Avgust 1980: Krajem jula neki autobuski putnici namernici prepoznaše s leđa hodoljuba Zuku Džumhura. Kažu, odmah su znali da je to on. Grabio je onako žustro, tek malo lelujavo, Vasinom ulicom. Bilo je sveže jutro i imao je teget džemper.
Šta će hodoljub Zuko Džumhur u
julsko nedoba u Beogradu? Da li je možda došao da hodi i piše o
gradu koji zna više od pola veka?
Da li je, konačno, stigao i na mesta svog detinjstva, na Dorćol, Kalemegdan, u Knez Mihajlovu, na senovite vence koji se i u knjigama opisuju?
Da li je, konačno, stigao i na mesta svog detinjstva, na Dorćol, Kalemegdan, u Knez Mihajlovu, na senovite vence koji se i u knjigama opisuju?
STARA zgrada beogradskog aerodroma za
koji dan treba, posle dugog preuređivanja, da bude otvorena. Stotine
ljudi nešto radi, nosi, montira. Među njima je i hodoljub Džumhur.
Pozvali su ga da popravi svoju fresku koju je radio davne zime kada
je aerodrom otvaran.
Freska je krasila skupi restoran. Po novom projektu trebalo ju je srušiti, nije imala mesta u novoj, adaptiranoj, modernoj zgradi, ali, tokom rada, neko se ipak setio da bi je trebalo sačuvati.
Samo, u to vreme je već toliko bila oštećena, toliko izlupana kao da je stvarno rađena u mračnom srednjem veku i izložena surovostima osvajača.
Dan dva pred ponovno otvaranje aerodroma, Zuko Džumhur sa ćerkom Donizadom (a Donizada je mlađa Šeherezadina sestra i ime joj u prevodu znači mondenka) i sa još jednim mladim slikarem leči rane svojoj slici.
Ima joj života, ako ne duže, ono bar za još dvadeset godina.
"Bilo je strašno hladno. Radio sam je kao srednjovekovnu fresku: vlažan malter, mešavina jaja i boje. Duvala je košava, a stakla nisu bila postavljena. Bilo je mnogo radnika. A ostalo mi je u sjećanju kako su neki Slovenci bili obučeni baš kao radnici: radni kombinezoni, radnička odela. Ostalo mi je to u sjećanju jer su radnici pre dvadeset godina bili neki narod seljački, u opancima, šubarama..."
Freska je krasila skupi restoran. Po novom projektu trebalo ju je srušiti, nije imala mesta u novoj, adaptiranoj, modernoj zgradi, ali, tokom rada, neko se ipak setio da bi je trebalo sačuvati.
Samo, u to vreme je već toliko bila oštećena, toliko izlupana kao da je stvarno rađena u mračnom srednjem veku i izložena surovostima osvajača.
Dan dva pred ponovno otvaranje aerodroma, Zuko Džumhur sa ćerkom Donizadom (a Donizada je mlađa Šeherezadina sestra i ime joj u prevodu znači mondenka) i sa još jednim mladim slikarem leči rane svojoj slici.
Ima joj života, ako ne duže, ono bar za još dvadeset godina.
Zuko Džumhur nije došao na
hodoljublje Beogradu, nego svojoj slici.
SEDIMO u kafančetu među borovima. U
njega svraćaju zgodni piloti i stjuardi i još zgodnije stjuardese.
Kako se zove freska?
- Do sada nije imala imena, a mogla bi
da se zove "Radost neba i zemlje", ili "Ludost neba i
zemlje". Svi na njoj lete u nebo, svi se raduju... Ima i
snova... Mogla bi se zvati i "Sanovnik".
Misao potom teče dalje:
- Svaki i svačiji život je stvoren od
snova. Samo, neki ljudi nisu svjesni toga, a drugi neće da obrate
pažnju na taj kvalitet života. A čovjek bi morao sebi da dozvoli
da sanja. Samo, možda se neki boje poletanja u snove jer strahuju da
se neće vratiti u javu.
A java je, kako za koga.
Ima mnogo nesrećnih ljudi. Ona zavisi od života i sreće, ali i od čovekove naravi. Namćori su i sebi teški!
