Duško Trifunović, intervju '84: Najiskrenija je obična ljubavna pesma, mada je i ljubav prepuna laži

Jul 1984: Kad je počinjao, govorili su da će postati najveći šarmer medu pesnicima. Godine su zatim prolazile, on je pisao pesme, neobične i lažnoljubavne. I, što bi rekao Mika Antić, cic po mic, ubrzo je zagospodario mnogim srcima.

Početkom sedamdesetih bio je najveći pesnički kralj ljubavi. Ali od tada se mnogo toga promenilo kod Duška Trifunovića. Kosa mu uveliko odiše belkastom nijansom, lice u mladalačkom grču proteruje bore sa svoje teritorije, ali... Život se ne da prevariti.

Godine ni prema ljubavnim velikanima nemaju milosti. Da je obrnuto, možda bismo i dalje utanjali u srednjoškolske poljupce, čitali neke, obično nedovršene pesme i zajedno sa svojim ljubavima bili daleko mlađi nego uistinu što jesmo.

Duško o tome ne voli da priča. Život je za njega i dalje velika igra sa malim pobednicima.

• Kad se pošteno zagledaš u samoga sebe - ko si ti?

Ja sam nešto treće... nešto što ponajviše liči na pesnika. Zaljubljen sam u pesmu jer je i ona zaljubljena u mene. Ne možemo mi jedno bez drugoga. Ona je jedno ogromno područje za delovanje nekog pismenog čoveka koji još malo duše ima... Mi koji pišemo pesme u okviru stila koji je danas važeći jesmo pesnici za ovu priliku, ovo vreme.

Kad bih znao šta će generacijama posle nas biti važno i potrebno od ovoga što sam ja do sada radio ili što sada radim, bio bih presrećan...

Onda, ja sam vam, bar tako drugi o meni govore, jedna velika pričalica. Spojite ono prvo što sam rekao i ovo sada i... trebao bi to donekle da bude Duško Trifunović...

• Za tebe govore da si jedan od retkih koji je preko svojih pesama imao takvu moć da olakša doživljavanje prave ljubavi. S koliko istine?

To najbolje znaju moje pesme... Za sve su upotrebljavane i mnogo se njih njima služilo. Ako je tako, kako govore, onda bi moj komentar bio suvišan.

• Kritičari kažu da neke pesme ipak treba prokomentarisati?

Pretpostavljam da ćemo sad razgovarati o politizaciji umetnosti!?

• Ne voliš o tome da govoriš?

Volim ja o svemu da govorim, ali me strah da ne preponavljam ono što sam do sada govorio o rasvetljavanju, te tamne strane vilajeta... Bilo bi mi žao ako se to desi. No, da pređem na stvar. (Šeretski se smeje i mangupskim migom otpozdravlja poznanici za susednim stolom)

Meni u pravom smislu i nije baš najjasniji taj termin politizacija... naročito u poeziji. To je za mene nedostatak satire pa, mi ozbiljne stvari ozbiljnim rečima govorimo ozbiljnim ljudima, a ne dobijamo ozbiljno delo.

Ako ja u nekoj svojoj pesmi galamim na upravnika pošte - da li će ta pesma biti politička zato što galamim ili zbog nečeg drugog?

• Znači, pesma nema političko delovanje u onoj meri kako joj nekada prilazimo?

Pesme ništa ne mogu. One samo podsećaju na problem onoga koji taj problem zna. Pesma može da uzbudi, smiri. Ona deluje na emocije, ali može da deluje i na racio, pamet, ali nećemo ništa biti pametniji ako pročitamo tuđu pametnu pesmu.

Pišući političke pesme, eto ja opet političke pesme, mada ni sam ne znam šta su ili koje su takve pesme, mi dosta lažemo. Stvarno mnogo sa tim pesmama lažemo, varamo i sebe i one koji ih čitaju. Slikamo jedno stanje koje je trenutno, a zamišljamo kako bi bilo kad bi bilo... Ne razumem!???

Znam koje su moje pesme dobre, ali sam poslednji koji o tome treba da priča

• Ispada da je najiskrenija ljubavna pesma?

U pravu si! Najiskrenija je obična, "šarlatanska" ljubavna pesma mada je i ljubav prepuna laži. Znaš ono: Što više lažeš, to si veći ljubavnik? Ali ipak u njima i pored svih tih očaravajućih i krasnih laži ima nešto što nas vuče njima. Možda smo baš zbog toga i veliki lažovi...

• I politička pesma ima dosta svojih "pristalica"?

