnike što znači da mi treba ravnopravno da sarađujemo s proizvođačem. Ali, taj proizvođač, u stvari, administracija, postavlja se kao centralni, umesto sastavni deo proizvodnje. Vrzino kolo.

• Imate dve odrasle ćerke. Da li je bila potrebna velika hrabrost da se još u prvim glumačkim danima otisnete u slobodnjake?

- Bogami jeste! Bilo je tu i nelakih dana, ali ja se čak ponosim da ću dogurati do penzije, iduće godine, a da se ničim drugim nisam bavio. Izdržalo se. Umelo je to da izgleda i kao "sedam gladnih godina".

Ja imam, znate, jednu manu: ne volim da radim po prijateljskoj liniji, nisam tad siguran da li sam potreban. Nije sve ni u tom prokletom dinaru. Ja sam, recimo, ulogu u "Kozari" do kraja radio bez para, jer sam voleo tu ulogu.

Ima tu i druga stvar: naši vajni producenti su se izveštili, znaju kad ste zagrizli, pa ucenjuju. Eto, recimo, kad su mi ponudili ulogu Daneta Bakrača... Dođem ja u TV Novi Sad, vide oni, valjda, da sam "Za", pa kažu "Mi toliko plaćamo". I čovek pomisli: ko ste to vi?

Bilo je, ne znam da li i sada, smešno u TV Beograd: imali su pravilnik - do 30 minuta toliko, do 45 toliko, ako igraš duže od sata, e, toga nema u pravilniku!

Kao taksimetar ... Ponižavajuće je to. Bez ikakvog uticaja s naše strane.

• Kao da nikad niste u mogućnosti da utičete na sopstvenu karijeru?

- Spolja gledano, tako je. Nisam snalažljiv i ne umem da tresnem rukom o sto. Prihvatao sam i velike i male uloge, to je moj posao, od njega živimo, a prihvatao sam i ono: mi toliko plaćamo. Verujem, međutim, da sam, bez lažne skromnosti, na svoju karijeru uticao suštinski tako što sam tu i tamo odigrao dobre uloge.

Jer, dobra uloga natera sledećeg reditelja da se zainteresuje za vas. Opet vam kažem da ne bih voleo da ovo ispadne kao neko busanje u grudi. Ali, kad čovek radi jedan posao trideset i pet godina, on ipak postane svestan da je povremeno i ponešto vredno uradio.

Posle trideset i pet godina vi naučite i nešto što ni ja u mladosti nisam znao, a ne znaju to ni ovi novi, mladi ljudi: ako dobiješ epizodu, ako treba da prođeš kroz film, dramu, gledaj da što tiše prođeš.

Ako treba da kažeš "dobar dan", nemoj da misliš kako ćeš sad ti time da zaseniš sve druge. Vraga! Kaži "Dobar dan" i idi!

Razgovarala: Jasmina Lekić, snimio: Al Šimon, obrada: Yugopapir (RTV revija, 1980.)

Podržite Yugopapir na Patreonu * Donate