Kod mene je, pak, java veliki strah. Ja se ničega toliko ne plašim kao televizije!
A java je, kako za koga.
Ima mnogo nesrećnih ljudi. Ona zavisi od života i sreće, ali i od čovekove naravi. Namćori su i sebi teški!
Kod mene je, pak, java veliki strah. Ja se ničega toliko ne plašim kao televizije!
Eto, hodoljub Džumhur koji hodi po
svetu i televizijski narod obaveštava o svojim pohodima, veću muku
od televizije nema. Šta ga to muči kad izgleda kao da on to
neobavezno radi, onako za svoju ljubav i zadovoljstvo.
- Znam da me ljudi gledaju i slušaju,
ali znam i da nekoga mogu ugnjaviti, da nekom mogu dosađivati, da
neko može ugasiti ono dugme! Može se zatvoriti knjiga, može
se okrenuti pogled sa slike, ali zatvoriti televizor! Za moju
šestogodišnju unuku Mašu, televizija je stara, matora, bajata
sprava, a ja sam čovjek iz perioda radija na slušalice!
PRE sedam godina Džumhur je sa
rediteljem Mirzom Idrizovićem (a i cela televizijska ekipa je
godinama ista) krenuo da hodoljubi po toplim zemljama sveta. A kako je vreme
prolazilo, zaboraviše pustinje i prašume i stigoše na hladni,
daleki sever.
Ne krije Džumhur da ta "hladna" poseta nije bila njihova ideja (dao ju je direktor TV Sarajevo), ne krije ni da je bio uplašen. Šta tamo slikati i šta kazati! Sada, posle dva meseca provedena "tamo daleko" tvrdi da je sreo sjajne ljude koji su, iako žive u ledu, topli i srdačni.
Ne krije Džumhur da ta "hladna" poseta nije bila njihova ideja (dao ju je direktor TV Sarajevo), ne krije ni da je bio uplašen. Šta tamo slikati i šta kazati! Sada, posle dva meseca provedena "tamo daleko" tvrdi da je sreo sjajne ljude koji su, iako žive u ledu, topli i srdačni.
Ipak:
- Ja bih jedino živeo u svojoj kući, a moja kuća je Jugoslavija - kaže hodoljub Džumhur.
- Ja bih jedino živeo u svojoj kući, a moja kuća je Jugoslavija - kaže hodoljub Džumhur.
PRE DESET godina novinar, slikar, pisac
i veliki putnik Zuko Džumhur krenuo je na jedno putovanje. Stigao je
do Mostara - tu ga je zadesio moždani udar. Oduzela mu se leva
strana. Mesec dana je ležao u bolnici i oporavio se.
Onda mu je lekar preporučio da se ne vraća u veliku urbanu sredinu u kojoj nema dobrog zraka. Pripomenuo mu je da je do bolesti došlo i zbog nedostatka kiseonika.
Za Džumhura Beograd više nije bio preporučljiv, sem dva tri puta godišnje na dan ili dva.
U međuvremenu, reditelj Vladan Slijepčević je svom prijatelju predložio da ode u Herceg-Novi. Sada je tamo i povremeno "beži" iz njega na svoja daleka putovanja.
- U Beograd dođem kada ga iskreno poželim. A najviše mi nedostaje u vreme kada Boku zahvate kiše. Ne znaju ljudi šta je tamo kiša! Desilo se jedne godine da je padala svih četrdeset dana i noći. Za ljude slabijih nerava to je neizdrživo. Ko izdrži, taj sazrije. Ali, ti kišni periodi su jedna vrsta zatvora: čovjek mora da čita, da piše, da slika... Zahvaljujući kišama ja sam pročitao sve pisce koje sam u srednjoj školi zabašurio. Sada znam i uverio sam se i da je Matavulj veliki pisac.
Onda mu je lekar preporučio da se ne vraća u veliku urbanu sredinu u kojoj nema dobrog zraka. Pripomenuo mu je da je do bolesti došlo i zbog nedostatka kiseonika.