Znam to! Ja bih opet da se vratim tom nesrećnom upravniku pošte... Uh, ako ovo pročita neki od sarajevskih poštonoša telefonska kamata će mi dostići zvezde... ! U čemu je tu stvar? Ako ta neka pesma govori o "lepim" stranama pomenutog čoveka i ako taj čovek jednog jutra više ne bude to što je bio, jednostavno ode na drugu stolicu - tad i toj pesmi ističe mandat.

Mi se možemo samo hvaliti kako smo pesmom smenili upravnika pošte, a to je tužna uloga pesme ako se ona time bavi... I pristalice te pesme tako dolaze do svoje penzije. Ali onda dolazi druga takva pesma i... Sve se opet vrti u krug.

Od toga se može i u nesvest pasti. Na svu sreću ja još imam snage za ozbiljnije stvari.

• Čuvaš se za pisanje "Grčkih" i "Rimskih" pesama?

Ja bih radije rekao da te pesme mene čuvaju. Te moje "Rimske" pesme sa jakom metaforom i tim silnim pesničkim izrazima stavljam u svoje velike i male knjige, jednostavno da sam sebi podignem neki spomenik i da samoga sebe ubedim da se ne umire tako lako kako mislim.

Ove "Rimske" pesme u kojima se igram sa rimama i u kojima pomalo baritonski pevušim, pišem jer mi tako govore, a i ljudima treba uvek pomoći... U njima, iako nema puno sadržaja, ima bar lepog zvuka, a u školi smo davno učili - da bi pesma bila pesma, mora da ima sadržaj i melodiju.

• Tvojim "Rimskim" pesmama kritika nije baš naklonjenija?

Ja znam koje su moje pesme dobre, ali sam ja poslednji koji o tome treba da priča. Moje pesme su dobre samo onoliko koliko drugi ljudi ili te krasne žene dođu do sadržaja u njima. Jednostavno, ja tu dižem ruke.

• Kad već pomenusmo književne kritičare - reci nam kakvo iskustvo imaš sa njima?

Književni kritičari su veliki i vredni ljudi. Oni su nesretni zato što moraju čekati da ja napišem pesmu pa da tek onda pokažu šta znaju. Oni se na meni nisu ogrešili, ali me nisu ni usrećili. Između nas nije uvek bilo valjane saradnje. U početku me nisu zbunili, a posle su bili strogi.

Video sam da ne smem igrati na šarm koji su oni, ne znam kako, kod mene pronašli, već da moram nešto i naučiti. Pod pritiskom ljudi koji su se bavili mojim pesmama, mnogo sam učio i naučio sam kako se ne sme pisati, ali ni do današnjeg dana nisam naučio kako bi to trebalo pisati.

Kad je dalja reč o njima, ja poput Mike Antića - najradije ćutim.

Protestne pesme protiv ratova u svetu - te pesme su najmanje posla uradile

• Čitajući tvoju i poeziju Miroslava Antića lako je zaključiti da imate nešto zajedničko u tom "poetskom šarmu"?

Svi pesnici su po nečemu slični. Ja i Mika imamo istina nekih zajedničkih žica. Sedi smo obojica, s tim što je on bio lep kad je bio mlađi, a ja ni tada nisam bio takav... Uvek su govorili da sam bio samo simpatičan. Meni je to, moram priznati, bilo malo. Ne zadovoljavam se nikad malim klikerima. Uvek bih hteo da imam najšareniji i najveći.

To sam naučio od žena. One su uvek nezadovoljne onim što imaju. Zbog toga često gube i ono malo muške ljubavi što im se nudi.

• U našoj poeziji nije konstituisana kategorija primenjene umetnosti, ali je neosporno da se njom baviš već punih petnaest godina. Na svu sreću, u tom poslu nisi uvek samotnjak?

Mi moramo živeti sa svojim vremenom, odnosno moramo živeti u njemu. Da bismo živeli tako, moramo sarađivati sa drugim umetnicima. Da nije tako, kako bi danas imali etikete na pivskim flašama. Bilo bi to zaista smešno, imaš flašu piva, a ona je pomalo glupa jer na njoj nema etikete.

Eh, onda se neko od pametnih ljudi prisetio i rekao da bi trebalo neki čovek vičan peru da napiše tekstualni deo, a neko ko zna dobro slikarski zanat da sve to uklopi u jednu celinu i tako je nastala naša lako prepoznatljiva pivska etiketa. I kad se to desilo niko nije bio protiv.

Ali... kad je trebao da se uradi jedan spot za radio ili onaj privlačniji medij (misli na TV) i kad je sve to trebalo da se ponovi, onda je neko rekao: To već tako ne može.

Naravno da taj nije zabranio taj posao jer spotova danas imamo i lepo je što ih imamo, ali uključio je neki alarm i...

• Da li problemi tu nastaju u vezi realizacije ideje pesnika i...?

(Upada u reč).

Ja i ljudi koji se bave sličnim poslom spašavamo, koliko se spasiti može, poziciju pesnika da pesnički misli, a da bude društveno koristan. Mnogo je bolje tako nego pisati protestne pesme protiv ratova u svetu. Te pesme su najmanje posla uradile.

Svi smo mi protiv svih ratova, poezija je humanistička i antiratna, ali ratovi se i dalje vode. Znači, bavimo se ćoravim poslom. I zašto sad alarmirati protiv tih jadnih, a ponekad i lepih... spotova? Oni predstavljaju jedan poetski naboj uz praktičnu vrednost.

• Apstrakcija te ne oduševljava?

Ima i tu lepih stvari, ali ne volim da se pesnici čuvaju od praktičnosti. Bolji je i takav rad nego da zauvek ostanu na sedmom nebu koje ne znači ništa. Nama ne trebaju ničije provale oblaka. I onako imamo previše kiše...

• Pretpostavljam da si i dalje i preokupiran pesničkom praktičnošću.

Zatekao si me u velikom poslu... Došli su ljudi iz Zagreba da se još jedanput dogovorimo u vezi koncepcije dečijeg "Nedeljnog zabavnika", a ja sam tu jedan od onih koji ponešto pametno smisli i kaže da bi to nešto moglo ići ovako ili onako....

Dali su mi stotinak naslova na koje treba da napišem pesme koje bi se u toj emisiji pevale. Pošto gospon Bajford to režira mislim da će se deci dopasti. Ali ja uvek volim da sačekam. Dečije duše su dosta probirljive. Treba im i ugoditi, a to je koliko god lepo toliko isto teško.

Muzika mi obično ponavlja šta se dešavalo kad sam ja prvi put čuo

• Zaboravili smo tvoj pesnički opus?

Gledajući ove starije književne kritičare kako ponekad postupaju sa mladim pesničkim biljkama odlučio sam da i ja otkinem jedno parče kolača i da se bavim tim "sentiš mladim dušama"... Neke stvari mi se ne dopadaju. Mladi pesnik napravi mnogo gluposti skrećući pažnju na sebe umesto da dozvoli svojim pesmama da taj posao završe.

Tu bih možda koliko toliko pokušao neke stvari tim divnim ljudima da objasnim.

Onda, veliki kritičari su oni kritičari koji se bave mladim piscima dok oni nisu pisci. To treba bar pokušati malo dublje pojasniti...

Vrlo je lako, na primer, pisati o gotovim piscima jer imaš veličinu pred sobom. Teško je to učiniti sa mahovinom koja raste. Treba poznavati botaniku, a kritičari iz tog predmeta u osnovnoj školi sigurno nisu zasluživali prelaznu ocenu nego im je ona poklonjena na nastavničkom veću.

Ja sam iz botanike imao četvorku, a mislim da je to nastavnička "nepravda" jer je i sad odlično znam.

• Čini mi se da si sa godinama postao kritičniji, ljući...?

Možda samo, malo više muzikalniji...

• Ali ti ne uživaš nešto naročito u muzici?

U muzici uživam kad je i atmosfera za uživanje. I ta muzika mi je uvek lepa kad je i posle toga slušam... Muzika mi obično ponavlja šta se dešavalo kad sam ja prvi put čuo. Po tome je i delim na lepu i onu koju ne volim da slušam...

Ona ponekad kod mene izazove i neki strah, što je pomalo neuobičajeno.

• Čega se bojiš?

Svega... Kad čovek ide u bolje uslove on krikne. I poezija je nastala sa tim krikom. Bili su čudni ti krici kad je čovek silazio sa grane jer je padao u nešto lepše nego što je imao na grani. Iz toga su nastali muzika i poezija.

To je bio opet preveliki strah i nadajmo se da u tom strahu to što je tada progledalo neće završiti.

• Taj dan je ipak daleko?

Poezija još uvek ima zdrava pluća i mlado srce... Na svu sreću, pa umem neozbiljno da ogovaram.

Razgovarao: Goran Lazović, obrada: Yugopapir (Halo u poverenju, 1984.)

Podržite Yugopapir na Patreonu * Donate