Za Džumhura Beograd više nije bio preporučljiv, sem dva tri puta godišnje na dan ili dva.
U međuvremenu, reditelj Vladan Slijepčević je svom prijatelju predložio da ode u Herceg-Novi. Sada je tamo i povremeno "beži" iz njega na svoja daleka putovanja.
- U Beograd dođem kada ga iskreno poželim. A najviše mi nedostaje u vreme kada Boku zahvate kiše. Ne znaju ljudi šta je tamo kiša! Desilo se jedne godine da je padala svih četrdeset dana i noći. Za ljude slabijih nerava to je neizdrživo. Ko izdrži, taj sazrije. Ali, ti kišni periodi su jedna vrsta zatvora: čovjek mora da čita, da piše, da slika... Zahvaljujući kišama ja sam pročitao sve pisce koje sam u srednjoj školi zabašurio. Sada znam i uverio sam se i da je Matavulj veliki pisac.
A onda, zaboravljajući i
hercegnovljanske kiše, i "zabašurene" pisce, glasno
razmišlja; o čemu drugom nego o televiziji koja mu je, očigledno,
velika muka:
- Izmotavanje je kad neko kaže: ja
pišem za sebe, ja slikam za sebe! Kad neko nešto radi, on to želi
i da saopšti. Teško je opisati zadovoljstvo čovjeka koji putuje i
ima priliku da ispriča to što je vidio pred šest miliona ljudi!
Velika je stvar ako postigne da ono što govori bude pitko i lako. A
da bi se to postiglo, čovjek mora da napravi strahovit napor i da se
usredsredi.
Uvijek me je strah da li ću one rečenice koje sam smislio, reći onako kako sam ih smislio ili ću ponavljati i zadržavati ekipu. Onda propadam u zemlju od sramote!
Strahujem i od nelijepe riječi - sve zajedno: bojim se televizije!
Uvijek me je strah da li ću one rečenice koje sam smislio, reći onako kako sam ih smislio ili ću ponavljati i zadržavati ekipu. Onda propadam u zemlju od sramote!
Strahujem i od nelijepe riječi - sve zajedno: bojim se televizije!
HODOLJUB Zuko Džumhur, i pored lepih
nada, nije došao na hodoljublje Beogradu. Neće se vraćati
krajevima i pričama svoga detinjstva, bar za dogledno vreme.
Pred njim su sada četiri emisije o Sarajevu, potom, najverovatnije, iskrsnuće i neko daleko putovanje. Da "Radost neba i zemlje" nije bila toliko oštećena, ni ovoga jula ne bi bio u Beogradu.
(Sam priznaje da više ne bi umeo da živi u velikom gradu. Nedostajalo bi mu pitanje malog grada: Šjor, kako ste noćas spavali?)
Možda će, ipak, u oktobru da navrati: na Sajmu knjiga biće i četiri njegove knjige - ponovljena izdanja "Nekrolog jednoj čaršiji" i "Pisma iz Azije", nova knjiga putopisa "Hodoljublja" i njegove uspomene i sećanja, knjiga duboke odanosti, prijateljima piscima sa kojima je drugovao i koje je poznavao a koji više nisu živi.
Pred njim su sada četiri emisije o Sarajevu, potom, najverovatnije, iskrsnuće i neko daleko putovanje. Da "Radost neba i zemlje" nije bila toliko oštećena, ni ovoga jula ne bi bio u Beogradu.
(Sam priznaje da više ne bi umeo da živi u velikom gradu. Nedostajalo bi mu pitanje malog grada: Šjor, kako ste noćas spavali?)
Možda će, ipak, u oktobru da navrati: na Sajmu knjiga biće i četiri njegove knjige - ponovljena izdanja "Nekrolog jednoj čaršiji" i "Pisma iz Azije", nova knjiga putopisa "Hodoljublja" i njegove uspomene i sećanja, knjiga duboke odanosti, prijateljima piscima sa kojima je drugovao i koje je poznavao a koji više nisu živi.
Ipak, da ne zameramo mnogo Zuku
Džumhuru što neće hodoljubiti po Beogradu. Sve priče o ljubavi
nikad nisu ispričane.
